Приредио: Милорад Дурутовић
Однос науке и вјере кроз све етапе културно-историјског искуства опстаје као сложен, динамичан, тензичан; а кроз нововјековно искуство чешће као драматичан, конфликтан, супротстављајући ‒ поготово кад се тај однос посматра из хоризонта секуларног искуства. Из тзв. агресивног секуларизма однос према вјери, религији или вјеронауци протиче у знаку бројних предрасуда, незаинтересованости или неспремности да се вјера прихвата као вриједност савременог живота. Занемарује се, на примјер, да вјеронаука није сужавање већ управо додатно развијање образовања, културе, васпитања и духовности.
Осим тога, из лаичког или свјетовног искуства и јесу формиране суве, стереотипне тезе да наука и вјера иду различитим путевима, ка различитим циљевима. У извјесном смислу то јесте тачно. Наука се бави питањем како, а религија питањем зашто. Ако бих се изразио појмовима књижевне науке, наука се бави питањем поетике – технике, а вјера питањем херменеутике, тј. смисла или значења. Другим ријечима, наука се руководи принипима рационалности, или разума; док се вјера генерише, бар тако се сматра, ирационалним, несазнатљивим принципима. Но то тако једино ако се овај бином третира из свјетовног искуства; но то тако за оне што се задовољавају одговором на само једно питање.
С друге стране, ријетко се дешава да наука као сазнајни апарат бива одбачена од стране религијског, хришћанског, искуства; премда историја памти и такве епизоде. Међутим, религија чешће науку евидентира као Божји дар, као чињеницу Божије милости у својој епистемологији срца. Откуцаје тог срца слиједили су бројни великани науке: од Блеза Паскала (1623‒1662), прека И. Њутна (1643‒1727) и А. Ајнштајна (1879‒1955), до Макса Планка (1858‒1947) и Вернера Хајзенберга (1901‒1976), или пак наших свјетских научника, какви су били Михајло Пупин, Никола Тесла, Милутин Миланковић или Јован Цвијић.
Славно је, тако, Паскалово увјерење које гласи: „Срце има разлоге које разум не познаје“. Или мисао Николе Тесле: „Наука и религија су као кревет и постељина – нису исте ствари, али не могу једно без другог“. Познато је да Тесла није био религиозан у догматском, или „у ортодоксном смислу ријечи“, како сам каже у једном чланку. Слично важи и за Милутина Миланковића, али у оба случаја ријеч је о научницима који су своју научне домете објашњавали неким упливима божије или космичке енергије. Њихова вјеровања могу покрити ријечи њемачког нобеловца, физичара, једног од очева квантне механике, Вернера Хајзенберга: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Граница између вјере у науку и вјере у Бога може истовремено бити и најмања и највећа раздаљина. По мом увјерењу питање поријекла човјекове сазнајне интенције, било да долази из вјерујућег разума или из вјерујућег срца, ако је усмјерено у правцу племенитог циља, носи у себи сјеме боготражитељске инспирације.
Велики научници имали су чешће тежњу да исказују, рекли бисмо, исповиједају своју вјеру у Бога, неголи да научним методама доказују Бога. Мада било је и таквих случајева. Блез Паскал је покушавао Бога доказивати кроз математику. То је финиширало његовом опкладом у вјечност. Он каже: „Ако вјерујеш у Бога и Он постоји, добијаш све. Ако не постоји, не губиш ништа. Ако не вјерујеш, а Он постоји – губиш све“. Наравно, ове ријечи имају пуни смисао само уколико вјера није декларативан чин, у супротном могло би ићи не корист једног старог социолошког феномена о људима који вјерују за сваки случај; злу не требало ‒ како би рекао наш народ.
Пут вјере далеко је сложенији од паскаловских логичких симплификација. Ријечима Јована Зизијуласа: „стварна вјера у ствари је изазов нашој логици“. Паскал је, рекох, прихватао такав изазов. Његова опклада настала колико из математичко-логичког збира, толико и као епилог једног његовог мистичког искуства, временом је оспоравана кроз мноштво приговора: 1) проблем више богова – шта, наиме, ако постоји више богова, више религија? Како онда одабрати правог бога; 2) да ли је вјера ствар избора – многи тврде да вјера није ствар воље, него наметнутог или пуким стицајем околности стеченог искуства, колективног увјерења или културе; 3) вјеровање из страха од казне или корисољубља – такви подстицаји свакако су у супротности са религијским учењима; 4) да ли Бог „пази“ на искреност – у хришћанству се бар инсистира на „искреној“ или молитиви „из срца“. Паскал би то оставио сваком појединчном срцу у разматрање.
