Пише: М. М. Милојевић
Као да убиство Чарлија Кирка није било довољно проношење америчке менталне хегемоније дошли су на ред и њујоршки избори – кандидати за градоначелника највећег америчког града постали су препознатљива лица и међу онима којима праћење америчке политике није редовна занимација. Док је Чарлија Кирка ожалила антиглобалистичка интернационала – од мизогиних јужнокорејских тинејџера, и не само тинејџера, до уцвељених бањалучких бака које се брину за судбину Републике Српске победу социјалисте Зохрана Мамданија, тридесет четворогодишњег левичара поздравили су његови вршњаци и омладина сличног идејног опредељења.
Њујоршки избори
Победа кандидата Демократске странке у Њујорку је потпуно очекивана. У Србији, у централним београдским општинама, режимским партијама је потребан особити изборни инжењеринг да би установиле и одржале већину. У Њујорку, слично Калифорнији, републикански кандидати не могу да очекују победу на државном нивоу, у изборима за гувернере, градоначелнике великих градова и не могу рачунати на већину у државним законодавним телима. Наравно, постоје изборни окрузи у обема савезним државама где републикански кандидати побеђују често или готово стално. Као што, насупрот томе, у конзервативнијим државама постоје изборни окрузи у којима побеђују либерални кандидати у изборима за чланове Представничког дома.
Посреди је феномен карактеристичан тек за последњих неколико изборних циклуса који укупно чине епохе Барака Обаме и Доналда Трампа. Њујоршки градоначелник је био Рудолф Ђулијани, деценијски републиканац, сада блиски сарадник Доналда Трампа и лобиста који се наоколо мува. После терористичких напада Једанаестог септембра стекао је националну славу и опште признање за ношење са ванредно тешком ситуацијом. Калифорнијски гувернер је био Арнолд Шварценегер, који је себе сврставао у умерене републиканце, оне који су себе описивали као фискалне конзервативце и друштвене либерале. Односно оне који имају много новца, не воле да га деле и воле да се лудо забављају.
Упркос сложености градске политике – погађања са етничким четвртима и разним интересним групама – у најбогатијој америчкој држави и изузетно богатом америчком граду странка имућних, Републиканска странка, је раније доста добро стајала. Међутим, ствари су се у међувремену промениле: дошло је до престројавања око идентитетских и идеолошких опредељења, те поларизације по образовној и полној оси. Та поларизација се не види довољно јасно међу најстаријим гласачима – који још увек гласају за странке Роналда Регана или Била Клинтона, странке које одавно не постоје.
У Њујорку, као што рекосмо, победа кандидата демократске странке није ништа необично. Међутим, јесте необична победа Зохрана Мамданија, самоодређеног демократског социјалисте у граду епицентру светске финансијске моћи. Насупрот њему стајао је независни кандидат, раније поражен на унутарстраначким изборима, Ендрју Куомо, који је националну и међународну препознатљивост стекао пандемијским обраћањима. Тада је указивано на његову сталоженост насупрот Трамповој логореичности, неусредсређености и укупно лошем сналажењу. Била је то, уосталом, изборна 2020. година. Касније је и Куомо проказан због неких пандемијских потеза и означен као могући сексуални напасник. Републикански кандидат Куртис Силва није имао много шанси, упркос својој живописности коју црпи из деценијске каријере уличног активизма – сам наводи да је хапшен седамдесетак пута.
Мамданијева кампања била је усредсређена на питање приступачности, о чему је писала, између осталог, Елизабет Вебер у Гардијану. У Њујорку се то питање своди на питање приуштивог становања. Америчко искуство је у том погледу разнородно и одређено локалном политиком, борбом у месним саветима око густине градње, намени земљишта и другим сличним темама. Власници некретнина, често времешни, противе се мерама које потенцијално могу да умање њихову вредност. Мамдани је сугерисао меру ограничења ренти, код дугорочног закупа или нешто томе слично. Што је укупно од мале важности за било кога ко није станодавац односно закупац у Њујорку.
Но, оно интересантан јесте одговор естаблишмента, како оног унутар Демократске странке, тако и шире, пословних кругова, републиканских политичара, медијских личности, израелских лобиста и кога све не. Расправе су се брзо преместиле на поље идентитетске политике, Мамданијевог оца левичара, антисемитизам и тобожње антиизраелско расположење. Неке од ових тема интересантне су за посматрање престројавања унутар америчких странака, уз раст антиизраелског па и антисемитског расположења међу појединим блоковима гласача, како републиканаца тако и демократа. Међутим, овде су посреди били углавном покушаји делегитимизације кандидата непоћудног идеолошког опредељења. Куртис Силва тврдио је да му је обећавана издашна новчана накнада уколико се повуче из изборне трке, спречи расипање гласова и повећа шансе за избор Ендруа Куома. Ту могућност је категорички одбацио.
Шта је збило ван Њујорка?
Мамданијева победа у Њујорку може да укаже у ком правцу се креће један блок унутар Демократске странке, односно на извесно јачање леве у односу на либералну струју.Но, он не може да укаже на изборна опредељења као на неповољну реакцију према досадашњем раду Трампове администрације, пошто су Њујорчани већином иначе незадовољни радом Трампове администрације, у било којој инстанци и у сваком облику.
Међутим, неки други избори сугеришу да је незадовољство очито. На изборима за гувернера Вирџиније победу је однео кандидат Демократске странке – ранији избор републиканског кандидата Глена Јанкина 2021. године сугерисао је да се ранија изборна подршка Џозефу Бајдену топи и да републиканци имају добре изгледе на конгресним изборима на половини председничког мандата 2022. године, на којима су и осигурали већину у Представничком дому.
Када се ствари поближе погледају реактивно анти-трамповско опредељења постаје још изразитије: кандидати Демократске странке су непопуларни, њихова реторика постаје све заоштренија и опет успевају да победе републиканске кандидате.
У чланку у Гардијану бележе се неке од ових изборних трка: у пенсилванијском округу Ери, где је Трамп остварио тесну победу 2024. године, кандидат демократа Кристина Вогел победила је на изборима за извршну окружну власт републиканског противкандидата са разликом од двадесет четири процентна поена. У шездесет шестом вирџинијском изборном округу на изборима за представника у државном конгресу демократска кандидаткиња Никол Кол успела је да смени републиканца Бобија Орока који је држао овај положај тридесет шест година.
Чак и у изразито конзервативно опредељеном Мисисипију демократе су успеле да преузму два места у државном сенату чиме је окончана тринаестогодишња републиканска квалификована већина. Овакви изборни резултати могу се надаље низати и низати, у разним изборним окрузима. Читаоцу би то било заморно, те то нећемо учинити.
Си Џеј Поликрониу: Избор између неолибералног фашизма и неолибералног статуса кво
Блокада владе
Да ли ово указује да је Трампов политички бренд постао токсичан? Да обогаљује, уместо да оснажује изборне шансе републиканских кандидата док седи у Белој кући?
Вероватно да, уз бројне ограде које се односе на променљиво расположење гласача. Изгледа да је и сам Трамп свестан укупно неповољне политичке ситуације. У среду се сусрео са републиканских сенаторима. Републиканци имају већину у оба дома Конгреса међутим, због сенатског правила о опструкцији не могу изгласати средства неопходна за финансирање федералне владе. Посреди је најдужа досадашња блокада финансирања – друга по дужини забележена је за током претходног Трамповог мандата – која већ почиње да нагриза функционисање бројних установа. Службеници не примају плате, отказују се летови због мањка особља у контроли лета, програми социјалне помоћи, укључујући бонове за храну се суспендују – а јавност, судећи према истраживањима јавног мњења, за ове пропусте оптужује републиканску већину. Демократама се исплати да ћуте, чекају и посматрају како се осипа противнички политички капитал.
На састанку, у среду, Трамп је својим гостима сугерисао да би споменуто правило требало поништити – „Време је да републиканци учине оно што би требало да учине. Уколико не поништите филибастер, бићете у невољи“. Међутим, како извештава Политико, приватно, републиканци наводе да немају довољно гласова да измене ово правило. А вероватно је да тако нешто не би ни покушавали – било каква радикална промена политичке равнотеже, водила би узвратној реакцији друге стране после првог следећег изборног пораза.
Било како било, блокада владе, пошто стране нису кадре да се договоре око њеног финансирања наноси штету укупном Трамповом положају, његовом политичком бренду и покрету који је око себе окупио. Али то није једино што штети. Претходних десет месеци показало је да се Трамп не бави нарочито оним што је обећао да ће се бавити: скупоћом.
Милош Милојевић: Идеолошко преобликовање републиканске странке
Није да су његове могућности ту нарочито велике. Борд гувернера Федералних резерви бори се против инфлације високим каматним стопама, постепено их снижава али је веома опрезан, страхујући од поновног враћања високих инфлаторних притисака. Капитал је скуп, и то се бројним гласачима не допада.
Ствари не олакшава ни Трампова мушичава царинска политика – нико не зна да ли ће колико сутра моћи исплативо да увози из Вијетнама или ће морати да се окрене Мексику. Иако царинско војевање може имати утемељену геополитичку логику, спровођење политике одаје расутост пажње и некохерентну визију онога шта се жели постићи и онога шта се може постићи.
Таква политика отвара могућности за посебан третман подобних и разне непотистичке и коруптивне аранжмане. Америчкој јавности све то делује доста иритантно: од Трампове продаје услуга криптопосленицима до рушења једног крила у комплексу објеката око Беле куће и најављене градње балске дворане коју ће финансирати његови политичко-пословни пријатељи. Ако би се ту придодала једна перионица аутомобила ствари би се непогрешиво поклопиле са средњобалканским моделом пословања. Кладионица је ионако смештена на мобилном телефону.
Ексцеси полицијске власти
Поларизацији насупрот Трампу и његовој администрацији доприноси и спровођење давно наговештене имиграционе политике – односно депортовање илегалних имиграната. Доток илегалних имиграната преко америчке јужне границе практично је заустављен. Било је то једно од средишњих Трампових предизборних обећања и једна од важних тема кампање. Та ствар је углавном закључена.
Међутим, снажнију поделу у јавности изазива депортовање илегалних имигранта, од којих су неки деценијски становници Сједињених Држава. Забележени су и бројни ексцеси: легитимисање и привођење грађана и усељеника који имају законски основ за боравак у САД, упади на радна места и одвођење радника које врше маскирани припадници имиграционе полиције. У ове полицијске снаге, бележе амерички медији, примају се службеници без одговарајућег критеријума и често расистичких гледишта. Пошто се нерадо легитимишу и наоколо иду под маскама забележени су случајевима изгредника који су, делујући одевени у ове униформе, вршили пљачке и сексуална злостављања.
Концентрација претерано видљиве полицијске моћи један је од табуа америчке политичке културе. Људи једноставно то не воле, чак и када би желели да буде депортован велики број илегалних усељеника. Међутим, читав антиусељенички покрет чини само језгро ширег Трамповог покрета: окупљени око Стивена Милера заговарају радикална решења, са наглашено поларизујућом и понекад расистичком реториком. Добар Трампов учинак међу мањинском радничком класом на изборима 2024 . – Пју рисерч центар бележи да је за Трампа гласало четрдесет осам одсто Хиспаноамериканаца, насупрот 36 одсто 2020, односно петнаест одсто Афроамериканаца насупрот свега осам одсто 2020. – могао би бити жестоко поткопан, јер се уместо јефтинијег бакалука нуде антимањинске доскочице.
Инфлација, цене и концентрисана економија
Напослетку, Трамп је себе брендирао, у сва три досадашња изборна циклуса, као некога ко ће опоравити економију. Наслућивања и обећања понекад су се остваривала: често као самоиспуњујућа пророчанства. Публика је постајала самоуверена да су пред њом добра времена пошто је веровала да земљу води неко ко ће придићи економију. А њено расположење је важан део укупног стања америчке економије – посебно када је посреди потрошња. Ако потрошачи верују да их иза угла чекају још боље прилике и веће зараде безбрижније ће трошити. Председник ту игра својеврсну улогу националног потрошачког мотивационог говорника, па и психотерапеута који развејава бриге и море.
Бајденов мандат обележила је висока стопа инфлације и опоравак после противпандемијских мера и велике монетарне експанзије. Федералне резерве су повисиле референтну каматну стопу, надајући се економском захлађењу и стишавању инфлације. Стопа инфлације отпочела је да расте половином 2021. године – са око четири одсто на око седам до високих девет одсто током доброг дела 2022. године – да би од почетка 2023. почела да се стишава. Но, ниво је остао повишен у односу на ранију уобичајени међугодишњи циљ од око два одсто и – што потрошачима посебно тешко пада – цене су остале високе. Пратио их је и раст зарада, али не равномерно распоређен. Притом, цене услуга, укључујући медицинске услуге и образовање, као и цене некретнина и трошкова рентирања, расле су брже од просечне стопе инфлације.
Медијско извештавање о економији такође је остављало неповољан утисак: медији су извештавали о једном стању, док су, како су сугерисала и истраживања јавног мњења, грађани стање економије сагледавали знатно неповољније.
Трамп о НАТО-у: Ми имамо,,велики лијепи океан“ који нас дијели од проблема
Због чега је то тако? Ствар није само политичка. Америчка економија је фрагментисана: на оне који много троше, неколицину компанија које много инвестирају, на извесну групу компанија чија вредност акција расте док остали таворе. Њујорк тајмс недавно је опсежно извештавао о овој располућености. „За људе попут мене, који су кућевласници, који су запослени, економија је одлична. Одговор на питање ‘како стоји економија’ зависи од онога кога питате“, преноси чланак изјаву породичног лекара, једног од оснивача и опслужилаца у Плзенској остави хране (Pilsen Food Pantry) која је намењена за испомоћ потребитим суграђанима.
Економиста Марк Занди, изјавио је крајем октобра, да се двадесет две америчке државе већ налазе у рецесији као и да велики део укупног раста америчке економије зависи од инвестирања неколико компанија које се баве развојем вештачке интелигенције односно производњом инфраструктуре за овај подухват (Фајненшел тајмс). Према писању Рушира Шарме у Фајненшел тајмсу, осамдесет одсто раста вредности берзанских акција отпада на компаније које се баве вештачком интелигенцијом. Економиста Џејсон Фурман, проценио је да би без инвестиција у центре за обраду података раст америчке економије у првој половини 2025. био свега 0,1 одсто.
Укупни показатељи нису нарочито неповољни, али су далеко од општенајављиваног полета.
На крају, уверљивост Трамповог покрета, необичне коалиције која се окупила у табору Републиканске странке, зависи од способности да се пројектује уверење о владању ситуацијом. И у економији, и у спољној политици, и међу законодавцима.
Како ствари одмичу криза администрације – знатним делом самонаметнута – постаје америчка криза. Она која поткопава саму могућност контроле, разарањем инструмената америчке политичке моћи. Економија је ту само један од симптома, који, да ствар буде парадоксалнија, понајмање зависи од председниковог рада.
