Пише: Елис Бекташ
Ви сте, драга дјецо, сви одреда одгојени па знате да лагат не ваља и да је лаж појава која се протеже од лоше навике преко кривичног дјела па све до харама. Има, међутим, и ситуација у којима је допуштено слагати а предуслови те допуштености јесу одсуство користи за онога који лаже и већа корист од лажи него од истине за оног којем се лаже, те да је тај којем се лаже максум или ђутурум.
Има томе скоро фртаљ стољећа како је један нижи старјешина сваки дан викао ово вако нигдје нема и ово вако никад нигдје није било, мислећи при том на одређена ратна збивања у непосредној и нешто даљој околини. Мени је то његово пренемагање и запомагање било мало чудно, да не кажем сумњиво, јер у нашој околини ствари баш и нису биле тако страшне поредећи их, рецимо, са Сарајевом и његовом околином, а из перспективе једног Горажда сарајевски је џехеннем изгледао ако не ко џеннет, а оно барем као његова дуњалучка преслика. Та су пренемагања и запомагања мени најтеже падала током јутарњег ритуала испијања кафе или надомјестка за њу, па сам му зато једног јутра казао
– Де жив био, јами ону војну енциклопедију па је донеси овамо да ти нешто покажем.
Он је стао пред полицу с књигама и упитао коју енциклопедију, јер је тамо стајало њених једанаест томова, а ја сам му казао
– Свеједно, само немој ту једанаесту гдје је индекс.
Кад је донио један од преосталих десет томова, ја га отворих и то баш на мјесту гдје је била одредница о Шведско-бранденбуршком рату што га неки зову и Сканијским. Тај се рат водио пуне четири године, од 1675.до 1679. Те четири године ратних страхота и разарања у енциклопедију су стале на мање од фртаљ странице. Прецизним и вишкова лишеним језиком наведени су узроци рата и његове најважније битке, те обостране жртве и споразуми којима је окончан, скупа са описаним исходом овог неријешеног судара скандинавских краљевстава.
– Јел видиш сад? упитам овог што се пренемаже и запомаже.
– Видим ал не знам шта, одговори он, а види се да му је мало криво што је грубо заустављен у кукњави.
– Е овако ће и овај наш рат за стотину година бит само фртаљ странице у некој енциклопедији, рекох. И зато се немој сувише емотивно укључивати у све то јер је вазда неком било овако и вазда ће неком бити овако.
Ето, то је та ситна и безазлена лаж коју сам изрекао у најбољој намјери да утјешим овог нижег старјешину. Он, истина, није био максум у ужем смислу тог појма али јест био мало онако, инфантилан, а ја од те лажи никакве користи нисам имао осим ако под коришћу нећемо сматрати то што сам с миром могао попит своју јутарњу кафу, па макар она била и обична јечменуша.
Али шта је, дођавола, лаж у томе што сам му казао, питате се? Па лаж је у тих стотину година, јер је наш рат одмах по свом окончању заузео својих фртаљ странице у озбиљним енциклопедијама.
Има, нажалост, ахмака којима је џаба ишта лагати и ма какве им књиге под нос потурати да путем њих упореде своје искуство са туђим и тако дођу до мало памети, а то је стога што такви свог искуства немају већ ко вампири сисају туђе и у њега се као паразити увлаче и још посједника искуства почну убјеђивати да је он гост у властитој проживљености, а почну и лагати да су они поднијели најтежи терет искушења стварности.
Проблем је кад такви добију прилику да своје лажи јавно исказују јер се на тај начин садашња стварност контаминира њиховим харамима, а јесу харам те њихове лажи, јер иза њих своји жеља да се оствари нека лична корист и јер оне ништа добро не чине онима којима се упућују.
