Пише: Милош Лалатовић
Један од наших савременика, који је духовно и интелектуално обликовао генерацију последњих времена или дјецу апокалипсе, јесте Владета Јеротић. Ових дана, тачније 4 Септембра навршило се седам година од његове смрти.
Владета Јеротић, по професији љекар, неуропсихијатар, али био је много више. Велики познаваоц књижевности, философије, религије, социологије, биологије, лингвистике. То је само дио његовог опуса, које је познавао до танчина.
Једно вријеме живио је у Швајцарској и Западној Европи, описује то вријеме као пријатно, стицајући нова знања, и посебно упознајући се са дјелом оца данашње психијатрије и психологије Карла Густава Јунга. А, Јунг је управо потицао из Швајцарске. Први преводи његових књига на нашим просторима, као и рецензија истих су потицали из пера Владете Јеротића.
Владета Јеротић : Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?
Интересантно, да су први школски дани овог водећег балканског интелектуалца ишли доста тешко, није се нарочито истицао у том предратном крутом школском систему. Дјечак са качкетом на глави карактеристичном за то вријеме. То је било вријеме и кад су одрастали и други београдски интелектуалци из чувених породица попут Богдана Богдановића, Радомира Константиновића и Боре Ћосића. Занимљиво за овај период јесте да се Београд одликовао европским манирима под утицајем некадашње Хабзбуршке монархије, и у којем је пред Други свјетски рат, живио велики број Јевреја. И сам Владета Јеротић, као и остали наведени интелектуалци су помињали у својим дјелима и интервјуима велики утицај својих јеврејских другова, њихових породица, које је рат одвео незнано куда, а претпостављало се, нажалост.
Доктор и професор Владета Јеротић, обилазио је готово све манастире у оквиру Српске Православне Цркве, осим тога и оне на Светој Гори, на којој се један пут био изгубио, као и на другим мјестима и државама. Познавао је многе духовнике, већ средином осамдесетих је писао о Старцу Тадеју, као просвећеном монаху и духовнику.
Задњих година свога живота био је редовни гост, боље рећи домаћин, чувене емисије, која се бавила темом духовности “ Агапе“, а коју је водио Александар Гајшек. У њој је говорио на различите теме, на миран начин сучељавао мишљења са гостима из различитих интелектуалних, филозофских, духовних и научних сфера. Негдје је књижевник Матија Бећковић рекао, да ,,ко је одгледао већину емисија “Агапе“, може се сматрати факултетски образованим човјеком“. А Јеротић је гостовао у бар осамдесет одсто свих емисија за свога живота, а то је негдје период од тринаест година, од 2005.године када се прва емисија емитовала са блаженопочившим Патријархом Павлом, до 2018, када се упокојио.
Одржао је и велики број предавања на разне теме, али углавном се највише држао духовности. Ова предавања су се организовала најчешће под окриљем Цркве. Читав свој живот је био религиозан, чак, знао је да каже да му жао што није имао одређене атеистичке фазе. Био је необично толерантан према свакоме, ма којој вјероисповијести , увјерењу или животном стилу припадао. Због тога је често био на мети критика од појединих духовника, али и вјерника.
Један од његових студената на Богословском факултету је био садашњи Патријарх Порфирије, који му је по духу био близак. На дан његове сахране опијело му је одржао блаженопочивши Патријарх Иринеј, одржавши величанствени говор, који је био истинит, не само прича ради приче.
