Пише: Милорад Дурутовић
Има књига које можемо читати истовремено изнутра и споља. Споља — као појаве које нешто мијењају у књижевном и културном простору у којем се јављају; изнутра — као дјела чија вриједност не зависи од околности њиховог настанка. Управо тако ваља читати и недавно објављену збирку есеја „На путу за Небраску: Тринаест есеја + Човјек непрекидно тужан“ Стефана Синановића.
Већ самим избором тема — од Џона Апдајка, Џона Чивера, Џека Керуака и Фланери О’Конор, преко Томаса Пинчона, па све до америчког филма, музике и Боба Дилана — ова књига представља својеврстан искорак у средини навиклој да есејистику првенствено тражи у властитом културном кругу.
Међутим, њен значај не исцрпљује се у тој новини, јер да је написана и у култури у којој је америчка традиција домаћи терен, ова књига би и даље имала разлог да постоји.
За читаоца нашег поднебља „На путу за Небраску“ може се читати и као својеврсна читанка америчке културе друге половине двадесетог вијека, будући да аутор настоји да обухвати њене разноврсне феномене, те да их повеже у препознатљиву културну мапу. У његовим есејима књижевност не стоји одвојено од историје, филма, музике или урбанизма. Синановић на њиховом пресјеку обликује слику Америке како би се јасније разумјела њена културна полифонија. То се можда најјасније види у есеју посвећеном Џону Чиверу, гдје предграђе (suburb) не представља пуки географски простор, већ једну од кључних метафора америчког друштва послије Другог свјетског рата.
Синановић показује како се баш у том простору сусрећу капитализам, породична свакодневица, популарна култура и велика књижевност, због чега су Чивер и Апдајк с правом постали његови најпоузданији хроничари. Тај примјер уједно открива и ауторски поступак читаве књиге: свака појединачна тема увијек води према широј културној слици. Отуда ми се чини да се највећа вриједност ове књиге испољава у једном специфичном разумијевању есеја, још прецизније — у разумијевању читања као писања. Ријеч је о борхесовском маниру. Тако Синановић не третира есеј као простор за произвољне судове или брзе импресије, већ као књижевни жанр у пуном смислу ријечи. Зато је свака реченица брижљиво грађена, као да досљедно слиједи Кишову мисао да је најтежи посао за писца како започети и како завршити реченицу. Та врста дисциплине осјећа се у читавој књизи.
Одмах у првом есеју, „Пјевају птице Олингера“, видимо поступак који ће обиљежити читаву збирку. Есеј почиње готово као прозна пјесма, а прије него што уђе у анализу Апдајкове прозе, аутор ствара атмосферу, емотивни простор у који читалац најприје мора да закорачи. Вашарска свјетлост, страх дјечака, педесет центи у џепу, удаљеност од мајке и завичаја — ништа од тога није препричавање Апдајка нити углађена дескрипција, већ стварање једног паралелног и сасвим личног искуства читања.
„Свјетиљке вашара дрхте кроз ноћ као очи уплашене лисице на цести, Бог је рекао да буде свјетлост и била је свјетлост — био је и вашар, љетња музика што полако свира, и биле су њене очи. У теби нешто слично трепери и сам си, с тек педесет центи у џепу, далеко од топлог наручја мајке […], наједном отвараш очи и ниси код куће, у свом граду, нема облака, ко тихог крда слонова, над Јасиковцем — и ти си, опет и опет, у Америци, и знаш да су ту и Сами Хененхаусер и Глорија Гринт, и читаво друштво, вјероватно и Луси, само ти ниси њихов члан.“
Ријечи и реченице овдје добијају густину поезије, чиме нас аутор уводи у дубљи регистар метафора и симбола. Синановић готово истовремено отвара више равни: враћа се сопственом дјетињству, сопственом читалачком искуству и, транспарентном алузијом на Књигу постања, успоставља властити модернистички план. Тако Апдајков Олингер постаје берански Јасиковац, Пенсилванија разговара са нашим завичајем, а дјечачки страхови америчке прозе прерастају у универзалне страхове одрастања. Управо стога ови есеји много су ближи традицији импресионистичког есеја него академској студији. Но то није стари импресионизам. Синановић никада не остаје само на утиску или лирском штимунгу, јер једном када успостави емоционални контакт са текстом, почиње озбиљна анализа. И овдје, рекао би Паскал, срце има своје разлоге. Тек тада аутор прати мотиве, успоставља интертекстуалне везе, упоређује Апдајка са Џојсом и Селинџером и показује како једна тема путује кроз читаву књижевну традицију. Иза лирске интонације стоји веома образован, дисциплинован и стрпљив читалац.
За поштовање јесте и то што аутор нигдје не показује ерудицију ради ње саме. Она служи једино да покаже како је велика књижевност увијек разговор текстова кроз вријеме и кроз дубину културе. Можда се то најбоље види у есеју „Има ли ђавола међу нама“, посвећеном Фланери О’Конор. Ту се отвара знатно шира слика, јер без обзира на то о којем аутору пише, Синановић читаоцу нуди својеврсну духовну биографију западне културе. Полазећи од готског америчког Југа и необичних, често застрашујућих ликова О’Конорове, он не остаје на тумачењу прозе, већ испитује однос гријеха и милости, зла и искупљења, питајући се гдје се у савременом човјеку налази граница између демонског и светог. Тим се питањима бави и када анализира развојни лук од ноар кинематографије до телевизијске серије „Породица Сопрано“.
Посебно бих издвојио и есеј „Шекспиру ово никад нису радили“, јер открива друго лице Синановићеве есејистике. Ако је у тексту о Апдајку нагласак на интимном искуству читања, овдје је нагласак на култури као простору сукоба. Полазећи од савремене рецепције Шекспира, аутор отвара питање које далеко превазилази једног писца: шта се догађа са цивилизацијом која доводи у питање властите темеље? Оно што овај есеј чини посебно успјелим јесте чињеница да није написан као дневнополитички памфлет. Он остаје књижевни есеј. Полазећи од Куросаве и Јана Кота, Синановић показује како свако вријеме изнова чита Шекспира, али и како постоје границе након којих тумачење прераста у поништавање.
Али ни та промјена есејистичког ритма никако не значи да се ови есеји супротстављају једни другима. Очито је, наиме, да се међусобно допуњују. У једном случају аутор показује како литература обликује лични доживљај свијета, а у другом како брани право књижевности да остане један од темеља културе. Између та два пола — интимног читања и културне полемике — налази се читава ова књига, која, опет, није само књига о читању културе изнутра, а ни споља, јер Синановић тежи да изведе и мета ниво о самом чину читања, схваћеном као најпотпунији облик сазнавања живота.
Извор: РТНК
