Први дио прочитајте овдје
Пише: Томас Ман
3
Дакле, шта могу да кажем о самој књизи и о најбољем начину да се она прочита? Почећу са веома арогантним захтевом да се не прочита само једном, него двапут. На тај захтев, наравно, не мора да се обазире неко коме је било досадно већ при првом читању. Уметничко дело не би смело да буде задатак или напор; не сме му се приступати против своје воље. Оно је намењено томе да причини задовољство, да забави и разоноди. Ако књига не делује тако на читаоца, требало би да је одложи и прихвати се нечег другог. Али ако сте прочитали Чаробни брег једном, препоручујем вам да то урадите и други пут. Начин на који је књига компонована код читаоца изазива пунији ужитак при другом читању. Баш као у музици, треба познавати дело да би се у њему уживало на прави начин, а свесно користим реч “компоновање” кад спомињем писање књиге. Користим је у оном смислу у ком је обично схватамо кад је реч о писање музике. Музика је одувек имала снажан формативни утицај на стил којим пишем. Писци су често “заправо” нешто друго; они су трансплантирани сликари, или вајари, или архитекте, или шта све не. За мене је роман одувек био попут симфоније, дело у контрапункту, ткање тема; појам музичког мотива игра велику улогу у њему.
Људи су истицали утицај Вагнерове музике на мој рад. Свакако не негирам његов утицај. Конкретно, повео сам се за Вагнером при коришћењу лајтмотива, који сам пренео у дело сачињено језиком. Не онако како су га користили Толстој и Зола, или како сам га и сам користио у Буденброковима, натуралистички и као средство за карактеризацију, механички, да тако кажем. Настојао сам да га употребим у музичком смислу. Прве такве покушаје имао сам у Тонију Крегеру. Али је техника коју сам тамо применио умногоме проширена у Чаробном брегу; искоришћена је на много сложенији и свеобухватнији начин. Управо зато упућујем читаоцима дрску молбу да књигу прочитају двапут. Само тако се заиста може проникнути и уживати у музичкој повезаности идеја. Читалац први пут сазнаје тематску грађу; тада је у прилици да чита симболичке и алузивне формуле унапред и уназад.
Враћам се нечему о чему сам раније говорио; мистерији елемента времена, обрађеном на различите начине у књизи. То је у двоструком смислу временска прича. Прво у историјском смислу, по томе што настоји да представи скривена значења своје епохе, предратног доба у историји Европе. А друго зато што је време једна од тема у њој; време, којим се бави не само као делом јунаковог доживљаја, него и самим по себи. Сама књига је суштина онога о чему говори: представља херметичну очараност младог јунака безвременошћу, и тиме тежи укидању самог времена, уз технику која покушава да у сваком датом тренутку понуди свеукупну садашњост свету идеја који носи у себи. Другим речима, покушава да успостави магични nunc stans, да користи формулу схоластичара. Настоји да пружи савршену конзистентност форме и садржаја, очигледног и суштинског; њен циљ је да непрекидно буде оно о чему говори.
Али њене претензије су чак и далекосежније, пошто се књига бави још једном фундаменталном темом, оном о “каљењу”, унапређивању (Steigerung). О том Steigerung увек се говори као о оном алхемичарском. Сетићете се да је мој Ханс заиста простодушан јунак, млади изданак доброг хамбуршког друштва, индиферентни инжењер. Али у тој херметичној, грозничавој атмосфери чаробног брега, обична грађа од које је створена пролази кроз процес каљења, што га оспособљава за авантуре у сензуалним, моралним и интелектуалним сферама о каквима не би ни сањао у “долини”. Његова прича је прича о процесу каљења, али је и сам наратив каљење по себи. Искоришћени су методи реалистичког романа, али он то заправо није. Он превазилази реализам помоћу симболизма, а реалистичност само носи елементе идеја.
Сви ликови пролазе исти тај процес; пред читаоцима се појављују као нешто више него што иначе јесу – на крају нису ништа друго до експоненти, представници, емисари из светова, кнежевина, царстава духа. Надам се да то не значи да су тек пуке фигуре од сенки и ходајуће параболе. А разуверавали су ме у вези с тим; јер многи читаоци су ми говорили да су Јоахима, Клаудију Шошо, Пеперкорна, Сетембринија доживљавали као заиста стварне људе.
4
Књига је, дакле, и обимом и интелектуално, прерасла ограничења која јој је писац наменио. Приповетка је постала замашан двотомни роман, што је невоља која се не би догодила да је Чаробни брег остао, као што га многи људи чак и данас виде, сатира о животу у санаторијуму за оболеле од туберкулозе. Када се појавио, ускомешао је професионалне кругове, делом из одобравања, делом супротно, а кроз медицинске часописе протутњала је мала бура. Али критика терапеутских метода у санаторију само је први план романа. Његова актуелност лежи у својствима онога иза.
Сетембрини, реторични рационалиста и хуманиста, остаје протагониста протеста против опасности по морал у лигекуру, као и у целом нездравом миљеу. Међутим, он је само један у мноштву ликова, заиста допадљив лик, са својом хумористичном страном; писац понекад проговара кроз њега, али он никако није писац. За писца су болест и смрт, као и сви макабристички доживљаји кроз које пролази његов јунак, само педагошко средство искоришћено да би се постигло немерљиво каљење и ојачавање једноставног јунака до нивоа који превазилази његове почетне способности. И они су, управо као педагошки метод, оправдани; јер чак и Ханс Касторп, пролазећи кроз та искустава, надраста урођену заинтригираност смрћу и доспева до схватања човечности које, заправо, рационално не игнорише смрт, нити презире мрачну, тајанствену страну живота, него је узима у обзир, али не допушта да му завлада умом.
Почиње да схвата да се мора проћи кроз тешко искуство болести и смрти да би се доспело до вишег нивоа свести и здравља; управо онако како се мора проћи кроз спознавање греха да би се дошло до спасења. “Постоје”, каже на једном месту Ханс Касторп, “два животна пута: један је исправан, непосредан и добар; други је лош, води кроз смрт, а то је пут генија”. Управо то спознавање болести и смрти као неопходног пута ка знању, здрављу и животу чини Чаробни брег романом иницијације.
Овај опис није потекао од мене. Добио сам га недавно од једног критичара и користим га у разговору о Чаробном брегу јер ми је инострана критика много помогла, а сматрам грешком помисао да аутор може најбоље да оцени своје дело. Он то можда може док још ради и живи у свом делу. Али када га најзад заврши, оно постаје нешто чега се решио, нешто њему страно; други ће, како време буде пролазило, знати и боље и више о њему него он сам. Други често умеју да га подсете на ствари које је заборавио или их никада заиста и није знао. Човека је увек потребно подсећати; он нипошто не влада увек целокупним сопством. Наша свест је слабашна; себе заиста познајемо само у тренуцима необичне бистрине и визије. Што се мене тиче, драго ми је што ме критичари подучавају о мени самом, што учим од њих о својим ранијим делима и у глави им се враћам. Моја уобичајена формула захвалности при таквом освежавање моје свести је: “Највећа вам хвала на томе што сте ме тако добронамерно подсетили на мене”. Сигуран сам да сам то написао професору Херману Вајганду са Универзитета Јејл када ми је послао своју књигу о Чаробном брегу, најфундаменталнији и најисцрпнији теоријски рад о делу.
Прочитао сам рукопис Хауарда Немерова, младог стипендисте Универзитета Харвард, под називом Јунак-трагач: мит као универзални симбол у делима Томаса Мана и он ми је значајно освежио памћење и свест о себи. Аутор смешта Чаробни брег и његовог једноставног јунака у оквире дуге традиције која није само немачка, него универзална. Одређује га као уметност онога што зове “Легендом о трагачу”, која сеже дубоко уназад у традицију и фолклор. Фауст је, наравно, најпознатији немачки представник те врсте, али осим Фауста, вечног трагача, ту је група дела општепозната као Санграал или витешки романи о Светом гралу. Њихов јунак, било да је то Гевајн, Галахад или Персевал, трагалац је, трагач, који залази у небеса и пакао, погађа се са њима, ступа у пакт са непознатим, са болешћу и злом, са смрћу и оним светом, са натприродним, са светом који се у Чаробном брегу сматра “упитним”. Он је у вечној потрази за Гралом, што ће рећи Највећим: знањем, мудрошћу, рукоположењем, каменом мудрости, aurum potabile, еликсиром живота.
Писац је навео да је Ханс Касторп један од трагача. Можда је у праву. Потрага за Гралом је легенда, на почетку његових лутања често га називају лудом, великом лудом, недужном лудом. То се подудара са наивношћу и једноставношћу мог јунака. Као да ме је мутна представа о традицији натерала да инсистирам на овом његовом својству. Гетеов Вилхелм Мајстер – није ли и он недужна луда? Он је донекле поистовећен с његовим творцем; али чак и да је тако, увек је предмет ироније. Ту видимо да и Гетеов велики роман потпада под категорију Трагача. На крају крајева, шта је друго немачки Bildungsroman (роман о сазревању) – класификација којој припадају и Чаробни брег и Вилхелм Мајстер – него сублимација и продуховљење авантуристичког романа? Трагалац за Гралом, пре него што стигне у Свети замак, мора да прође кроз разне страшна и тајанствена искушења у успутној капели званој Atre Perilleux. Та искушења првобитно су била обреди прелаза, услов да се приступи езотеричној мистерији; појам знања, мудрости, увек је повезан са “оним светом”, са тамом ноћи и смрћу.
У Чаробном брегу речено је много о алхемичарској, херметичкој педагогији, о трансупстанцији. А ја, и сам недужна будала, био сам вођен тајанственом традицијом, јер се управо те речи увек користе у вези са мистеријама Грала. Не играју масонерија и њени обреди узалуд своју улогу у Чаробном брегу јер су масони непосредни настављачи обреда иницијације. Једном речју, чаробни брег је варијанта храма за обреде иницијације, место авантуристичког испитивања мистерија живота. А мој Ханс Касторп, Bildungsreisende, има крајње истакнуто витешко и мистично порекло; он је типични радознали неофит – радознао у племенитом смислу те речи – који добровољно, сувише добровољно, прихвата болест и смрт, јер му већ први додир са њима обећава несвакидашње просветљење и пустоловни напредак, повезан, наравно, са прикладно великим ризицима.
Коментар младог Немерова је највештији и најшармантнији. Искористио сам га да ми помогне да вас упутим – а и себе – у свој роман, ову касну, сложену, свесну, а опет несвесну, везу са дугом традицијом. Ханс Касторп је трагач за Светим гралом. Не бисте то помислили када прочитате његову причу. Ако сам и сам то урадио, било је то истовремено и више и мање од мишљења. Можда ћете поново прочитати књигу из овог угла. И можда ћете открити шта је Грал: знање и мудрост, рукоположење, највећа награда, за којом трага не само њен луцкасти јунак, него и сама књига. Наићи ћете на поглавље под насловом “Снег” у ком Ханс Касторп, изгубљен у опасним висинама, сања свој сан о човечанству. Ако и не налази Грал, ипак му се диви, у свом смртоносном сну, пре него што буде зграбљен и свучен са својих висина у катастрофу Европе. То је идеја о људском бићу, замисао будућности човечанства које је прошло и преживело најдубље сазнање о болести и смрти. Грал је тајна, али је и човечанство тајна. Јер, сам човек је тајна, а цело човечанство почива на поштовању пред тајном која је човек.
Извор: The Atlantic
Превод: Матија Јовандић/Глиф
