у Писмима из Париза из 1921. године, на једном од места где се виде сами темељи његове поетике, Црњански као потврду наводи Миличићеве стихове из Књиге радости: „А, Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља.“
Постоје добро и лоше постављена питања. Да ли је стварно постојао Чарнојевић из Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског, то на први поглед изгледа као најгоре постављено питање. Најпре зато што је тешко говорити о стварном постојању ма којег књижевног лика. А онда и зато што Чарнојевић може бити споран као засебан књижевни лик. Није случајно што га критичари понекад нису разликовали од главног јунака романа Петра Рајића. Може се пећи да је у нашој књижевној критици разјашњен однос између ова два лика. Па ипак, кад дуго и стрпљиво радите на припремању критичког издања романа, уочавате понешто што би могло ићи у прилог управо погрешно постављеном питању. На пример, промене које је Црњански уносио у текст, рачунајући од једног одломка штампаног у часопису 1920. године, показују да се он колебао да ли треба, и како, један лик раздвојити на два: на Рајића и Чарнојевића.
Није ништа мање занимљиво ни то да Чарнојевић има своју малу историју управо као књижевни лик: можемо пратити његову књижевну генезу кад упоређујемо текстове Милоша Црњанског. Мислим да то није случајно. Јер овај двојник, ова сенка од лика коју видимо тек у Рајићевом сну, долази нам из самог средишта пишчеве поетике. То није усамљен случај, који налазимо само код Црњанског. Ваља се сетити и оне загонетне сенке из Андрићеве Проклете авлије која види и чује, а не говори. Зове се просто: младић поред прозора. Она је попут конца који, кад га добро уочимо и повучемо, отвара нам унутарњи склоп Андрићевог романа. Најзад, и у трећем, такође изврсном кратком роману Људи говоре Растка Петровића, изненада се у светлости муње појављује демон са црним огртачем. Приповедач за ово привиђење каже да је велики песник. И кад откријемо на ког се песника мисли и на који догађај, опет ће нам се дело отворити изнутра: показаће нешто од своје поетике.
Заметак Чарнојевићевог лика налазимо у објашњењу које је Црњански дао уз песму „Суматра“ 1920. године. Ту је први пут изложио своју поетику, нову и необичну. А необична је поред осталог и зато што се настанак песме објашњава сопственом биографијом којој се додаје још једна, паралелна али туђа. Поред песника који се враћа из рата, појављује се „један добар друг“, који се такође из рата враћа: из азијског дела Русије, па преко Јапана и Енглеске. Много касније Црњански је у једном интервјуу навео и његово име: Милош Биримац. Биримац није књижевни лик, него стварна личност, која се на два-три места помиње у Итаки и коментарима. Али се и у демону из романа Људи говоре такође налази стварна личност: песник Милан Дединац. Изгледа да је и Црњански у лик „једног доброг друга“, кад га је ускоро развио у роману Дневник о Чарнојевићу, увео стварну личност једног песника. Оно што је и у једном и у другом случају заједничко, јесте да увођење стварне личности једног песника служи као мотивација за изношење сопствене поетике.
Два повратника из рата, песник и „један друг“ из објашњења „Суматре“, у роману Дневник о Чарнојевићу паралелно су развијена као приповедач Рајић и његова сенка Чарнојевић. Али та сенка, у крајњој линији, и нема другог задатка него да изложи и својим поступцима, својим животом потврди пишчеву поетику која се зове суматраизам. Црњанском, очигледно, није био довољан лик који би у роману излагао његову поетику. Потребна му је била и из стварности узета личност која ће својом биографијом оживотворити ту поетику. А ко би то други могао бити ако не песник? Занимљиво је да ни Црњански, као ни Петровић, није навео стварно име песниково. Остављено је нама да га у оба случаја наслућујемо и најзад откријемо. Изгледа да при томе прави циљ није да се дело затамни и алузивност учини широм и неодређенијом. Или бар није само то.
Чарнојевићу су у роману дата три својства која нам олакшавају препознавање. Најпре је то његово порекло: он је Далматинац. Отац му ради као писар на фару. Рајић чак с њим у епистоларној форми расправља о могућим односима између Срба и Хрвата по завршетку рата. И једно и друго, фар и расправа о односима у новој држави, заклоњено је или сасвим пригушено у доцнијим издањима романа. Са чисто књижевног становишта разлози су јасни: лик који је постао двојник мора имати помало двосмислену биографију, па и оца Чарнојевићевог налазимо у манастирима фрушкогорским и у Влашкој. Друго својство налазимо у јунаковим путовањима бродом од Сингапура и Бомбаја, па преко Каира и Малте до Солуна. Треће је његова теорија о тајним везама у свету. Она је очигледно песничка, очигледно има нешто од космичке утопије из времена авангарде, и по свему се подудара са суматраизмом самог Црњанског.
Поћи ћемо од путовања или лутања по свету. Црњански нам у томе помаже својим сећањима објављеним 1929. године: судбину за време рата и путовање из Русије, па преко Јапана и Енглеске описује код свог пријатеља Сиба Миличића на исти начин као и раније код Биримца. Остала путовања Сиба Миличића подударају се потпуно с Чарнојевићевим правцима пловидбе. Друго, код Миличића у првим поратним годинама Црњански издваја планетарно осећање „жудњу за неким космичким оптимизмом, радошћу, без обзира на свакидашњицу“. И овде лако препознајемо Чарнојевића. Затим, у једној Миличићевој песми из истог времена, коју је Црњански свакако знао, као рефрен се понавља: „Родно ми острво Фар.“ На острву с фаром био је писар, Чарнојевићев отац.
Најзад, и можда најважније, у Писмима из Париза из 1921. године, на једном од места где се виде сами темељи његове поетике, Црњански као потврду наводи Миличићеве стихове из Књиге радости: „А, Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља.“ Доцније, у коментару уз песму „Посланица из Париза“, описује Миличића како 1921. године са заносом тумачи француским песницима своју теорију о „космичкој литератури“.
Несумњиво, Миличићева космичка теорија уклопљена је у суматраизам Милоша Црњанског, а Миличић заједно са својим пореклом, животном судбином и песничком теоријом послужио је као стварносни прототип за обликовање Чарнојевићевог лика. Лика који је сенка. Али сенка која отеловљује један једва yхватљиви занос или слутњу, која је као магична нит проткала не само књижевно дело Милоша Црњанског него и српску књижевност XX века.
Новица Петковић,
Извор: Словенске пчеле у Грачаници
