Пише: Милорад Дурутовић
Оно што данас називамо културом линча, односно кансел културом, није ништа друго него дигитализовани, технолошки усавршени облик древне праксе каменовања изгредника, отпадника и јеретика – онога кога је маса већ прогласила кривим и коме је пресуда извршена сасипањем каменица у главу и груди. Разлика је, дакле, само формалне природе.
Јер, иако физичко уморство више није циљ по себи, то не значи да је савремени човјек постао племенитији, просвјећенији или хуманији. Промијењен је само локус наношења бола, док је техника толико узнапредовала да би је тешко испратио и Мишел Фуко у славној књизи Надзирати и кажњавати, у којој показује како је модерно доба насиље над тијелом замијенило насиљем над душом.
Та замјена свједочи о нечему далеко потреснијим и од присилне смрти. Изгледа, наиме, да ликвидација осуђеника никада није била суштински циљ, већ је то, изгледа, одувијек био бол: јавно, ритуално и колективно уживање у његовом наношењу.
Човјек није одустао од каменовања зато што је постао бољи, него зато што је нашао ефикаснији начин да камен баци без штетних посљедица по себе, а да притом још продужи вријеме свог садистичког наслађивања у туђој патњи. Та је прича архетипски уписана у једну од најпотреснијих пјесама Миодрага Павловића која носи назив Првомученик.
Осмишљена као лирска хагиографија архиђакона Стефана, првог Христовог мученика, ова пјесма истовремено развија два супротстављена принципа: опроштај као могућност превладавања смрти и наношење бола као доказ палости човјекове природе. Док Стефан оставља опрост као залог смисла (свог) страдања, свјетина остаје одана ономе што је окупља – жељи да умирање траје.
У завршници пјесме, Павловић пјева гласом онога кога су „браћа“ извела изван града да му покажу бога свог:
Купине боду и рибљи костури залазе под кожу.
Олуја целу пустињу подиже
До мог рањеног лица.
Нада мном се шири каменолом ко лепеза.
Моја је глава крхка шкољка,
или стаклени ћуп у ком лађе плове.
Зато ме гађају. Пуца му грудна кост
и оба слепа ока.
Мојој је браћи стало само до мог бола.
У овим стиховима налазе се кључеви који отварају браве и нашег цивилизацијског тренутка. Порука пјесме је универзална, свевремена. „Браћа“ су још ту, премда више не стоје у круг са камењем у рукама. Сада су ту екрани, тастатуре, прсти што каменују: скролују, коментаришу, тролују и климају мишјим главама. Каменице је замијенила реакција, а крв ангажман, али основни ритуални процес остао је исти као прије двије хиљаде година: прогон – распеће – смрт!
Милорад Дурутовић: Можда се само славни људи рачунају у Црногорце
Али и колективно „прање руку“!
Не треба, наиме, занемарити публику, која је заправо постала најсавршенији облик братства. Она се држи по страни, не износи пресуде нити одбране, али остаје будна до краја. Без ње, да не кажем без прећутне подршке јавног мњења, линч и нема смисла. Без публике, макар и у виду виртуелног маскенбала, бол није спектакл. А спектакл је управо то: одсуство одговорности.
Можда у разматрању савременог линчовања нијесу ни потребне овакве моралне и културне аналогије. Ако га посматрамо као питање социјалног здравља, посљедице постају далеко видљивије. Учестало прибјегавање јавном линчу више није спорадична појава него потреба на којој се инсистира и као таква разоткрива крхкост система који није у стању да друштвене конфликте и неправде регулише кроз институције. Оне и саме заузимају улогу „публике“: или ћуте или касне, гурајући тако одговорност као врућ кромпир у руке гомиле, која се вјешто добацује и жонглира.
Функцију коректива не преузимају ни медији, премда би, макар начелно, могли бити фактор стабилизације или иницијатори позивања институционалне реакције. Још опасније, медији све чешће судјелују у линчу или му подилазе као спектаклу, тргујући туђом стигматизацијом и невољом, а све зарад сопствене користи, видљивости, рејтинга…
Наношење бола постаје бренд. Средство експлоатације у којем сви, свјесно или не, саучествујемо, заборављамо савјест и одговорност, али и свијест да нас тај пут неизоставно води у зону у којој ће бол тек почети свима да се враћа – а можда и да се плаћа. То ће се још видјети, а не мора се чекати дан Страшног суда. Јер он ће изгледа стићи и без Бога.
Извор: РТНК
