Пише: Милош Лалатовић
Ежен Јонеско је румунско-француски књижевник, зачетник театра апсурда. Заједно са својим земљацима Мирча Елијадеом и Емилом Сиораном, чини чувену интелектуалну румунско-француску тројку. Међусобно су се дружили, сарађивали и уопште били блиски, како по поријеклу, тако и по схватањима, нарочито Јонеско и Сиоран.
Обадвојица књижевника су припадали философско-књижевном правцу егзистенцијализму, попут Сартра и Камија, истраживали су апсурд, али са другачијим коријеном, пошто су обадвојица потекли из Румуније и православно-хришћанске средине.
У роману Усамљеник, Ежен Јонеско описују лик безименог антихероја, који пошто наслиједи велико богатство напушта посао, који је до тог тренутка брижљиво чувао, праћен непрекидним власниковим примједбама да не ради добро и да ће наћи нове раднике, од чега му се ниво адреналина и кортизола у крви повећавао.
Читав живот овог безименог тридесет петогодишњака, био је обиљежен егзистенцијалном патњом, пошто му је отац преминуо у петој години, а мајка у свађи са својом породицом, највјероватније због удаје за његовог оца, радила је много више како би му обезбиједила школовање и трошкове живота. Иако се надала да ће њен син постати нешто велико, он је кући доносио само лоше оцјене. Без обзира на све, успјела је после школовања преко власника фирме за коју је радила, да га убаци у фирму, гдје је власник пријатељ са првим. Ово подсјећа на балканско транзиционо вријеме, гдје су се жене сналазиле како су могле да изведу дјецу на прави и што лакши пут за њих, али не без последица за мајку и уопште родитеље, па и дјецу.
Егзистенцијални страх је стално био присутан, могућност губитка постојећег, урушавали су систем кроз уништавање људи који су му били вјерни, опет из својих преживљављајућих разлога. Као што револуција једе своју дјецу, тако и систем људе који су му служили, а владари у систему никад нијесу задовољни са потчињенима, без обзира колико напорно радили, али нијесу хтјели да покажу задовољство учинком њиховог труда, како бих што више држали у тзв.корисном грчу за њихове задњице и доносили им што већи приход. У том грчу је преминула и мајка безименог антихероја од можданог удара, када га је извела на пут, при чему је њена мисија била завршена. Он је наставио опет њен пут неког службенчића у једној фирми, под сталним притиском. Тако је прошло пет година. И љубавни живот је био попут пословног. Колегинице су биле у вези час са једним, час са другим колегом, без склапања брака. Пошто је главни лик изненада наслиједио велико богатство свог стрица из Америке и одлучио да части колеге и власника фирме, одједном је у фирми после свега хвалило радника, тако да су све пријетње надређених биле само пуцњи у празно, али не без последица на здравље, па и оно ментално запослених, да ће изгубити своју кору хлеба.
Милош Лалатовић: Заборављени и занемарени великан – Миладин Шобић
Након што се безимени лик поздравио са свим колегама и власником, унајмио је стан у елитном париском кварту. Разочаран, искориштен и уморан, није имао амбиције за било шта, осим да сједи у локалном кафеу, једе, пије и спава. Потом би контемплативно анализирао наизглед безначајне ствари. Његов комфор ремети акција револуционара из 1968.године, коју овај доживљава као још једно бесмислено празнословље и губљење људских глава без учинка, чак довођења у још горе стање, јер је историја, а нарочито у источно-европским државама одакле аутор романа потиче, то доказала.
Склања се у свом стану док не прође олуја револуције, која је у роману знатно преувеличана, као могућност неке будуће на сличним основама, јер и јесу такве најчешће. Док се напољу дешавају ,,олује“, убиства, паљење објеката, он је у свом склоништу колико-толико безбједан. Настојница му доноси намјернице и остало.
На крају роман прожет мрачним контемплативним размишљањима, завршава се уласком свјетлости у мрачни стан главног лика. То, иако на први поглед не значи бог зна шта, представља симбол наде у неко боље сјутра, како за њега, тако и за свијет.
