Пише: Милорад Дурутовић
Постоје судбине које се не могу разумјети изван једног јединог тренутка, а то није тренутак побједе или пораза, него тренутак коначног избора, када човјек бира између образа и живота. У том свјетлу може се посматрати и судбина попа Мила Јововића, учесника Херцеговачког устанка и борби у Црногорско-турском рату.
Као историјска личност, он би вјероватно остао тек једно име у низу ратника свога времена, да се у његовој биографији не појављује пресудни лом: клевета која претходи смрти и смрт која ту клевету настоји да поништи.
Међутим, у епској, херојској култури тај тренутак има своју унутрашњу логику, смисао који дјелује саморазумљив, премда није сваком актеру епске сцене достижан. Изван епског поретка такав избор може изгледати као лудост или фатализам, али у епском кључу разоткрива се другачија метафизика: она која се остварује кроз живо памћење — као задужбина утемељена у жртви и врлини.
Занимљиво је да један од најранијих записа о попу Милу, из Српских илустрованих новина, настаје готово истовремено са његовом погибијом. Тај новински текст доноси свједочанство о једној ратничкој епизоди из одсудних дана борбе за ослобођење Никшића, али поставља темеље и будуће хероизације историјске личности која ће током XX вијека задобити готово митске димензије у народној, гусларској, па и популарној култури.
У том запису поп Мило се описује као „човек честити“, „тврда карактера“, који „љуби истину више свега на свету“, „јунак какав је игда постојао у Црној Гори“. Већ ту се види како запис почиње да функционише као модел епске културе. Јунак, наиме, не стасава тек у пјесми, он настаје у првом покушају да се његов чин објасни, а, потом, кроз пјесму сачува и заодјене у рухо узвишеног стила и језика.
Аутор тог давног записа сугерише да је поп Мило оклеветан, али из извјесног опреза не улази у шире околности. „Није на овом месту“, вели хроничар, „да ју испричам, доста је [рећи] да је јуначки поп хтео опрати част своју и то крвљу својом“. Чини се да управо та уздржаност наговјештава структуру која ће касније бити епски разрађена. Истовремено, она учвршћује оно што ће доцније постати готово опште мјесто: да клевета долази из круга блиског тадашњем црногорском двору.
Према народном памћењу и каснијим записима, Јововић бива лишен повјерења у тренутку када учествује у кључним војним операцијама. Тај губитак части није само лична неправда; он постаје ситуација у којој се јунак доводи у питање пред заједницом којој припада, а ту заправо почиње и његова коначна драма.
У епском свијету, јунак не води само једну борбу. Он је, попут Бановића Страхиње, увијек у двоструком мегдану: ратничком и етичком. Један се одвија против непријатеља, други пред судом заједнице и њеним очекивањима, при чему је овај други често тежи, јер захтијева уз храброст и потврду моралне вриједности. Стога клевета у овом контексту није случајан догађај, прије дјелује као нужна етапа. То је тренутак у којем заједница губи способност да препозна властиту мјеру, а јунак бива гурнут у простор у којем једини начин да поништи клевету остаје жртвовање властитог живота.
Поп Мило Јововић управо у таквој ситуацији доноси своју одлуку. његов одлазак у сигурну смрт није војнички потез у ужем смислу, нити чин очаја. То је чин крајње досљедности, то је спремност да се положи посљедњи доказ да је образ пречи од живота.
У том епском смислу, клевета и смрт чине јединствену цјелину: прва отвара рану, друга је затвара, али не исцјељењем — као смрт мученика, већ потврдом — као смрт витезова. У каснијој епској обради тај образац постаје још јаснији. Пјесма не брише клевету; напротив, задржава је као кључни елемент епске драме. Без ње не би било потребе за крајњим доказом. Јунак није онај који просто страда. Јунак је онај који претходно изречену сумњу разрјешава оним највреднијим што има, а у епској аксиологији то није живот, то је образ.
Поп Мило Јововић јесте историјска личност која је хероизована, али и фигура кроз коју се јасно види прелазак историје у еп и народно памћење. Заједница не памти само чин; памти и клевету из које је тај чин произишао. У томе лежи њена потреба за правдом: да се памти и једно и друго. Без тога заједница би изгубила и своје јунаке и сопствену мјеру.
Извор: РТНК
