Док би се за Платонове ставове могло рећи да су били напредни не само за оно доба, већ и за данашње, Аристотелов поглед на жене и њихову улогу у друштву је био битно другачији

„Бог не може да стигне свуда. Зато је створио мајку.”
(Јеврејска мудрост)
„Ружама је потребно сунце, а женама љубав.”
(Ли Баи (701-762), кинески пјесник)
„Ружа није лијепа ако уз цвјетове њене нема умилног лица драге вољене жене…”
(Шемсудин Мохамед Хафиз (1315-1390), персијски пјесник)
„…Нек по цвећу жене газе, а трње је за човека!”
(Ђура Јакшић (1832-1878), српски пјесник и сликар)
„Супериорни положај мушкарца наспрам жене… је велика друштвена неправда. Права снага друштва је у жени.”
(Габријел Гарсија Маркес (1927-2014), колумбијски писац)
Сагледајмо породични и јавни положај жене у старој Грчкој, колијевци европске цивилизације. Веома важно је и оно што су о женама писали Платон (427-347) и Аристотел (384-322), мудрољубиви људи који су, као интелектуални и социокултурни водичи, битно утицали да људска цивилизација напредује кроз вријеме. Јер, филозофи су, као умни прваци, огледало свог доба које, како би казао Хегел, „мислима обухватају”. Али, са друге стране, и они су омеђени временом у коме живе, прије свега, његовим системом вриједности. Јер, навике, обичаји и традиција обликују људску природу, па и природу најумнијих. Ирски писац Бернард Шо је казао да је „Тешко, ако не и немогуће, не мислити у духу свог времена.”

Жене су у старој Грчкој биле у подређеном положају и нијесу имале политичка права, нити су сматране пуноправним грађанкама полиса. Нијесу сматране достојним пуноправног грађанског статуса и нијесу биле „зоон политикон”. У античком свијету мушкарац је био и роб, а жена посјед.
Атињанке нијесу имале право гласа, нити право учешћа у јавном животу. Имале су само ограничено право својине, а грађанска и политичка права су се заснивала на посједовању имовине. Биле су чланови домаћинства којим је господарио мушкарац. Док се не удају – улогу „господара” имао је њихов отац, а након удаје – муж. Уколико није могло да се утврди очинство, ни дијете није могло постати атински грађанин.
Са друге стране, Спартанке су биле у нешто бољем положају. Иако нијесу имале право да учествују у јавном животу, могле су да се образују као и мушкарци. Главна дужност била им је обезбјеђење потомства, што је био главни чинилац који је одређивао њихов углед у друштву. Имале су право да одгајају дјецу, али само до њихове седме године живота, када су дјеца одлазила на војну обуку. Породице су се заснивале на синдијазмичком браку (једног мушкарца и једне жене), а сродство се одређивало по мајчиној линији.
Спартанке су руководиле скоро свим пословима у домаћинству. Посједовале су непокретну имовину и робове, којима су могле да располажу. Удовице ратника су биле изједначене са мушкарцима и имале су право наслеђивања. Зато су, у једном периоду, жене у Спарти посједовале већи дио земљишта.
Платонов поглед
У Платоновом односу према женама постоје разлике између његових ранијих дјела (Гозба, Тимеј) и каснијих (Држава, Закони). На основу његових позних дјела може се закључити да је имао напредан став према женама, не само за античко доба, него и за касније вјекове, па и миленијуме.
Начелно се може казати да је Платон тумачио породични и јавни положај жене у идеалном полису (држави), у коме свако обавља посао за који је по природи створен, а природа није полно одређена. То значи да нема ниједног посла који би, по природи, припадао само мушкарцу или жени. Обоје треба да добију исто васпитање и образовање, те да овладају и вјештином ратовања. Међутим, иако је Платон сматрао да жене могу да раде што и мушкарци, мушкарци у свему надмашују женски род. Његов закључак је био да је женска природа слабија од мушке.
У Држави Сократ каже: „…Женама се мора дати право да учествују у свим службама у којима учествују и мушкарци из прва два сталежа идеалне државе (филозофи и војнички сталеж)… (Жене) се морају образовати исто као мушкарци… И жене морају да уче музику и гимнастику. Гимнастиком ће очеличити тијело, а музика ће култивисати душу… Жене треба да се вјежбају и у ратној вјештини. Не постоји ниједан посао за жену као жену, нити за мушкарца као за мушкарца, јер су међу оба рода природне способности на исти начин подијељене; зато жена може да врши све послове као мушкарац, али је у свима њима жена слабија него мушкарац… Не треба заборављати да се женама морају давати лакше дужности, због тога што је њихов род слабији. Изузетно, кад се покажу подобним за то, жена ће заузети највише мјесто у држави…”
Платон предлаже да се закључују привремени бракови између здравих жена и мушкараца, да би се на тај начин рађало снажније потомство. Најбоље жене треба да се удају за најбоље мушкарце, а најгоре жене за најгоре мушкарце; потомство првих треба да се подиже, а других не – ако се хоће да „стадо буде ваљано.” Интересантно је да готово исто пише и у Курану (сура „Ен-Нур” (Свјетлост), 24:26): „Неваљале жене су за неваљале мушкарце, а неваљали мушкарци за неваљале жене; честите жене су за честите мушкарце, а честити мушкарци за честите жене…”
Платон даље наводи да „…између човјекових (мушкарац) и жениних способности за рад не постоји битна разлика, квалитативна разлика, него само квантитативна, да жена нема другачију природу него мушкарац, него је само финија…” Значи, Платоново суштинско одређење темељи се на душевним и умним особинама које су једино релевантно мјерило разликовања међу људским бићима. Жена и мушкарац посједују једнаке душевне и интелектуалне способности и треба да обављају исте послове, уз једнако образовање (чак и приступ Академији) и одговорност према заједници у којој живе. Платон је то сматрао праведним, јер свако треба да обавља посао који је у складу са његовом природом (врлином), како би допринио општем добру. Не постоји ни разлика у подјели врлина, на мушке и женске. Све док тијело не представља сметњу – није важно да ли посао обавља мушкарац или жена. У многим пословима жене могу да буду боље од мушкараца.
Платон даје предност природи у односу на културу која споља обликује човјека. Најбоља заједница је она која је створена по узору на људску природу, а не по обичајима, традицији или конвенцијама. У таквој заједници, по мјери људске природе, жене могу бити изједначене са мушкарцима. Жене посједују потенцијале и за вршење најразличитијих политичких дужности, односно имају умне способности за бављење политиком. Зато треба изједначавати услове приступа јавном животу, без обзира на биолошке (полне) разлике.
Једна дигресија: Платон је познат и по кованици „платонска љубав”. Сматрао је да је ерос филозофски нагон за спознајом идеја, што је протумачено као љубав без тјелесности. Интерпретирајући бесједу „Паусаније” (Гозба) да „рђав је онај обични љубавник који више воли тијело него душу”, италијански (фирентински) филозоф, научник и католички свештеник Марсилио Фичино (Marsilio Ficino, 1433-1499) је осмислио наведену кованицу.
Аристотел о женама
По мом суду, Аристотелово учење о женама је корак уназад у односу на Платона. У својим дјелима (Политика, Република, Историја животиња), тврдио је да су односи између „природно владајућих” и „природних поданика”, као што су мушкарац и жена, или господар и роб – добри, природни и међусобно корисни. Мушка и женска природа су суштински различите. Женама се не наноси неправда тиме што се првенство даје мушкарцу, јер је мушка природа „квалитетнија” од женине. Жена, чак и најбоља могућа, не може да достигне савршенство мушкарца. Будући да су жене „природно” инфериорне у односу на мушкарце, једнако је „природно” да мушкарци владају женама. Сматрао је и да је жена ниже биће које се по природи „покорава ради заштите”.
Топлина (страст) је, по Аристотелу, темељно начело савршености бића. Жена производи мање топлине и, како је хладнија, нижег је раста и слабија него мушкарац. То узрокује и да је њен мозак мањи и слабије је развијен од мозга мушкарца.
Аристотел је своју другу супругу откупио из ропства и дао јој слободу. Али женину улогу је, прије свега, видио у домаћинству. Сматрао је да се у људском роду, за разлику од животињског, формира домаћинство и брига о њему, по природи, припада жени. „…(Породица) претходи стварању државе… Да им заједница (породица) буде чврста, потребно је да једно од њих управља и наређује, а друго да слуша… Мушкарац је у односу на жену по природи бољи, а она гора; и он влада, а она се покорава… Овај исти закон мора да важи за све људе.”
Подсјетимо се да је Аристотелов следбеник, Тома Аквински (Tommaso d’Aquino (1225-1274), италијански схоластички филозоф и католички теолог) сматрао да су жене „само несрећа сперматозоида”.
Прошли су миленијуми и, углавном, тек послије Другог свјетског рата, жене су постале уставноправно равноправне са мушкарцима. То је дуговремена тамна мрља на савјести мушког дијела човјечанства. Јер и жене су – као и мушкарци – (равноправна) дјеца Божја. Људски овоземаљски живот је дар Божји. Наш долазак на овај свијет и враћање Суштини одвија се по вишем интелигентном плану. У бесконачној Божјој умној креацији, кроз низ отјеловљења људских душа (овоземаљских живота), траје непрекидни процес приближавања, али и удаљавања од Бога. То је доказ постојања и последица примјене принципа слободе воље (избора) сваке отјеловљене душе.
Зависно од духовног нивоа („заслуга”) из претходних земних живота и процјене високо вазнесених бића (архангела, „судија”, „водича”), људска душа се некада отјелови у мушком, а некада у женском тијелу. Сликовито речено, на „Божјој позорници”, по принципу небеске правде, некад смо краљеви, некада краљице, а некада слуге или слушкиње. Да ово имамо у виду, имали бисмо сасвим другачији (много позитивнији) однос према женама, као и према онима који се (само привремено) налазе на нижем степену друштвене љествице од нас.
Милан Гајовић је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста из Подгорице.
Извор Нови Стандард