Пише: Милош Лалатовић
Сваки гроб скрива тајну, неки и неку вишу. Али, тајна је увијек голицава, склона да измишља. Да, око тајне се скривају бројне истине, полуистине и лажи. А, гроб ћути.
Без обзира што је онај који лежи у њему некад био грлат, пргав, одговарао свакоме троструко више, е, па, нема више друже, причао си шта си имао, требао или нијеси, сад ћути, па макар највећу истину имао да кажеш свијету.
Исто важи и за оне што су увијек ћутали, мјерили сваку ријеч, често погрешно измјерили, па онда се извињавали, додмјеравали, и остала им увијек мјера крива. Ма, нека иде све у к..ац, да опростите, што на крају и кажу ћутолози. Јер, обично они што највише ћуте, на крају својим језиком и дјелима, највише и скандала направе.
Добро, доста зезања, свако ко се предвече, увече, затекао на гробљу из било каквих разлога, осјетио је нелагоду или страх. Неразуман, прије свега. Да ће мртви да оживе и итд. А, како се одаљавао од гробља, посебно, ако је ту био гроб њему неке познате особе, тугу. И тада схвати ону латинску сентенцу “omnia humana braevia caducca est“ или “све људско је кратко“. Прво страх, па туга. Нека нејасна, не толико за мртвацем у гробу, већ за оним сопственим ,,мртвацем“, можда, у себи, иако мисли да пати за покојницима на гробљу.
Гробље, једно је од најмистичнијих мјеста на свијету. Нека су и туристичке атракције, нарочито, ако су тамо сахрањени познате личности. Такав је случај са париским гробљем Пер Лашез. На овом гробљу су сахрањене многе познате личности, па тако има око три милиона посјетилаца годишње, што га чини најпосјећенијим гробљем на свијету. На овом мјесту почивају Џим Морисон, Волтер, Едит Пјаф, Шопен, Амадео Модиљани, Оскар Вајлд и други. Али од свих, највише пажње, па и непријатности, ствара гроб и за живота и после смрти немирног духа Џима Морисона, вокала бенда “The Doors“. Морисонову бисту је урадио хрватски вајар Младен Микулин.
Биста је била прво девастирана, па онда украдена. И ваљда је нађена, негдје сам прочитао, после тридесет и седам година. Морисонов гроб је култно мјесто окупљања његових фанова, мјесто гдје почива, као да не жели да буде усамљено, тражи друштво, као и за живота, иако је прошло педесет и кусур година од његове смрти, чувеног ,,Краља гуштера“, како је себе називао. На гробу му остављају боце са алкохолним пићима, дрогу, и све оно што је Морисон за живота волио. Пажњу привлачи и епитаф на Џимовом гробу, који би у преводу са грчког језика значио “вјеран свом духу“.
Интересанто је гробно мјесто Едгара Алана Поа, који је живио у деветнаестом вијеку, један од пионира књижевног жанра трилера, хорора и мистерија. Чувена је његова поема “ Гавран“. Смрт је један од врло присутних мотива у Поовом стваралаштву. Утицао је на бројне књижевнике и умјетнике широм свијета до данас, па и на поменутог Морисона. Оно што је необично је његова смрт. Не зна се од чега је тачно умро. Помијешали су се мотиви из његових дјела и стварни узроци, али и даље је нејасно. Претпоставља се да је највјероватније преминуо од последица алкохолизма у четрдесетој години.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
О, овим догађајима донекле свједочи филм “Гавран“, који говори о Поовом животу, а главну улогу тумачи холивудски глумац Џон Кјузак. Оно што јесте тачно, заиста, улива језу. Неко је педесет година до прије неких десетак година, када је дотични, престао са том праксом, из непознатих разлога, а претпоставља се да је смрт у питању, доносио на гроб Едгара Алана Поа, сваке године, на годишњицу књижевникове смрти, тачно у поноћ боцу вискија, врсту, коју је књижевник за живота волио.
Један од људи на кога је По итекако утицао је Шарл Бодлер, скандалозни пјесник деветнаестог вијека, па и до данас, без обзира што су његове пјесме попут “Албатроса“, обавезно школско штиво поодавно. Уживаоц хашиша, опијума, алкохолних пића попут тада чувеног абсинта, којег је толико волио да је бојио косу у зелено, по боји његовог омиљеног пића. Бодлер је водио распусан живот, друговао са проституткама, оптуживан за ширење јавног неморала, сам се изјашњавао као хомосексуалац, иако није био, што је за оно вријеме било у најмању руку врло саблажњујуће, па и законски кажњиво. Долазио је у конфликт са својим очухом, који је по неким свједочењима, заиста, Бодлеру желио само добро. Ипак, овај га није подносио, никако. Оно што је иронија судбине да су сахрањени у истом гробу. Њихов гроб скрива необичну супротност између омраженог ауторитета, који може бити и прави отац, и бунтовника, а обадвојица на крају завршавају на истом мјесту, гробљу.
Генерално, многи људи, вјероватно небројано њих, из економских прије свега, али и традицијских разлога су сахрањени заједно, иако се за живота нијесу подносили, мрзјели се, свађали, па чак и радили о глави једни другима, а неки су то стварно и успјели. Сјетимо се само из наших банатских крајева Баба Анујке, и њених чувених злогласних напитака, које су отјерали у гроб, ко зна колико људи, а наручени су обично били од њихових најближих. А онда се, парадоксално, заједно сахранили.
Гробље је била и остала инспирација бројних књижевних дјела. Један од познатијих примјера је књига Исидоре Секулић “Хроника паланачког гробља“, гдје идући по разним породичним хумкама, описује судбину, углавном трагичну сваку од тих породица. Овдје се може видјети да је у паланки било нешто специфично. Иако, како је говорио Радомир Констаниновић у свом чувеном есеју “ Филозофија паланке“, исту представља као нешто негативно, остатке племенског менталитета, које у Србији и крајевима, гдје је оваква заједница била заступљена није ни могло бити постојати, искрено говорећи тамо нијесу ни постојала племена, а, вјероватно јесу неки слични облици заједница.
Племена су карактеристична за Црну Гору и Албанију. Паланка, носи неки помијешани дух Хабзбуршке монархије и оријенталне турске културе. Иако, често јесте примитивна, склона оговарању, неприлогођавању на промјене, ,,није ни село ни град“, провинција у најмању руку, одакле долазе и узроци српског национализма, које по Константиновићу, чак, прелази и у нацизам. Без обзира на све, паланка носи неку врло блиједу сјенку великих градова, али у којима се свако зна. Па такав однос се одражава и на гробље. Опис гробља по Исидори Секулић, помало подсјећа на оне ,,уштиркане столњаке“, староградске пјесме, старе боемске кафане. То, ипак није племенски дух. Па и гробље паланке је тише него племенско. Тајновитије, а самим тим и склоније за оне хорор приче, кад се неко враћао из крчме после поноћи, у глуво доба, пролазио поред гробља, припит или не, и сусрео се човјек са натприродном, нечистом силом. Слично, као у филму режисера Ђорђа Кадијевића, “Свето место“, гдје главну улогу глуми краљ домаће комедије млађе и средње генерације Драган Јовановић и Бранка Пуић, која у филму глуми вјештицу, кћерку богатог велепосједника, која има све у животу, али јој је толико досадно, да малтретира послугу, не само својим бахатим понашањем, психичким и физичким злостављањем, него и црном магијом. Иначе, филм је рађен по Гогољевој приповијетци “ Виј“, али радња је прилагођена балканском поднебљу. Овдје се на чудан начин уплиће млади богослов, кога глуми Јовановић, који након нејасне смрти младе и лијепе вјештице треба да јој чита свеноћне молитве у цркви.
Он након што је имао већ непријатно мистично искуство са дотичном за њеног живота, која му се јавила и у лику своје покојне мајке, која је и сама умрла под неразјашњеним околностима, а коју је феноменално одглумила Мира Бањац, то одбија на све начине, али пошто је дјевојка за живота оставила опоруку да јој тај богослов чита молитве, под притиском свог строгог ректора и оца богате покојнице, нема куд. Портрет Мире Бањац у филму је многу дјецу која су одрастала деведесетих толико плашио, да нијесу могли да спавају. Слично као и лик ,,црног дјетета“ из екранизоване Глишићеве драме “ Глава шећера“, гдје се први сусрет Александра Берчека, који глуми у обадва филма, дешава са необичним дјечаком на гробљу у глуво доба.
Један од необичних ствари, али и врло ружних везаних за гробља су неспоразуми по друштвеном, историјском, културном питању и разноразним. Ово се дешава углавном са познатим и истакнутим личностима, али је често и у животима тзв. обичних, малих људи. Мада нико пред Богом није мали, али добро. Ово се односи рецимо на посмртне остатке научника Николе Тесле, које се налазе у музеју, а Црква захтијева да почивају у цркви.
Слично, мада много дубље изазвало је подјеле и несугласице у друштву Црне Горе Његошев маузолеј или капела. Пошто се једни залажу за једно, други за друго. Углавном врло непријатно питање за грађане Црне Горе.
Једно од најружнијих ствари које неко може да уради је оскранављење гробља или гроба из различитих побуда. Некад је вандализам у питању, некад дјеловање вјерске секте, некад национална и вјерска нетрпељивост и мржња, која се манифестују и према покојницима, а некад и лична мржња.
Гробље или гроб је тајна, не треба ту мистичност реметити или се бар трудити да се што мање ремети.
“ О, зашто те заборављам гробе мој, кад у тебе морам поћи“…
