Пише: Милош Лалатовић
У Православној Цркви постоји предање, гдје душа покојника лута по разним мјестима до четрдесетог дана након смрти, некад су то мјеста која је сама преминула особа вољеља, за живота, некад су и друга.
Ово је прича о љубави мајке и сина, која је јача од смрти. Драган је почео да узима из неког разлога хероин већ са петнаест година. И није само њега, био је политоксикоман, све што је имало психоактивну компоненту је узимао, посебно ако је било на бази опијата.
Створио је снажну зависност. Живио је са мајком, отац, док је био мали, напустио га је и никад нијесу имали никаквог контакта, вјероватно због друге жене. Мајка га је сама подизала уз помоћ њене родбине. Иако није имао оца, његов дјед и баба, па и остали сродници су му надомјештали сву љубав коју никад није добио од оца. Вјероватно је и боље што га је таква особа на вријеме напустила, јер сигурно би био грозан.
Често је одлазио код Ивице, слушали музику и аудио књиге преко интернета. Једном је Ивица извадио жућкасти прашак. Рекао је за ту супстанцу уз осмјех, хероин, замисли. Коначно, нема више вутре, таблета и других супституција. Наравно, има, али ово је сад главно. Пазићемо на размаке да се не бисмо навукли. Кад су ушмркали хероин, Драган је осјетио невјероватан мир, никаква напетост или слично није било ни близу, неописиву радост, а у читаву атмосферу се уклапала пјесма Игија Попа “Passenger”. После почетног флеша, стондирали су и пушили, иако су им цигарете стално испадале из руку. Опијеност је још трајала, али Драгана је звала мајка забринута што не долази кући, иако је одавно отишао. Јер, први пут хероин је јединствен, и тешко шта може одвући његово дејство, па и љубав према ближњима.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Састајали су се често Драган и Ивица, нијесу баш имали новца за хероин. Узимали су разне таблете, алкохол, марихуану. Доп, како су звали хероин је био резервисан за посебне тренутке. На рођенданској забави код једног имућног друга, пробали су спидбол, тј. мјешавину хероина и кокаина. Међутим, обадвојици је одговарао чист хероин, његово дејство, осјећај креативне отупјелости, како су називали тај осјећај.
Богати друг их је често чашћавао хероином, јер њему то заиста и није била нека нарочита свота. Једном су одлучили да се убоду у вену. Купили су у апотеци шприцеве и игле, лимунтус и остало што је потребно. Интравенозно узимање допа је било још више јаче и боље. Тражили су од онога друга све чешће хероин, скупљали новац на разне начине, само да би поновили ефекат, који је све више слабио. Дилери су им уваљивали лошу робу, морали су да узимају успут и свакакве друге супстанце да би донекле повратили осјећај. Ивици је једног дана било лоше. Мислио је да је добио грип, пио противупалне таблете и чајеве, али стање му се није побољшавало, него било можда још и горе. Драган га је посјетио, звала га је док је био код њега Ивана, дјевојка са којом су се дружили и била је упозната са њиховим начином живота. Када су им ови објаснили читаву ситуацију, рекла им је”људи, шта вам је, па он кризира, нека узме хероин или неки опијат и све ће престати”. Брзо се слично стање јавило и код Драгана. Сад су знали шта им је чинити. Из дана у дан толеранција је расла. Морали су да дилују да обезбиједе дозу, мада увијек им је било мало. Узимали су и ствари као и новац из куће и давали за хероин. Изгледа да су родитељи и ближњи, баш касно сазнали шта се дешава. Па, чак и кад су и сазнали мислили су да је то само тренутна младалачка фаза.
Једном је Ивица набавио врло јак хероин. Наравно, одмах је позвао Драгана да га испробају. Грешка је била што су умјесто много мање дозе, узели уобичајену дозу много разблаженијег допа, а овај је био десетак пута јачи. У моменту је био невјероватан флеш, чак бољи и од првог. Али то је трајало само секунду-двије, а онда обадвојици само сивило испред очију и мрак. Нађени су у онесвешћени. Ивица је хитно пребачен у болницу. А, Драган, Драган је нажалост умро.
Мајка му није знала шта ће од бола. Помишљала је и на самоубиство. Вјероватно, да није било њених родитеља, Драганових бабе и дједа, то би и урадила. На дан сахране свештеник је служио опијело, мада са одређеном недоумицом, јер ипак ово је имало одређене елементе самоубиства, а њима се опијело не служи осим у специјалним условима. После сахране, свештеник, посавјетовао је Драганову мајку да чита што више молитава, нарочито Пресветој Богородици, јер је Она брза заступница и зна шта значи мајчинска бол, као и да даје милостињу убогима. Жена се након овога молила дан и ноћ. Дошао је и четрдесети дан од Драгановог упокојења. Дан када се одлучује по православном обичају гдје ће душа покојника на привременом суду отићи у Рај или пакао. То стање до Страшног суда може да се мијења, зависно од духовног стања упокојеног и молитава ближњих.
Кад је прошао четрдесети дан Драганова мајка је те ноћи рано легла наслонивши се сва у сузама на стари кауч. У полусну јавио јој се њен син Драган. Био је на неком прекрасном мјесту, које се ријечима не може описати. Говорио је да га је она спасила као и свештеник који јој је савјетовао појачану молитву, посебно Пресветој Богородици. Даље је причао да никад оволику радост ни приближно није осјетио, чак и кад је први пут пробао хероин. Потом се благо снуждио и рекао “опрости, мајко што то споменух, опрости за све, волим те, поздрави бабу и дједу и никад не губи наду на Бога”. Драган је имао само седамнаест година када је преминуо.
