Његошев дан
12. новембар, 2023.
Салдо
12. новембар, 2023.
Прикажи све

У покрету за спасење српско не смије изостати црногорска пушка – Његош у мемоарима Матије Бана (I)

Матија Бан и Његош, (Фото: Архива)

„Ах! јесмо соколови“, жалосно настави, „па и грабљиви као они. Али Божија ми вјера, не што бисмо тако хтјели, него што смо на то приморани. Ја задржавам Црногорце од грабежа на аустријској страни, јер су нам тамо све сама ришћанска браћа; али на страни турској морам често заклопити очи и дати им одушка. Јесте добро кад се ограниче на Турадију; ну ето муке кад се покрваве са ришћанима! И то ће тако трајати докле год се не иселимо из ових кршева. А да би се могли иселити, треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним и усрећеним.“

Матија Бан и Његош, (Фото: Архива)

У марту 1848. год. кад се била узрујала сва скоро Европа, те народу српскому пре тијаше велика опасност не само у Угарској него и у Далмацији, а посредно и у самој Србији, ја сам био послан народним гласом у Карловце патријарху, онда још ми трополиту, Рајачићу, у Загреб тек наименованом бану Јелачићу, и на Цетиње владици црногорском Петру Његушу II.

Путујући све копном, а морајући позадржавати се ви ше дана у свакој од прве две именоване ва роши, тек сам око половине априла могао стићи на Цетиње. Ту одседох у једној малој гостионици, и одма писах владичином тај нику Д. Милаковићу молећи га за приступ к Владици. Није прошло ни двадесет мину та, а један перјаник дође по мене и одведе ме к Милаковићу.

Нас двојица познавали смо се до тад само по имену, а тад се позна смо и лично. То је био уман и честит човек у пуном смислу, а патриот каквих би моме народу тисућама желио. По кратком разговору о ондашњим приликама дође исти перјаник и јави ми да ме Владика чека. Пођосмо сви скупа једним ходником коме на дну виђаху се врата, и пред њима шест перјаника лепо одевених. Један од њих отвори врата. Кад на њих ступих, видим доста про страну дворану са биљаром у среди и зидо вима свуд унаоколо начичканим свакојаким бираним оружјем. Око биљара стајаху на ногама сенатори и многе црногорске ста решине у своме богатом оделу.

Пред тим величанственим, живописним призором ја стадох један час као укопан, па узех брзо очима тражити по оној множини људи Владику, кога нисам познавао, а нико ме к њему није приводио. И управо кад сам се хтео обратити Милаковићу да га замолим за ту љубав, опазих на горњем углу биљара висока и лепа Црногорца у народном оделу где се на мене осмехну, па поступи напред, одвојивши се од осталих.

Одмах се домислим да је то Владика; хитно му приступим, и пољубив га у руку, изручим му поздрав. Он одговори на сваку тачку веома смишљено и речито. Жубор усхићења трептио је по дворани; али на један његов знак сви се уклонише. Остадосмо сами. Понуди ме да седнем, па се и он ували у једну огромну на слоњачу црном кожом превучену.

Ја му укратко изложих политику Србије према ондашњим околностима, и догађаји ма који су се могли отуд изродити; описах му стање које сам нашао у Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији, и саопштих што сам свршио у Карловцима и у Загребу, а зашто сам к њему дошао.

Петар II Петровић Његош, (Фото: Објектив)

За све време што сам говорио није ме ниједном речицом прекинуо, гледао је пред собом у тле, а само би погдекад упро у мене очи. Када сврших, неколико поћути, па узев ме за руку рече: „Хвала влади српској на томе зачим је прегнула, а Вама на лијепој вијести и труду. Добро рекосте да у таком покрету за спасење српско не смије изостати црногорска пушка. Знате ли шта сам био наумио радити да ми нисте дошли? Спремах се да скупим четири хиљаде мојих Црногораца, па с њима да прегазим турско земљиште, упаднем у Србију и приморам српску владу на дјелање. Али ево, Богу хвала, тога већ не треба. Ја пристајем безусловно на све што ми предлажете. Држаћу Приморце у запту да не развију заставу Св. Марка, а за даљу радњу чекаћу док ми не јавите да су сазрели догађаји.“

–Вратих се веома задовољан у гостионицу, где наручих вечеру. Био сам баш сео да подробно напишем сав мој разговор с Владиком, кад ми наједанпут јавише да он долази. Не веровах да ће к мени; али до иста чух лупу коракљаја уз дрвене лестве, па скочих на собња врата. Бијаше он. Ни сам имао времена да му до краја захвалим на тој почасти, јер ми упаде у реч велећи:

„Оставимо комплименте западњацима, а ми ћемо као два чиста Србина разговарати се са срцем на длану. – Када мислите натраг?

„Прекосутра, ако Ви допуштате.“

-„Кад би стојало до мене, ја Вас не бих тако скоро од себе отпустио; сам сам и мученик на овим стијенама као Прометеј на Кавказу; али разумијем да се морате што прије враћати у Београд. Ипак до суботе нема пароброда у Котору, па бисте могли бар до тога дана овде почекати.“

-„То би најрадије и учинио, да немам у Приморју више којешта да посвршавам. Наумио сам то учинити до прве суботе, иначе морао бих одложити мој полазак за Трст чак до друге, и тако изгубити пуних седам дана, а то је у садашњим приликама сувише.“

-„Тако је. Онда Вас чекам послије вечере код мене на сијело, а сутра у подне на ручак… Али ја заборављам да Вам захвалим на пјесми коју сте ми прије двије године отпјевали. Знам је напамет“, и поче свечаним гласом:

„Гомила хриди стоји, ужасна гора;
Главу јој гром лупа;
Ноге вал мути мора;
Ту ко соко гњездо
Горјанин свој дом стави…“

па стаде. „Ах! јесмо соколови“, жалосно настави, „па и грабљиви као они. Али Божија ми вјера, не што бисмо тако хтјели, него што смо на то приморани. Ја задржавам Црногорце од грабежа на аустријској страни, јер су нам тамо све сама ришћанска браћа; али на страни турској морам често заклопити очи и дати им одушка. Јесте добро кад се ограниче на Турадију; ну ето муке кад се покрваве са ришћанима! И то ће тако трајати докле год се не иселимо из ових кршева. А да би се могли иселити, треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним и усрећеним.“

Матија Бан, (Фото: 24седам)

–„То је, Господару, и мој златни сан.“

-„Али хоћемо ли га у ствари доживјети? Истина да смо садашњи Срби и Хрвати сложни, а европ ске владе скоро све занијете код куће; ипак смо окружени моћним непријатељима, а средства нам недовољна. Ја, на примјер, пошто обезбиједим свуд наоколо границе, могао бих преко њих извести од шест до седам хиљада добрих бораца, који би чудеса починили; али чим се макну, треба ми за њих муниција и храна, и понешто новаца, иначе они би, као људи у нужди, пљачкали без разлике и турска и ришћанска села, а тим би нестало дисциплине, претворили бисмо и пријатеље у непријатеље, и сами себи удвојили тегобе на сваком кораку, па лако и саму цељ промашили. То је што вас молим да дате добро осјетити у Београду. Кад се кренемо да се бар кренемо у реду; па онда што Бог даде и срећа јуначка.“

Ја га о свему успокојим и после дужег разговора испратим до врата гостионице, гдје су га перјаници чекали. Прибележих одма све ово и друго што је говорено. Био је већ мрак и донеше ми вечеру, којом, буди мимогред речено, нашао сам се изненађен. По вечери одох на сијело. То се држало у дворани биљарда. Владика је седио у својој наслоњачи, а сенатори и војводе седијаху наоколо.

Он ме свима представи, а неке од њих мени, па ми до себе понуди столицу. Дуго се и весело разговарало, свашта причало, па се и шалило, а напокон се и једна отпевала уз гусле. Владика је волио сад једнога, сад другога задиркивати, те би сва дружина прсла у смех, али и други нису му остајали дужни.

То је све ишло тако оштроумно, брзо, наравно, а уједно и тако углађено да сам се немало дивио.

„Ето, рече ми напослетку смешећи се владика, сад имате оригиналну слику једног црногорског салона.“

–„И доиста ову пријатну слику нећу никада заборавити.“ –

-„Али салона без госпођа? Ваши београдски јамачно нису без тога украса“.

-„Куд ћете лепшег украса од оваквих јунака? Код Вашег салона, ја на београдске заборављам“.

-„Ха, ха! Ви мало ласкате мени и њима!“

–А један ће из дружине рећи: „Бог и душа, не ласка, него се види да се родио баш испод Црне Горе.“

Сви у смех.

-„Чудо те не рече у самој Црној Гори!“ ˗ дода Владика, па пруживши ми руку:

-„Знам да сте уморни од пута, па Вам треба одмора. Лака Ви ноћ, а сад до виђења.“

˗ Сутрадан походих неке важније личности, цркву и манастир, па пред подне одох на ручак. Сто је био постављен у дворани биљара; на столу сребрно посуђе само за два лица; а ручак са мало, али веома укусних јела, наквашених добрим приморским вином па при завршетку, и шампанским. Око стола служио је један момак, пред којим говорило се само о књижевности. Владика помену правим пијететом његовога учитеља Симу Милутиновића, који је био умро у почетку оне исте године.

Биљарда на Цетињу, (Фото: Википедија)

„И у мишљењу, рече, и у говору, и у свему животу, то је био прави пјесник; у пјесмама, истина, неједнак, али често са полетима тако снажним да му се мораш дивити.“

-„Тим смо му више дужни, одговорих, што је оставио за собом ученика који га је на ткрилио.“

-„То не допуштам, пресече ме живо владика; мој најбољи састав мислим да ће бити Горски вијенац; јесте ли га прочитали?“

-„Не један него три пута.“

–„Е па добро; он ће се допасти мојим Црногорцима, и зато што сам у њему изнио њихове обичаје, њихов начин мишљења и говора, њихов карактер; те се виде као у огледалу; али се неће допасти образованом свијету, који ће ми замјерити да оно није права драма, да владика Данило, који је главна особа, увек мудрија а скоро ништа не ради, па ипак дјело које смишља испада му срећно више неким случајем него његовим напором. Ја сам опажам те мане, и мада радо не поправљам што сам једном написао, наумио сам да их исправим при другом издању. Шта Ви велите?“

–„Ја бих се, одговорих, усудио приметити да се поправљањем често исквари дело; а све те мане које споменусте кад би и постојале, оне се већином тичу облика; сама пак поезија тако је оригинална, чиста и велика да ће вечито оста ти као узор нашој књижевности.“

-„Говори те ли то из учтивости, или по убеђењу?“

-„Ја увек настојавам да то двоје спојим.“

-„Да, заборавих да сте Дубровчанин. А шта мислите о песмама Бранка Радичевића?“

-„То је, рекох, други род појезије, која рефлектира дух бачких Србаља, као и Ваша дух црногорски. Онде је несташност, лепа наивност, мекост, чаробно зујање у трави и цвећу, као што је у Вас озбиљност, крепчина, полет, и праскање грома: он славуљ, Ви оро.“

-„О Бранку се потпуно слажемо“, рече устајући Владика, и нареди да нам се донесу смотке и кафа.

Пошто је момак расправио сто, оде, а наступи међу нама политички разговор.

Ето како је један велики наш песник скромно о себи мислио, како је сам увиђао своје мане и без затезања из признавао, како је друге ваљане песнике ценио. Све су ово лепе црте у његовом карактеру, које не ка млађима служе за пример.

Ако је он навађао оне мане у „Вијенцу“ само да ме куша те да види мислим ли и ја тако, то ипак не умањује његову критичку увиђавност, а свакако потврђује у њему одважно ограђивање против сваке личне сујете. Чудновато је у разговору прескакао са поезије на политику, и обратно, а то без дубље намере. Тако је у мојој песми нашао повод да ме својом пажњом уједно и одликује и живље ми на срце метне потребе његових соколова. Свуд ми је из њега вирио одушевљени песник, племенит човек и умешан дипломат.

С њим се тога вечера опростих, па ују тру рано, праћен од два перјаника, кренух са Цетиња Котор

Извор: Матија Бан – Сусрети са Његошем, приредио и написао поговор Горан Максимовић, Бесједа, Бања Лука, 2019

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *