Крајем овог и почетком идућег мјесеца у Бањалуци ће по шести пут бити одржан фестивал књижевности “Императив”.
У једном скорашњем интервјуу његова главна организаторка Санела Бабић овако је описала један од садржаја овогодишњег фестивала: “Како се ове године навршава и 60 година од смрти једне од најзначајнијих америчких пјесникиња Силвије Плат, зачетнице аутофикције у књижевности, чији је утицај и даље свеприсутан у савременом књижевном стваралаштву, један посебан програмски сегмент фестивала биће посвећен њеној књижевној заоставштини. Силвија Плат се кроз своја дјела суочавала са питањима која су жене њеног времена почеле да постављају, о тадашњим друштвеним приликама и односу друштва према женама. Пропитивала је важне друштвене и душевне теме. Роман ‘Под стакленим звоном’ је и даље актуелан роман, јер стигма којом су обиљежене особе са менталним обољењима и те како је присутна у данашњем друштву. О писању као терапији почело се говорити тек у посљедње вријеме на нашим просторима. Разговараћемо о животу и књижевном стваралаштву Силвије Плат, а то отвара много различитих тема које су актуелне и значајне и данас”.
Нова Енглеска
Силвија Плат родила се двадесет и седмог октобра 1932. године у Бостону, савезна држава Масачусетс. У истој савезној држави стотинак година раније рођена је најбоља америчка пјесникиња свих времена, никад превазиђена Емили Дикинсон. Кад се пореде њихове поезије чини се испрва да не могу бити различитије. Пјесме Дикинсонове готово се увијек састоје од катрена кратког стиха слиједећи метрички узор протестантских црквених пјесама. Пјесме Силвије Плат дужег су даха, слободнијег стиха, но двије пјесникиње једну од друге дијели период већи од стољећа те различити животни стилови и темпераменти. Но, упркос свему, могли бисмо казати да их ипак нешто повезује, нешто што би Емили Дикинсон прозвала новоенглеским сензибилитетом.
Исто тако обје су се прославиле постхумно, постале су литерарне иконе, а слава им је досегла култне размјере. У добу од четири године Силвија се с родитељима и млађим братом сели у Винтроп, град на обали мора. Близина мора играла је велику улогу у њеном дјетињству и она никад није крила своју фасцинацију морем. Но негдје у ово вријеме Силвијином је оцу дијагностициран рак плућа и он је умро 1940. године, у вријеме кад је Силвији Плат било, дакле, тек осам година. Њена мајка се као удовица са сином и кћерком сели у Велсли, град у унутрашњости. Тамо се почиње рађати пјесничка персона Платове.
Силвија Плат, наиме, већ од дјетињства објављује поезију у школским листовима, док као осамнаестогодишњакиња већ почиње да пише и за најугледније америчке часописе. С навршеним пунољетством, 1953, први пут је покушала самоубиство. Био је двадесет и четврти август. Силвија је прогутала прекомјерну дозу пилула за спавање и повукла се у подрум куће. Нашли су је након три дана и успјели јој спасити живот. Наредних неколико мјесеци проводи у приватној болници, на рехабилитацији. Након тога враћа се на колеџ и дипломира с дипломским радом о Достојевском, односно улози двојника у романима Достојевског.
С друге стране океана
Године 1955. наставља школовање у Енглеској, гдје ће у марту 1956. упознати пјесника Теда Хјуза. Вјенчали су се већ три мјесеца касније. Хјуз је умро природном смрћу 1998, што ће рећи да је надживио Силвију Плат за тридесет и пет година. Иако је канонизован као један од кључних пјесника енглеског језика у другој половини двадесетог вијека, из масмедијске перспективе најпознатији остаје као “муж Силвије Плат”.
Брак им је, иначе, започео идилично: меденим мјесецом у Шпанији, тачније у рибарском сеоцу под именом Бенидорм на југу ове земље – прекрасне и бездушне, како би рекао Ками. (Годинама касније, у пјесми “На меденом мјесецу” Хјуз ће казати: “Шпанија те преплашила, Шпанија/ гдје сам ја био као код куће”) Године 1957. и 1958. проводе у Америци, углавном у Силвијином родном Бостону.
Од 1959. поново су у Лондону. Наредне године добијају ћерку, а Силвија објављује своју прву књигу. Двије године касније добиће и сина. Врло брзо након рађања другог дјетета Силвија открива мужеву невјеру. То узрокује да се раздвоје, мада се нису формално и законски развели. Можда само нису стигли. Силвија Плат се убила у фебруару 1963. У посљедњим мјесецима живота писала је више него икад, често по двије-три пјесме на дан, а у задњој недјељи свог живота написала их је пет.
Стаклено звоно
Силвија Плат успјела је припремити своју наредну књигу “The Bell jar” за штампу потписавши је псеудонимом Викторија Лукас, но није жива дочекала њену публикацију. Убила се (десет година након неуспјелог покушаја) уз помоћ угљен-моноксида једанаестог фебруара 1963. године. Говорећи о постхумној рецепцији поезије Силвије Плат Соња Башић каже: “Након смрти постала је легендарна личност, симбол, идол и лозинка младих, можда зато што су у њеним пјесмама живот, смрт и поезија тако чудесно сједињени, што из њих зрачи бескомпромисно и страшно лично и умјетничко поштење”.
Треба казати још и то да је најславнија књига Силвије Плат објављена 1966. године, три године након њене смрти. Ријеч је о “Аријелу”. Говорећи о овој књизи, тачније о гласу пјесникиње у овим пјесмама Роберт Лауел каже: “Њен је глас сад хладно поспрдан и духовит, сад зловољан; сад маштовит и дјевојачки привлачан, сад снижен до крештавог ропца вампира…” Присјетимо се “Женског Лазара” (“Lady Lazarus”), једне од њених најславнијих пјесама, ако не и баш најславније. Одмах на почетку се каже: “Поновно сам то учинила./ Једном у сваких десет година/успијем у томе.” Нешто касније наставља: “Умирање је/ Умјетност, као и све остало./ Ја то чиним изузетно добро”.
Шест деценија након преране смрти Платова и даље представља култну пјесникињу, пјесникињу бројног и вјерног сљедбеништва. У њеној популарности има и нечег нелитерарног, нечег од оне популарности какву носе модерне масмедијски прослављене знамените личности, но такође и нечег бајроновског. Помињана загребачка англисткиња Соња Башић каже: “Небо, свемир, смрт, бог, понори подсвијести усковитлани су демонском имагинацијом; све је то, међутим, готово увијек подвргнуто кируршком захвату несентименталног, ироничног модерног пјесника који клеше тврду и строгу поезију”.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске