Пише: Милош Лалатовић
Док сам се у овој претпразничној збрци размишљао о чему да пишем, сјетио сам се мојих Никшићана Драгутина, Рајка и Маринка, гдје ће они провести ,,најлуђу ноћ“, која из године у годину постаје све досаднија саображавајући се са сивилом свакодневнице и духом овога свијета.
Људи хипнотисани конформизмом и топлотом својих угодних просторија, ријетко се кад сјете оних у тамници, па били криви или не. А “сви смо криви за све“, што рече неко негдје. Није битна ,,кривица“ ових младих људи, битно је да су се они супротставили безличном владајућем духу овога свијета, који то не прашта. Можете да се глупирате, од себе правите будалу, исмијавате дјевојке, које носе мараме, све може до одређене границе, чак је и пожељно.
Нећемо говорити о међуетничким глупим сукобима на Балкану. Било их је доста. Овдје није о томе ријеч. Ријеч је о супротстављању сили, незнано откуда она долази иако узима различите облике. Та сила је врло горда и сујетна и не трпи противљење. Можете бити сви различити, али ипак је то све под исти калуп. Студенти, који протествују у Београду, нијесу се ни једном ријечју сјетили ових момака, дискретних, а гласних и јасних хероја. Лако је бити панкер у свијету који ти намеће правила, писана и неписана или она негдје између. Тешко је бити “Сид Вишиз и Ненси Спанген“ у свијету гдје те не дочекују као звијезду већ као црну рупу. Таква звијезда се мора по прописима свијета угасити и постати велика дубока црна рупа, коју су сви заборавили, плаше се ње, снимају се чак и хорор филмови о њој као нечем непознатом већини маса, не би ли се ко сјетио чега. Како се нико ни од албанских или уопште регионалних немиретеља са правилима палости не нађе да оживи ону пјесму бенда Нирвана гдје Курт Кобејн на сав глас виче „Smells like teen spirit”.
А било је и има међу косовским Албанцима дискретних хероја. Да, били су привржени свом народу и борили су се за своје идеје. И садашњи политичар Аљбин Курти је заборавио своје тамновање, а и многи Албанци и њихови потомци са којима је у затвору друговао и покојни редитељ Лазар Стојановић, а захваљујући чему је заволио Албанце, тај рођени Београђанин. Да ли се сјете Албанци харизматичног и тешко заборављеног глумца Бекима Фехмиуа, који је свој живот окончао самоубиством, ваљда у сопственој немогућности изласка из сивила досадне београдске, опште свјетске, па и косовске свакодневице, а залагао се и протестовао некад против угњетавања и лоше пропаганде против косовских Албанаца? Изгледа да је и он трагични јунак косовске мисли, а не само Његош, како каже Андрић, а био је Албанац, није важна националност ни народност. Косово је одавно било тест за опредељење према сивилу свакодневице овога свијета или нечем узвишенијем, иако понекад то није било ни јасно чему. Па можда ни они момци који су дали свој живот у ратовима деведесетих година са различитих страна, а којих се више нико и не сјећа. Ето тако, били су нека ,,штета“.
Нећу много дужити “punk is not dead“.
