Пише: Милорад Дурутовић
Дијалог је увијек пожељан. Полемика је увијек љековита. Цензура је, с друге стране, непрестани страх од варвара који само што нијесу прескочили зид, притајили се испод тепиха или шкрипнули из ормара тик поред кревета.
Па ипак, у животу сам се највише плашио дијалога.
Дијалог претпоставља пожељног саговорника, оног са којим си мање-више на истим таласним дужинама. Ту нема шума у комуникацији — то је савршен начин да останеш заточен у сопственој спаваћој соби, окружен разним талисманима. Престрављен. И будан. Сањаш увијек исти сан…
„Шта чекамо на тргу окупљени?
Треба варвари да стигну данас.“
Кавафијево „данас“ протеже се као ноћна мора, напушта спаваћу собу, низ олуке склизне до трга. Тамо су већ људи, сенатори се спремају, говорници увјежбавају ријечи, а народ гледа према капији. Све је спремно за њихов долазак. Но варвари не долазе.
„И сад шта ће с нама бити без варвара?“
А шта ће с нама бити без дијалога? Он не долази таман колико ни друг Тито у филму „Три карте за Холивуд“, упркос дугим припремама, упркос томе што су сви били спремни за дочек.
Дијалог је перформанс. Сцена. Прећутни договор саговорника да оставе најбољи утисак о себи. Онај преко пута постаје средство нашег сопственог представљања, комедијаш који повлађује, подилази, клима главом кад би требало да одмахне главом, да се супротстави довољно гласно; да скине „бубицу“, напусти студио, опсује режију и уређивачку политику куће која те наводно угостила да кажеш оно што заиста мислиш.
Али ти то нећеш урадити.
Драги мој, ти мислиш да дијалог уклања зидове. Мислиш да ће вјешто изнесена аргументација помјерити било кога са мјеста на којем се већ ушанчио.
Неће!
Хтио-не-хтио, постајеш саговорник. Саучесник лакрдије зване култура дијалога.
Хтио-не-хтио, ти си културан човјек, учтив, разуман. Ћутиш док други говори, вјерујући да ћеш добити своје вријеме, али не схваташ да је и твоје вријеме такође улога, већ урачуната као дио наступа.
Добијеш ријеч кад дођеш на ред.
Кажеш све што желиш, без задршке.
Лијеви климају главом.
Десни климају главом.
Водитељ понавља питање.
Ти понављаш аргумент.
Водитељ се кези.
Камера остаје укључена.
Неко ће касније извући једну реченицу из свега што си рекао и пустити је да кружи друштвеним мрежама, а ти ћеш, док све то траје, покушавати да будеш разуман.
Демантоваћеш све: ред по ред — професорски.
Касно ћеш схватити да ће те управо разумност прогутати.
Док ти будеш мудар надзиратељ дијалога, док будеш пазио на тон, бирао ријечи, остављао простор другом да говори и бринуо да не пређеш границу пристојности, режија ће наставити да ради свој посао.
Неко ће из твојих реченица изабрати ону која му треба.
Неко други ће је ставити у наслов, трећи додати слику.
Четврти ће је препричати.
Пети ће ти, без много церемоније, приписати и оно што нијеси рекао.
Ништа не вриједи што си био довољно јасан.
Јасноћа више није услов.
Важно је да слика буде добра, а она се прави у монтажи.
Пустиће керове.
Пустиће кадрове да круже око твога чела: твоје лице док слушаш, твоја рука док објашњаваш, тренутак у којем си заћутао, поглед који је трајао секунду дуже него што треба. Од тих кадрова направиће се човјек којег си, можда, само накратко глумио.
Ти ћеш се препознати. И нећеш се препознати. А ипак, то си сада ти. Дијалог је завршен. Све је речено. Чак и оно што никада нијеси рекао. И ти ћеш се смањити од стида.
Камера ће остати укључена.
Извор: РТНК
