Пише: Милош Црњански
Таормина је сад пуна света, аута, туриста, снобова, али у оно предратно доба, у рано пролеће године 1939, није била таква. Била је пуста, тако рећи, празна и нас двоје били смо ретки гости. Они који су тада седели, загрљени, у античком театру, у рушевини, у Етну загледани, били су увек, пред вече сами. Прилично празан био је и Сан Доменико. У влажној вечери манастирској сретали смо покисле смокве, маслине, мачке, а можда је било, у раскошној соби у приземљу, и стонога и шкорпиона? Манастир је био пун сенки. Све је то, међутим, остајало, у манастирској тишини, и тами. Кад се у том манастиру седи, испред ћелија, где су лође, у висини, одатле поглед допире, кроз необично чист и провидан ваздух, чак до врха, на вулкану Етни. Иако је био фебруар, под Таормином су, дуж исушених, речних корита, неки чудни жбунови и неки чудни дрвореди већ били цветали, па су се белили. Врх вулкана био је у снегу.
У тој тишини манастирској, изненађа путовање којем смо се толико радовали, учинило ми се бесмислено. Питао сам се зашто смо у Таормину дошли, од чега смо бежали, шта смо у Сицилији тражили, чему се надали? Тек кад ме је жена подсетила на тај ужас у породици, у прошлом рату, њене сестре и сестрине деце, који су, у то море према Грчкој, сахрањени, ја сам се смирио. Нисмо бесмислено путовали. Месина и Таормина, изненада, нису више били туђи. Питао сам се откуд у нама тај осећај заједнице са онима, који наши сународници нису, који нас се и не тичу?
Је ли тај осећај зато ту, у нама, јер смо кроз њихову земљу прошли у младости? Толики су туда прошли. Значи ли то да ми, у ствари, живимо, невидљиви, у многим земљама, у сећању? Па и тај врх вулкана који смо, сатима, гледали, откуда да нас толико привлачи и зашто смо му се, толико, дивили. Море је испод Таормине отворено, до на крај видика, плави се, а тек пред вече добије ону боју, која се Омиру чинила винска. Иако нико не може отићи даље од својих, од своје земље, ма куд отишао у свом животу, моја ме је жена у Таормини питала, чије ми то животе живимо у туђини? Сећам се да сам јој одговарао: нека пита другог, не мене, нека пита о том једног Данца. Зове се Киеркегард. Она се онда љути и моли ме да будемо озбиљни. Заиста се пита, на овом путу — питала се то и у Месини — куд су се сместиле толике речи, које је чула, а које може да вади из свог детињства, и љубави, као из неке архиве неке белешке, папире, који нису чак ни пожутели. Феномен сећања људског био је потпуно збунио, и њу, у Месини. Толики познаници, из прошлих ратова, толики наши мртви, које је заиста, и сад, у могућности да види, чим затвори очи.
Не у пози, него у неком страху, који је вирио из њених очију, свако јутро у Таормини, кад бисмо се у вулкан загледали, жена ме је питала, како је могуће, да су у њој остали читави предели, тачније него што их могу сачувати фотографи. Памти, каже, јасно, и толике, полутамне, получујне, нежности и осмехе, и шапат. Како је то могуће? Шта је прошло, а шта није? Деца та, те њене сестре, заиста јој долазе, у сну, као да су жива. Тако је нежно љубе. Нисам могао ништа на то да одговорим. Нико не би знао на то одговорити.
У разговору, у запиткивању, те жене, најпријатније је било то, да је све, што је помислила, имала обичај да каже, мирно, скромно, без пренемагања, али слободно. Ја сам јој у Таормини био дао Проперција, у преводу, рекавши јој: Читај то, па ћеш све разумети. Ми смо због Проперција на Сицилији. Само ми то ништа није помогло. Она ми се смејала. Пошто ме је посматрала, подругљиво, као што жене посматрају мужеве, кришом, ја онда почех да тврдим, да треба да гледа Етну. Вулкан. Као што сам јој говорио, у Риму, да треба да гледа кубе Микеланђела. Зато смо дошли. Због Етне. То треба памтити. То јој се много више допало, него Проперције. Престала је да се смеје. Увек се дотле бранила и бунила против тога, што јој ја саветујем, шта у Италији, треба, а шта не треба, гледати, али смо се у Етни слагали. Гледала је врх Етне, задивљена. Тај вулкан има, скоро увек, преко целе године, снега на себи, јер је виши од три хиљаде метара, а тог фебруара био је завејан. Личи на египатску пирамиду. Зашто сам, кад је Етна тако лепа, хтео да је водим да гледамо вулкане на острвима, дуж северне обале.
Чему то?
Зато што личе на Исланд, који сам гледао на свом путу у Хyпербореју, то јест у Акуреyри, у гренландском каналу. Моја ми се жена смеје. Каже да је то смешно, и дидактика. Етна је удешена тако, да се сад може стићи до њеног врха, лако, а скоро до гротла може се колима ићи. Да нећу да јој тражим да се попнемо на Етну? Неће ићи. Нема агава. Много је лепше седети у Сан Доменику, на лођи, и посматрати Етну, као што смо,
са свог балкона, Сант Ангело посматрали. Узалуд сам јој говорио, да је један од највећих доживљаја, на путу по Сицилији: сачекати рађање Сунца, ујутру, на Етни, када се сенка вулкана простре по целој Сицилији — она о том неће ни да чује. Довољно је седети на лођи у Таормини, посматрати, како се дуж видика зелене и црне, ујутру, шуме чемпреса. Ја онда покушавам да те чемпресе прогласим за симбол Италије. Она ни о том неће ни да чује. Рекао сам да личе на перушку у коњској глави, коју сам гледао у детињству, при сахранама. Кад би се она питала, за симбол Италије, она би за симбол прогласила: кола. Она која у околини Болоње вуку волови, лагано.
И она, која у околини Напуља, вуче коњ, украшен као папагаји. Ја јој онда тумачим, да су ти бели волови, тешки и лагани, пасма, коју имамо у нашој земљи, у мом завичају, на панонској равни, куд је Тиберије морао да долази, да устанке гуши. Она ми на то каже да је ружно мењати симболе, које смо у младости истицали, и да не би требало да мењам маслине, које сам у првој години нашег брака, у Италији, толико волео. Може бити да ја о маслинама умем рећи више, него она, али она их описује у долини испод Перуђе, куд смо из Асисија пешице силазили, као да су у њеној башти. Описивала је тако тачно те дрвореде маслина, под Асисијем, да сам је посматрао пренеражено. Питао сам је откуд их тако памти? Кад би се пробудила, ујутру, и стајала код прозора у Бруфанију, у Перуђи, посматрала их је и памти их, у јутарњој светлости. И кола тако памти. Не из књига, него како их је видела, црвена, кад смо у Напуљ ишли, и како их виде, и овде, на Сицилији — као двоколице, које вуче коњ, са црвеном перушком у глави. Неће да чита Проперција. Доста јој је, каже, да та, весела, кола памти.
Па добро, онда ћемо у таквим колима на Етну ићи. То је немогуће. Водичи су јој рекли да је снег на Етни. Не бисмо до врха ни стигли. Нисмо се више, на том путу по Сицилији, слагали, ни у томе, шта треба, а шта не треба видети. Није хтела да иде, уопште, из Таормине. Ни да види Ното. И ја сам се био променио, као путник, на том путу. Пре сам уживао у земљи, у небесима, у далеким брдима, у маслини, у Италији, у којој нисам, тако рећи, ни питао, какви су људи. Ишао сам са својим мислима у глави, са својим очима загледаним у пролеће, а нисам много питао за прошлост, кроз коју смо пролазили. Кад би ме жена запиткивала, о прошлости у Фиренци, одговарао бих, подругљиво, да о времену мислим онако, како нас Бергсон учи. Сад мислим као Јасперс.
Она би одговарала да није нужно да јој кажем имена писаца, које није читала, али да би, и поред те лепе природе, кроз коју пролазимо, требало да јој дам, да прочита нешто о прошлости. И да мало разговарамо са становницима, Сицилијанцима, са којима смо се срели. У то доба, на брзом, електричном, вагонету, који је возио између Палерма и Месине, плаћао се неки додатак, који је био свега једна лира. Зашто, не знам, али је једном при наплати те лире, дошло до огорчене свађе између Талијана, који су били Наполитанци, са полуострва, и Сицилијанаца, па је дошло и до тешких речи. Моја жена је била запрепашћена. Чинило јој се да ће се ти људи, имућни, и елегантни, потући. Рекла ми је да престанем да јој показујем боје неба, пиније, чемпресе, слике, него да би требало да јој дам, да нешто чита, на овом путу, о људима у Сицилији.
Милош Црњански: Кад су писци били дипломате између два светска рата
Ја сам јој онда, на тој лођи Сан Доменика, у Таормини, дао да чита о Сицилији, у години 1848, о крвопролићу у Палерму, о устанку против неаполитанских трупа, у Месини, Палерму, Гиргентију, Сиракузи.
О ужасима уличних борби у Катанији.
Узбуђена, жена ми је онда рекла да јој је, као неки вео, спао са очију. Досад је она са мном путујући видела само палме, агаве, неранџе. фреске, скулптуре, брда, слике вароши, па и вулкане, али сад људе види. Ужасне људе. Несреће, убиства, бесмислене битке, побуне и језиво клање, оних, који су побеђени. Да идемо одавде. Да се вратимо у Рим. Ја јој стално понављам, како је на Сицилији вечно пролеће, а ћутим да су ту вечни ужаси. И ту. Кад бих се свега тога сећао, и застао у читању писама моје жене, и мојих бележака, са тог пута, ја бих се зачудио како сам се променио, и ја, на том путу.
Уз Таормину, видим, да сам забележио, да сам пре све бележио на лицу места, у журби, у одушевљењу, у љубави према тој земљи, према тој бајној природи у Напуљу, у Палерму, у Таормини — до ситница; на пример какви су цветови, какве су боје таласи, заласци Сунца, и сенке на мрамору античког театра. Сад, међутим, нисам ни желео више да бележим на лицу места. Стварност ми се није чинила вернија од сећања, и размишљања, о ономе што сам видео. Памћење тачније од бележака на путу. Уз име Таормина, налазим записано: Пиндар. Сећам се да ми је жена одбила да идемо до врха Етне, па сам забележио, да сам јој рекао, да се слаже са Пиндаром. Она каже да не бисмо могли, због снега, до врха, стићи. Пиндар је рекао за Етну да је извор ватре, недостижни.
Понавља, кажем, подругљиво, Пиндара. Ништа није ново на свету. Њој је било свеједно шта понавља, и кога понавља. Она каже да не би требало даље од Таормине, ни ићи. Тај снег и плаветнило у даљини, на Етни, сасвим су јој довољни, да ужива у сицилијској природи, али је људи и жене Сицилије, занимају. Њих би требало упознати. То јој се чини много дубљи смисао путовања по Сицилији. Ти ужаси, о којима је читала, сасвим су је потресли. Пита се зашто тај свет остаје да станује у тим местима, тако пуним грозне прошлости. Чула је да за вулкан, кажу просто: брдо. Ил Монте. Признаје, међутим, да и њу, испуњава усхићењем, та плодност на падинама Етне. Ја сам јој, каже, био представио тај вулкан од 3.300 метара, као чудовиште.
Као Микеланђеловог Полифема, кажем. Као чудовиште, које руши насеља, куће — он је, међутим, дивна башта. Рекли су јој да на Етни, скоро до хиљаду метара роде наранџе, и лимунови, а лоза и лешници и даље, и више. Зелене се на њој пиније, па, као водоноше, иду и даље, са црнином на глави. Алпски шипраг иде још више. Затим тек настаје снег.
Пакао, кажем. Кад се снег отопи, зацрни се гротло, које још нико испитао није. Подземни свет. Причам како је у то мрачно гротло скочио, главачке, Емпедокле. Вулкан је доцније избацио једну сандалу са његове ноге. Философи на Сицилији онда изазивају кикот моје жене.
Тих дана, крајем фебруара, 1939, и у снегу, слика вулкана, била је, из Таормине, неописиво лепа. Сва је морска обала до Катаније, доле, била зарасла тамнозеленим боровим шумама. Из тих таласа копна које је, вулкан сливао у море, стрчали су, каткад, чемпреси, као неки минарети, црни. Уз плаветнило неба, као аметист, море је ујутру имало плаву боју као аквамарини, а под тим небом становали су људи, у насељима издуженим, која се могу избројати. А са човеком, и крововима, и кратка срећа људи. Над свим тим се, као и на Исланду, уздизала бела пирамида, вулкана, у снегу, до неба. Нећемо ићи даље. Зашто бисмо даље ишли? Узалуд сам јој износио сто разлога, да треба, и више, од Сицилије, видети. Есхил је, говорио сам, био на Сицилији. Платон је долазио на Сицилију, да диктаторе оних времена уразуми и да их научи, како треба владати. Архимед је у Сиракузи био толико утонуо у геометрију, да није одмах приметио ни римског војника, који је дошао да га убије.
Хикета је живео овде, на овом острву, где сад ми путујемо.
Први човек који је тврдио да се земља окреће.
Врти.
Њу су сви ти философи, који су долазили да уразуме античке диктаторе на Сицилији, доводили до смеха. Ја нисам Есхил, каже. Она није Сафо, а ти тирани су и сами знали — боље него философи — како треба владати.
Није им требао Платон. Једино јој је Архимеда жао.
Отац јој је, у детињству, причао, о Архимеду, и показивао јој неку илустрацију, на којој се видело, како тај стар човек, који је бранио своје родно место од окупатора, седи, пред својим цртежима геометрије, и како каже војнику: Само не ремети моје кругове.
При самој помисли да се сваки живот може тако ружно да заврши и да се она, сад, налази тако близу Сиракузи, навиру јој сузе на очи.
Чини јој се да су Архимед и њен отац исто лице.
Зна да је то смешно, али тако осећа, као да је отац очекује у Сиракузи.
Па то је тачно — кажем јој. — Та два стара човека су у вези.
Онда и Она каже, да ћу почети да тврдим, да су и Архимедови савременици у поларне крајеве ишли.
Ишли су. О томе постоје писмени подаци. Већ је Омир помињао Лестригонце, неки чудан, далеки свет, од којих је Одисеј био отишао. Ни данас се још не слажемо, у питању, ко су били Лестригонци. Нису јасни чак ни на помпејанској фрески. Сасвим је сигурно, међутим, да је Питеја, из Марсеља, већ 320 година пре наше ере, пошао на далеки Север у Атлантику и стигао до неког залеђеног мора. Описује и поноћно Сунце. Ја сам у Штокхолму играо уз поноћно Сунце.
Верујем у грчке легенде.
Нису то легенде. То су сигурни записи.
Почећу да тврдим да постоје, о Хyперборејцима, чак и романи.
Постоје. И то врло модерни, хипермодерни, романи. Могао бих да кажем, надреалистички.
То сам измислио, да јој се наругам.
Нисам. Аристеас, зна се, има роман о Хyперборејцима, за који се зна, да га је писао у ХИПНОЗИ. Па је чак и Пиндар — дворски песник — овде на Сицилији постао надреалист. Каже: човек је сан о сенци.
Да бих је припремио на Сиракузу, и наговорио да не останемо даље у Таормини, ја јој дајем да чита, у преводу, Тукидида. То ће је свакако очарати. То је највећи писац о рату.
Запрепашћен сам кад ми она прича, да нимало није занета Тукидидом.
Грци, каже, ништа друго и не знају, него да се, међусобно, убијају. Људи ништа друго и не знају, него то.
А Тукидид уз то каже да се држе и говори. Њој се од тог гади.
Не мисли ваљда због тога да треба да останемо, заувек, у Таормини и да ништа више не идемо да видимо, на Сицилији.
Не мисли. Зна да ја не бих на то пристао. Зашто, међутим, не бисмо овде остали? Ово је Сицилија, како је замишљамо. Земља, у којој цвате неранџе и лимунови. По мени би требало да иде свуд, где је сусрећу мртви. Она се решила да, овде, превиди дивну природу, скулптуре које хоћу да јој покажем, античке театре, па да упозна становништво у Таормини. Да направи познанства у Таормини. Неког, ко на Сицилији није ни расцветана агава, ни уметничко дело, неког, ко на Сицилији, живи. Неког ко је жив на Сицилији. Није добро, ни у туђини, ићи увек тамо где нас чекају мртви.
Значи, да идемо у посету онима, чију су нам адресу дали?
Не. Не. Она је, међутим, у кафетерији, овде, испод сахат-куле упознала један млади брачни пар, који игра за странце тарантелу. Они су сиромашни. То је један млад Сицилијанац, слабушан, слабо храњен, у похабаном оделу и поцепаним чарапама. А жена, која је са њим, сухоњава је, као што су стоноге, али је лепушкаста и мила. Играју. Тек су се узели. Упознала их је случајно. Почели су да куће кућу. Она је решена да им нешто купи. Мало поклона. Покућја.
Ја се смејем томе и питам што то ради?
Видим у својим белешкама из Таормине, да ми је одговорила, да јој ја стално причам о поларним пределима, и Хyперборејцима, и о смрти, и овде, кад седимо у античком театру, загрљени. Та мисао, да сам отишао на Спитсберген, и да јој се не могу вратити, стално је прати. То је смешно, али је тако. Не може да се, те мисли, ослободи. Отишао сам био, сам, у поларне крајеве. Можда зато она сад, овде, у Таормини, жели да нешто весело доживи? Доста са пределима. Са природом. Са скулптурама. Жели да заборави Месину, а неће да трчкара по Сицилији, тражећи неке гробнице, у које су сахрањени Хохенстауфени.
Зажелела се да ту, испод Етне, нађе неког у тим кућама, кога ће моћи, као живог, да се сети. Мислиће на тај млади брачни пар, врло радо. Како игра у кафани. А како ће се уз тарантелу, и њеног поклона сећати.
Зар неће са мном ни у Катанију? Тамо нас чека Белини.
Ломпар: Полицијску државу у Србији заменила мафијашка, а мафија нигде није створила државу
Неће. Пре него што смо дошли у Италију, морала је да слуша, вечног, Бетовена, Моцарта, и оне, који су се у Бечу родили. Била је жељна Шопена. Кад смо у Италију дошли, почели смо да се одушевљавамо: Цимароса, Цимароса, Цореили, Цорелли, Вивалди, Вивалди.
Катанија је чувена са посластичара. Мирише на каву. Слаткиши су дивни. Да застанемо у Катанији.
Она, међутим, није жељна да застанемо, ни у Катанији. Жељна је да одемо, још једном, у Палермо, да се слика са једном неранџом у руци, са неранџом, која још виси, на грани. Неће ни у Сиракузу. Она ће ме овде, под Етном, чекати. То је, и као природа, најлепше на Сицилији. Стално путујем. Треба стати.
Са намером, да је очарам, Тукидидом, ја јој, понова, дајем, да чита, оно, што је Тукидид написао о сицилској експедицији Атињана. Желим да упозна топографију катастрофе Атине у Сицилији. У рату, између Атине и Спарте. Да упозна латомије, кречанике, у којима су атински заробљеници држани, и поумирали. А пошто је Аристофан, на крају сваке трагедије, причам јој како хотел, у ком ћемо одсести, рекламира себе, и природу, на Сицилији. Каже да је природа на Сицилији тако лепа, да ти заробљеници нису више хтели, да се врате својима, у Атини, иако су их пустили. Тукидид је, међутим, описао, како су, у том кречолому, помрли од жеге, од Сунца, од жеђи, од глади, рана и болештина, од смрада измета. А ти дивни млади људи били су цвет Атине, мраморног стуба, увенчаног љубичицом. Пуштени су само они, који су знали да декламују стихове из Еурипидових трагедија.
Моја жена тврди да су, тек то, лажи. Фама. То је измислио Тукидид, да би постигао литерарни ефект, или су то измислили Сиракужани, да би то масовно убиство заробљеника, заташкали.
Ја сам онда пристао да одемо само у Палермо, у посету, ботаничкој башти, у којој су неранџе и
лимунови чувени.
Мене тамо чекају Нормани, који су са Севера сишли, а који су ту, на Сицилији, створили столеће, у ком су и Хyперборејци, и Арапи, и Јевреји, били једнаки. Свет, у ком су се Исток и Запад, као бродови, састајали. Свет у коме је живео Фридрих II, један од највећих Хиперборејаца, а кога волим више и од Карла XII.
Свеједно, каже, она више не може да се распозна: кога највише волим.
Заиста га волим. Тај човек је опсервирао птице. Утврдио је да, при селидби птица, не води она која је најјача, као што смо мислили, него свака која је смењује. Кад се она прва умори. Смењују се. А као што зна, волим Палермо, и зато, што су у њему, талијански студенти, први, демонстрирали, против старог Вердија, а пљескали веристичкој опери, у којој певају кочијаши, сељаци, пајаци. Идем у Палермо да видим метопе из Селинунта. Нарочито другу по реду. А показаћу јој и једно попрсје жене, на коју личи.
Попрсје нашег сународника, који се звао Франћеско Лаурана, у Италији. Молим је само да, пре тога, макар на дан-два, застанемо у Сиракузи.
Да ли онда зато, што је у Таормини била, данима, киша, или што је преовладала жеља, да ме утеши, моја жена пристаје да застанемо и у Сиракузи.
Ја онда јављам хотелу да долазимо, а својој жени обећавам тамо, Сунце, јер је већ Цицерон тврдио, да Сунце, тамо, никад не пропусти, ниједан дан, а да се бар, на час-два, не појави.
Пшеница је, кажем, никла на Сицилији, пре него што је засејана људском руком.
Жена ми онда каже, са неким чудним осмехом, да не иде са мном зато, што јој обећавам Сунце
Цицероново, него што је, њу, дирнула, свега једна једина прича, коју сам јој причао, уз боравак у Сиракузи.
Прича о Персефони.
Тако сам, ето, успео, да ме жена прати, и даље, по Сицилији, не помоћу Тукидида, него античких прича о пролећу и зими. Док се мени у том миту највише допадају они вранци, који су изронили, са богом смрти, и подземља, из црног језера, које су обрасли бели нарциси, мојој жени су најдирљивији ти симболи отмице девојака. Плач матере кад ћерка одлази. Повратак, привремен, матери, и повратак мужу. Нарциси је привлаче. Не допадају јој се црни коњи. Удадба, каже, и данас, у животу жене значи ипак престанак неке чисте, девојачке, веселости.
Изненађење, које сам доживео, код ње, са Тукидидом, појачало се још више, кад смо о Периклу дошли до речи.
С почетка, она ми је рекла да, о Периклу, зна само мало и да је то, за њу, просто једно име више, славних људи, које је учила, на брзу руку, за време рата, у школи.
Ја сам јој тражио да прочита говор који Перикле, над палима, држи.
То се сматра, кажем, као најлепши венац ретора, изречен палима за отаџбину, у прошлости. То је најузвишенији, надгробни говор, за пале на бојишту у рату.
Запрепашћен сам кад ми она враћа Тукидида, пре него што ћемо из Таормине поћи, а каже, да је прочитала тај говор, два пута, али сматра, да се треба чудити шта све људи не сматрају за велики говор.
Она је, каже, од свог оца, научила, да каже, право, оно што мисли, и да каже, и оно, што се не слаже са оним, што други мисли. Ма колико био чувен.
Чудно је да људи могу, толико, да хвале, столећима, говор једног државника, тобоже великог државника, који о матерама, о женама, о сестрама, палих за отаџбину, и за свој родни град, каже, свега две-три речи.
Две-три глупаве речи.
Зар је то улога жена, у Перикловој држави?
Зар је то све, што се о тим женама и мајкама палих може рећи, у тој Атини, коју су мраморним стубом Јеладе, овенчаним љубичицом, звали?
Па шта Перикле каже?
Каже, да ће о матерама и удовицама палих рећи само две-три речи.
Зашто? Зато, што је, за жену, највећа слава, кад мушкарци о њој говоре, и кад је хвале, и кад је куде, што мање.
Зар то није глупаво? Она је од Перикла очекивала заиста више.
Да је скочио у Етну, и од њега би била остала само једна сандала.
Извор: Феномени
