Пише: Милорад Дурутовић
Никада ми се није допадала пјесма „Чекај ме“ Константина Симонова. Још у студентским данима њен почетак — „Чекај ме и ја ћу сигурно доћи, само ме чекај дуго“ — звучао ми је помало наивно, па и неувјерљиво у својој „упорности“. Тај утисак није битно промијенило ни сазнање о околностима у којима је настала: у рату, у тренутку када пјесник, увјерен да се неће вратити, исписује стихове жени коју воли. Ипак, вратио се, а пјесма је постала славна колико и он. Глумица Валентина Серова чекала је свог „Одисеја“. Повратак је убрзо крунисан браком, који је потрајао десетак година. Приче о њеном невјерству, касније довођене у питање, оставиле су за собом нешто важније од биографског детаља: утисак да чекање није поништено догађајем, наводном афером, већ сумњом.
Читана из данашње перспективе, та пјесма добија другачију тежину. Захтјев да се чека — и то „дуго“ — више не дјелује наивно; дјелује страно. Савремени човјек изгубио је повјерење у чекање, и то не само у елементарном, свакодневном смислу. Ствар није у томе што више не чекамо писма, вијести или сусрете — него у томе што све рјеђе прихватамо само искуство чекања као саставни дио живота. Неумитно нас је савладала журба, готово паника, да се све добије одмах и сада.
То стање, уосталом, добро региструју пјесници. Тако један модерни бард Новица Тадић у једном запису примјећује: „Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука — само то, по цео дан.“
Живот без чекања дјелује као олакшица. Међутим, оно што долази без чекања долази и без тежине, без унутрашњег напора. Некада је чекање могло бити схваћено и као препуштање времена самом Творцу — да одмјери колико смо одлучни и стрпљиви у некој намјери. Чекање је било активно кретање кроз сумњу, наду и преиспитивање, процес сазријевања често важнији од самог, дуго очекиваног исхода.
Премда наше вријеме све наде полаже на брзину, најважније ствари ни данас се не могу убрзати. Вјера, љубав, смисао — не настају на захтјев, на „клик“. Оне претпостављају вријеме, али и спремност да се то вријеме проживи као чекање и стрпљење. У том смислу, чекање је више од психолошког стања: оно је и духовна дисциплина. Подразумијева пристајање на то да стварност не буде у потпуности под нашом контролом — да постоји нешто што се не може ни изазвати ни убрзати. Може се једино дочекати.
Отуда и реченица коју вјерник често изговара или слуша без већег задржавања — „чекамо васкрсење мртвих и живот будућег вијека“ — носи тежину која данас лако промиче. У њој чекање није одлагање нити пасивност. За вјерујућег човјека то је суштинско усмјерење и трајно повјерење.
Можда би се, онда, живот без чекања могао прецизније описати не као ослобођење, већ као губитак једне димензије искуства. Човјек који више ништа не чека полако престаје и да очекује, а онај који не очекује, тешко да може истински да се обрадује.
Извор: РТНК
