Пише: Милорад Дурутовић
О аутомобилима не знам пуно. Знам да возим, премда само аутоматски мјењач. Знам да се мотор налази испод хаубе, углавном. Па ипак, свјестан свог крхког знања, недавно сам се упустио у изазов да пронађем добро очуван половни аутомобил, марке Голф 7. Знам шта сам тражио, али сам више него изненађен оним што сам пронашао. У огласницима половњака открио сам праве књижевне орнаменте, таман и појмовник трговачке антропологије.
Пријатељици којој сам помагао у потрази за аутомобилом, признајући да о аутомобилима имам скромно знање, у једном часу њених сумњи, готово очајања, цитирао сам Мешу: „Умро је пјесник, свеједно какав, родио се још један трговац.“ Тако сам, дакле, почео да тргујем ријечима, хватајући појмове продаваца и препродаваца.
„Топ стање.“
„Као нов.“
„Није ударан.“
„Ситне огреботине.“
„Ситна естетика.“
„Само сипај и вози.“
„Без грешке.“
„Без улагања.“
Но, више од свега фасцинирао ме један несразмјер: аутомобил надомак пунољетства, преживио три власника у Белгији, мистериозно зимовање у њемачкој, бар два увоза, а у опису огласа стоји напомена: „Ауто је у фабричком стању.“ Ето, дакле, мистерије за мене, а муке за пријатељицу!
Док сам остајао у чуду језика, како бих опет охрабрио пријатељицу, приликом непосредног прегледа возила био сам детаљан. Погледао сам мотор, сув као барут, понегдје оксидиран; можда га је продавац туширао. Упалио из прве, чему сам уписао „плус“. Неке „ситне естетике“ испеглао сам ријечима да то тако мора, јер није салонски модел. Најзад сам читавом дужином тијела легао испод аутомобила и загледао шта има доље. Неко би помислио да гледам трапове, картер, издувни систем и бог зна шта све не. Истина је да сам више гледао мраве. Мала симулација… било је важно да продавац види како озбиљно прегледам аутомобил.
На врхунцу сам извадио из џепа магнет. Е, ту је продавац занијемио. Гледао је у чуду док сам магнетом, умотаним у марамицу, прелазио преко читаве лимарије и проналазио неколико места на којима магнет није давао знаке живота. Погледао сам значајно продавца, па пријатељицу. Он рече и остаде жив: „Па није ауто из фабрике.“ — „Молим, у огласу тако не стоји?“ Продавац је устврдио да њега не интересује има ли неких шара, је ли лијепа боја, јер он продаје аутомобиле, а не козметику. У том тренутку, чинило ми се, више нијесмо говорили о аутомобилу. Ја сам дошао као лаик да питам, а он као продавац да објасни. Међутим, није се више тачно знало ко купује, а ко продаје.
Шта сам, наиме, могао? Тражио сам да умањи цијену, па да размислимо дан-два, мада је пријатељица била задовољна и аутомобилом и цијеном.
Како бих, ипак, умирио терет сопственог незнања, натукнух да би било добро да још једном провјеримо аутомобил, али да позовемо правог мајстора. Рекох, да нијесам ни ја човјек у фабричком стању, али за разлику од човјека, аутомобил може да се сервисира. Опет сам се позвао на Мешу: „Четрдесет ми је година, ружно доба…“ Да не будем погрешно схваћен, одмах сам додао: „Е тако ти је и са половним аутомобилима.“ Касније сам још једном прочитао исти оглас. „Ауто је у фабричком стању.“ Помислих: можда је продавац био у праву.
Извор: РТНК
