Пише: Џон Мак Гилион
Превео: Михаило Братић/Нови Стандард
Алекс Карп не изгледа као ратни хушкач. Директор компаније Palantir често се фотографише са необичним наочарима и разбарушеном косом. Уз то цитира Светог Агустина или Ничеа као да декламује говор на тему техно-хуманизма. Али иза поетских дигресија и филозофске фразеологије крије се једноставна истина: Карп гради оперативни систем за стални рат. И у томе побеђује.
Годинама је Карп у Силицијумској долини посматран као куриозитет – превише необичан, непосредан и повезан са војно-индустријским комплексом. „Били смо као циркуска атракција“, казао је једном, помало поносан, а помало увређен.
Али данас он не само да је „ушао у клуб“, него и црта план за нову врсту техно-ауторитаризма, где вештачка интелигенција не само да „посматра“ бојно поље, него и сама у њему учествује.
Водећи производ компаније Palantir, AIP, већ је интегрисан у операције америчке војске. Он помаже у детекцији циљева, логистици, координацији рада дронова, полицијском раду и обради података у обиму на којем би му позавидела и Национална безбедносна агенција (NSA).
Нефер предност
Карп се хвали како ово пружа „нефер предност племенитим ратницима Запада“. Кад се остави по страни некаква романтична реторика, оно што он нуди је заправо алгоритамска супремација – рат вођен машином и кодом, а продат са патриотским брендирањем.
А корпоративна Америка купује ли купује. Citi, BP, AIG, па чак и Hertz сада користе Палантиров производ. Граница између војне и цивилне примене у потпуности нестаје. Технологија за надзор која је некада била направљена само за ратне зоне, сада прати купце, запослене у фирмама и грађане. Карп не жели да снабдева само Пентагон. Он жели Палантир у школама, болницама, судовима и банкама.
Оно што Карпа чини толико опасним није само технологија, него и његов систем убеђења. Он, рецимо, говори о „трансформацији система“ и „реизградњи институција“ као да је Мојсије на врху планине.
Али испод његовог месијанског тона крије се нешто доста хладније и мрачније, а то је уверење да „демократски ометачи“ – неплодне расправе, јавни отпор, морална опрезност – треба да се заобилазе. Он, дакле, не продаје алате, он продаје неизбежност.
Карп не крије своју политику. Он је про-војно настројен, анти-транспарентан и показује отворени презир према неодлучности Силицијумске долине. Док се други извршни директори баве етичким одборима и јавним писмима, Карп говори оно о чему други ћуте: Палантир је ту да води рат – против неефикасности, против бирократије и против непријатеља, како страних, тако и домаћих.
Он исмева идеју да технологију треба ограничити некаквим либералним разматрањима или етичким оклевањем. За Карпа је морални компас застарео. Важна је само ефикасност – разарање, доминација и распоређивање. Карп прича као неко ко не жели само да помаже власти, већ да је оптимизује, наоружа и аутоматизује.
Овде није реч о човеку који тражи равнотежу, он обликује „софтверски слој“ државе надзора и назива то ослобођењем. Тај софтвер не само да решава проблеме, него самостално одлучује и који су проблеми вредни решавања. Карп каже да успон Палантира одражава „огромну културну промену“, и у праву је. Америка се све више бави надзором, контролом и брзином, што Карпови системи нуде.
Карпов напредак
За разлику од Закерберга или Маска – који се и даље претварају да продају друштвено корисне производе – Карп се никоме не додворава. Поносан је што његов софтвер стоји иза ракетних удара, рација имиграционе службе (ICE) и масовног надзора. Он то назива напретком.
И да све буде занимљивије, цела ствар функционише. Палантир је сада један од највреднијих добављача за одбрамбени систем у историји САД. Тржишна вредност му је 200 пута већа од пројектоване добити. Дакле, Волстрит га обожава, а Вашингтон још више.
Он је већ испоручио возила TITAN америчкој војсци и предводио је програм Maven, који покреће вештачка интелигенција и који претвара сателитске податке у моменталне обавештајне информације за будуће војне ударе. Дакле, не ради се о обичној инфраструктури, ово је империјална логистика.
Имиџ филозофа-ратника можда импресионира инвеститоре и јастребове из сектора националне безбедности, али остатак нас треба да буде забринут. Карп продаје будућност у којој за рат више није потребна подршка јавности – већ само позадинска инфраструктура. Он продаје будућност у којој се морал препушта кодирању, а свака људска интеракција постаје податак који треба обрадити, оценити и на који треба реаговати.
Ако је Орвел упозоравао на Великог брата, Карп тихо и полако гради своју собу за контролу. Не буком, не пропагандом – већ уговорима о набавци и PowerPoint презентацијама. Не у мрачним собама са сенкама шпијунских мајстора, већ на пуном светлу, са све саопштењима за штампу и извештајима о кварталним добитима.
Док други продају платформе, Карп продаје архитектуру – дигиталну, тоталну и трајну. Његова опасност лежи у чињеници да изгледа цивилизовано. Цитира свете текстове, носи Patagonia одећу и приказује се као кул професор. Али иза те спољашњости стоји човек који поставља основе за будућност у којој је незадовољство баг, неодређеност мана, а човек само још једна неефикасност која треба да се елиминише.
Његова визија – тотална свест, превентивно доношење одлука, милитаризација сваке институције – је, у многим аспектима, заиста застрашујућа. Тако да, док се медији опсесивно баве Трамповим театром, обратите пажњу на Алекса Карпа. Најопаснији човек у Америци не виче, он кодира.
Извор: Нови Стандард
