Пише: Гидеон Леви
Израел не врши холокауст над палестинским народом, али се у последњих 19 месеци приближава томе великом брзином. Ово се мора изговорити, посебно на Дан Шое. Стајао сам мирно док су сирене завијале као и сваке године,1 а мисли су ми лутале. Сетио сам се баке и деке, Софи и Хуга, чија имена сам видео уклесана на зиду сећања на старом јеврејском гробљу у Прагу. Онда сам се сетио призора из Газе који ме прогоне. Као дете сам током завијања сирена замишљао велику ватру која гута све. До рата у Гази у тој ватри су горели Јевреји, а ове године сам видео изгореле бебе из шаторског насеља у Хан Јунису и са њима још хиљаде деце, жена и мушкараца које је израелска војска убила без милости.
Како је могуће стајати док сирене завијају и не помислити на текст Јанива Кубовица из Харетза о смакнућу 15 чланова палестинског тима хитне помоћи од стране израелских војника, који су у њих хладнокрвно пуцали, након тога уништили амбулантна кола и закопали њихова тела у песку. Мислим о становнику Синџила на Западној обали коме су насељеници запалили кућу, а онда су дошли војници и бацили сузавац на њега након чега је доживео срчани удар и умро, како је известила новинарка Хагар Шизаф. Мислим о сточарским заједницама Ум ал Хира на јужним падинама Хеброна, које сам посетио и о непрекидним погромима које ови мирни људи трпе у свом селу од стране војске и насељеника који су се удружили да их протерају са њихове земље.
Треба прочитати храбар и потресан чланак Орит Камир у Харетзу од 21. априла о ставу Израелаца о овом рату, који их по њеном мишљењу лишава права да се жале на немачке злочине против Јевреја. Затим треба видети дирљив чланак Даниела Блатмана о деци Газе и деци Шое (Харетз, 22. априла). Дан обнове рата у Гази после крхког примирја, тврди Блатман, биће запамћен као нечастан дан у јеврејској историји. Надајмо се да ће тако бити. „Четрдесет година се бавим истраживањем Шое“, пише Блатман, „и прочитао сам безброј сведочанстава о страшном геноциду против јеврејског народа и других жртава. Али стварност у којој читам сведочанства о масовним убиствима које је починила јеврејска држава, која ме по језивој сличности подсећају на сведочења из архива Јад ВаШема, нисам могао да замислим ни у најгорим ноћним морама.“
Није у питању поређење са Шоом већ стравично упозорење куда ствари иду. Не размишљати о томе на данашњи дан јесте издаја Шое и њених жртава. Не размишљати данас о Гази значи изгубити људскост и оскрнавити сећање на Шоу. Сви треба да станемо због Газе.
У Израелу нагињемо ставу да је 7. октобар „највећа катастрофа која се догодила јеврејском народу од Шое“. Ово је наравно изопачено поређење које обезвређује сећање на Шоу. Нема никакве сличности између убиственог једнократног октобарског напада и Шое. Али оно што је уследило заправо евоцира сећање на Шоу.
Нема Аушвица и Треблинке у Појасу Газе, али постоје концентрациони логори. Има изгладњивања, ускраћивања воде, премештања људи са места на место као животиња и ускраћивања лекова. Нема још увек Шое, али један од њених камена темељаца је одавно постављен: дехуманизација жртава коју су спроводили нацисти у пуном је јеку у Израелу. Откако је настављен рат убијено је око 1.600 Палестинаца. То је крвопролиће, а не ратовање. Дешава се недалеко од наших кућа, од стране наших најбољих синова. Догађа се у тишини и одвратној равнодушности већине Израелаца.
Добитник националне награде Израела Ариел Рубинштајн је ове недеље објавио потресан и инспиративан чланак (Харетз, 22. априла) у ком је објаснио зашто ове године неће стајати током сирене. Ја ћу стајати и мислићу на баку и деку, али пре свега о Гази.
Извор: Пешчаник
