Пише: Милорад Дурутовић
До сада сам имао прилику да поезију Славице Илинчић читам у књижевној периодици и на друштвеним мрежама. Већ из тих изабраних текстова могло се наслутити да њена поезија јесте конкурентна у савременој пјесничкој продукцији, те да нуди лирски префињен исказ какав је у нашој поезији посљедњих година готово ишчезао; нестао, дакле, у поезији која се све више губила у вишковима интелектуализма, псеудороматичарске буке, епских и других стереотипија.
Осјећај за мјеру, дискретност и лирску елеганцију јесте први квалитет поезије Славице Илинчић на који бих желио да скренем пажњу, поводом њене прве пјесничке књиге која носи назив Ловац на вјетар.
И летимичан поглед на ову збирку открива нешто од тога. Прије свега, открива успјешну мисаону концентрацију и парцелацију пјесничке синтаксе, која мелодијски остаје у везаном стиху, док је по структури блиска такозваном слободном стиху. Већ и то специфично „кидање“, „обрезивање“ стиха као формални чин ‒ као вајање дисперзивне пјесничке форме ‒ одговара атмосфери егзистенцијалне фрагментације која готово у потпуности обиљежава ову збирку, рекао бих и њен психоемотивни регистар.
И сам наслов збирке, Ловац на вјетар, носи нешто лирски драматично. Прва асоцијација јесте да насловна симболика, семантика и метафорика конотирају категорије неухватљивости, недостижности, недодирљивости, неизрецивости. Сви ти апофатички наноси остају релевантни и након читања књиге у цјелини. Отуда није претјерано призвати у сјећање Његошеве стихове из Луче микрокозма: „Ко ће вјетар луди зауздати?“ Ко ће, дакле, ухватити оно што је по својој природи неухватљиво, што измиче, што није ту поред нас, а ипак нас покреће и обавезује? Јер остатак те строфе гласи: „Ко л’ пучини забранит кипјети? / Ко л’ границу жељи назначити?“ ‒ питања која се не могу разрјешавати изван трансцендентног поља, ни код Његоша, а ни у поезији Славице Илинчић.
Мотив вјетра Илинчићка варира као трансцендентни лајтмотив. Вјетар је, у библијском и симболичком смислу, инсигнија Бога ‒ пут, шум, језик анђела. Господ се и у Старом завјету јавља из вихора, не допушта да му се види лице. Дато нам је да, јеванђељским ријечима, видимо „као у огледалу, у загонетки“, а тек у есхатону „лицем у лице“. Иако ова књига можда не претендује експлицитно на религијски третман стварности, визија подијељености на овострано и онострано јесте њена магистрална мисаона раван.
С ове стране, у овостраности, континуирано се гради атмосфера егзистенције „као у огледалу“, „као у загонетки“, што се често исказује мотивима магле, омаглице, сумрака и затамњених простора. Због тога бих ову књигу метафорички могао назвати тамним акварелом, или, поетички прецизније, лирским ноаром.
С оне стране, визија оностраности даје се кроз мотиве слутње, снивања и жеље. „Ко л’ границу жељи назначити?“ ‒ нико. Жеља не признаје границе. Чини ми се да је то једна од кључних порука пјесме Борба, која врхуни у нади, у могућности или слутњи поновног рођења. То „поновно рођење“ може се разумјети као чежња за примордијалним, за сједињењем с природом, са прапланином, праотаџбином бића. Пјесма Борба може се читати и као програмски нуклеус збирке, као њен лирски агон:
Вољела бих
Да крадем ружама боје
И липи
Отмем прољећни мирис,
Планини се ко отаџбини вратим,
И сновиђењу
Као поноћном загрљају
Чији зов
Одјекује
Кроз шупљину сувишних ријечи.
Вољела бих
Да гледам рађање вјетра
И његов хук
С дланова пијем.
Бистар, опојан, недозрео,
Са мном
Као јединим свједоком
Његовог непостојећег гријеха.
Само се пред очајем
Срце може напојити надом
И само се пред љепотом
Може погнути моја глава.
Вољела бих
Да ме
Неучињени корак
Усправи поново на руци
Која ми
Једина
Може помоћи
Да се подигнем.
Да се упркос тами
Негдје поново родим.
Поновно рођење јесте предмет аргонаутичке потраге ловца-пјесника, дискретно сугерисано у апострофи: „Ловче на вјетар, / скупљачу / изломљених снова“. Ова поезија тежи реинтеграцији ‒ повратку у космичку цјелину ‒ како би се напустило искуство фрагментације и алијенације савременог човјека. Тај пут води кроз коридоре тамности и замућености, кроз лирски ноар и обраду традираних симбола, попут црних птица или црног лептира. Хронотоп оваквог пута најбоље се може разумјети кроз Бахтиново схватање метафоре прага: поезија представља тражење изласка из рубних зона егзистенције, простора осјенчених сутоном, сумраком и маглом.
Ноар, као поетички модел, у овој књизи не води ка јунговској Сјенци, већ управо супротно: затамњени простори егзистенције показују се као позиције са којих се јасније разазнаје правац свјетлости, свијести и смисла. У том кључу, поезију Славице Илинчић можемо сагледати и као савремену ре-креацију лирског жанра ноктурна ‒ ноћне, мисаоне и елегијске пјесме.
На самом крају књиге налази се циклус За водом животворном, који се тематски и интонационо разликује од остатка збирке. Док је у претходним пјесмама нагласак на интимном искуству и унутрашњој ноћи субјекта, завршни циклус изводи поетски говор у простор колективног памћења. Ту се појављују историјске реминисценције, традирани симболи и јасно именовани локуси ‒ простори који нису само метафоре, већ мјеста сабраног искуства: Црна Гора, Призрен, Видовдан, Задушнице, Ђеду, Уочи 12. маја, те завршна и посебно дирљива пјесма Скадар – двапут преварени град.
Тај циклус не функционише као тематски наставак, већ као анекс књиге. Он не мијења основну поетику, већ је доводи до њене граничне тачке. Лична тама и егзистенцијална слутња овдје се пројектују на историјску раван, гдје појединачно искуство проналази своје аналогије у насљеђеним значењима и колективној одговорности.
Зато се књига не завршава разрјешењем, већ отвореним питањем. Не побједом над тамом, већ стицањем свијести о њој ‒ као простору у којем се, упркос свему, и даље тражи смисао. Излазак из таме овдје почиње признањем да, ако и не живимо у свијету потпуне таме, онда живимо у свијету омаглице, огледала и загонетке ‒ свијету у којем се идентитет фрагментира, али се, судећи по завршном циклусу, поново обликује, васкрсава, кроз залеђе колективног искуства.
