Piše: Milo Lompar
Prethodna dva dijela možete pročitati ovdje i ovdje
U XX veku se odigralo pomeranje kulturnih težišta ka zapadnim zonama uticaja. Ruski uticaj ostaje na površini kulturnog zračenja, prevashodno unutar folklornih i rudimentarnih formi, čime se sledi zapadna kulturološka predrasuda, dok se objektivno titistička Jugoslavija postepeno otvara kulturnim sadržajima i dominaciji zapadnih uticaja. To dolazi do izražaja u njenim poslednjim decenijama. Njen raspad, kao odjek pada Berlinskog zida i propasti Sovjetskog Saveza, dramatično nas je suočio sa iskustvom koje je Jovan Ristić dalekovido osetio. Jer, u devedesetim godinama XX veka videli smo kako to izgleda kada na svetskoj sceni nema ruskog prisustva. To je dramatično potvrđeno bombardovanjem 1999. godine. Ali, to je − kako je pisao Solženjicin − izazvalo preokret u ruskoj eliti, što je dovelo do preokreta ruskog ponašanja unutar same njihove države.
Opravdana je mnoga kritika ruske politike. Putin je izneo neistinu kada je rekao da je Jeljcin podržavao Srbe. To jednostavno nije tačno. Jeljcin je vodio politiku u potpunoj saglasnosti sa zapadnim interesima: Černomirdin je bio pratilac Ahtisarija u svim njegovim zahtevima prilikom bombardovanja 1999. godine. A 2005. godine Putin je odlikovao Stjepana Mesića, koji je bio predsednik Hrvatske, na obeležavanju šezdeset godina pobede u Drugom svetskom ratu. Hrvatska je – u okviru nemačke vojske – imala svoju jedinicu pod Staljingradom, koju je 24. septembra 1942. godine obišao poglavnik Nezavisne države Hrvatske. Za tu državu, koja je ratovala pod Staljingradom, Franjo Tuđman je 1990. godine rekao da nije bila samo kvislinška tvorevina nego i izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda. Koju Hrvatsku je odlikovao Putin? Onu čijom jedinicom je komandovao Mesićev rođak koji je kasnije završio u partizanima? Ne „ekonomišu” samo zapadne politike sa vrednostima u korist interesa, već to čini i ruska politika. Jer, odnos između vrednosti i interesa se neprestano uspostavlja i iščezava u konkretnim situacijama. Ali, svaka kritika ostaje nepotpuna ako izostavi odgovor na pitanje: ako se sklonimo od Rusije, na koga ćemo apelovati kada je reč o srpskim nacionalnim pravima? A mali narod uvek na neku adresu mora apelovati.
Berlin? Tamo smo proverili kako stojimo poslednjih sto godina: okean negativnih i neistinitih sadržaja, predstava i dejstava. Pariz? U godinama raspada titoističke Jugoslavije, francuska politika je imala kao glavni cilj da Nemačku uvuče u sistem evra: zamena marke za evro. Otud je znatno ugrožavala – i katkad nadmašivala – nemačku propagandu u širenju neistina: kada je reč o devedesetim godinama XX veka kod nas. London? Tamo neprekinuto traje – punih dvesta godina − sistematsko nipodaštavanje srpskih nacionalnih prava. Vatikan? Koji je prvi priznao nezavisnost Hrvatske i koji istrajno odbija da prizna svoju odgovornost za genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu. Možda Vašington? U posleratnom biltenu Poruka, koji je uređivao, u pedesetim godinama XX veka, Slobodan Jovanović piše da se u budućnosti može razmišljati samo o tome da se Srbi oslone na američku podršku. On pronicljivo dodaje: to je potpuno neizvesno i nesigurno. On, dakle, dobro vidi da američka podrška može ne samo da izostane nego i da se izokrene: kao što je izostala i izokrenula se pri raspadu titoističke Jugoslavije.
Nema nikakvog razumevanja za elementarna prava našeg naroda. U prvim decenijama XXI veka valja zabeležiti da je 2007. godine, kada su zapadne sile, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama, želele da nametnu Ahtisarijev plan, kojim bi se sklonila rezolucija 1244 Ujedinjenih nacija i proglasilo Kosovo za nezavisnu državu, kroz formu nadgledane nezavisnosti, srpski predsednik vlade Vojislav Koštunica uputio pismo ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da Rusija stavi veto u Savetu bezbednosti. To je bilo prvi put posle 1914. godine da se jedan srpski predsednik obratio za pomoć Rusiji. Punih sto godina se to nije dogodilo.
Milo Lompar na Borinoj nedelji: Vreme ide brže od književnosti
Ovo je bio jedan preokret: nešto se tražilo od Rusije. Ona je odgovorila tako što je rekla da će staviti veto. Nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, nego su zapadne sile nezakonito sprovele svoju odluku, koja je – bez mesta u Ujedinjenim nacijama – ostala problematična. U 2015. godini srpski predsednik Nikolić je molio ruskog predsednika Putina da se stavi veto na britansku rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Pošto je to izašlo na glasanje u Savetu bezbednosti, Rusija je stavila veto. Tako da je ona pokazala da postoje neki trenuci, neki sadržaji i neke granice u kojima će ona zaštititi nešto od srpskih nacionalnih prava.
Premda su dva naroda višestruko neuporediva, u veličini, dometima i značaju, ključni cilj svake srpske politike, pod uslovom da je srpska politika, morao bi biti da se srpske nacionalne akcije u Moskvi drže na što većem informativnom intenzitetu. To je više kulturni nego politički proces: on računa na dugo trajanje i kumulativno dejstvo. U XX veku postoji hijatus između ruske i srpske politike: jedan rasklad u vremenu. Kako to uravnotežiti i vratiti nekoj vrsti sinhronije? U duhu istorijskog saznanja koje je Stojan Novaković klasično formulisao: „Bez Rusije ne bi bilo Srbije.” Sa svim imperijalnim neprijatnostima po život jednog malog naroda, koji se nalazi na dalekoj periferiji njenog sveta, jer prebiva na granici svetova, Rusija ostaje jedini pouzdani saveznik: pouzdan onoliko koliko velika sila može da bude pouzdana pomoć malom narodu. Ne treba da se pretvaramo da su imperije lake. Nigde nisu lake. Uvek imaju nipodaštavanje manjih naroda. To je jednostavno tako.
Ali, jedina među velikim silama na koju se može apelovati, gde naše molbe mogu da imaju nekog ko će želeti da ih čuje, zbog sticaja njenih unutrašnjih prilika, ostaje Rusija. To je područje u kojem naša istina, kao istina našeg postojanja, stradanja i uspeha i neuspeha, može da naiđe na uho koje će je čuti i, katkad, razumeti. Ali, ne može ta sredina da uradi, kao nijedna druga sredina, poslove koje moramo sami da uradimo. Treba da stvorimo, koliko je god to moguće, prostor za komunikaciju sa ruskim javnim mnjenjem. Treba u ruskom javnom mnjenju da tražimo prijatelje srpskog naroda. To znači da treba da plasiramo saznanja o sebi, najrazličitije vrste, u medijima, kod univerzitetskih nastavnika, u najširim slojevima stanovništva. Neophodno je raditi na širem razboju, a ne na planu jednog predsednika ili jedne političke stranke.
Da bi taj put bio moguć, mora se obrazovati politika srpskog stanovišta. To je politika prosvećenog nacionalizma. Ona nije politika bezuslovnog poklapanja sa ruskim interesima. Jer, razilaženje ruske i srpske politike je – u izvesnom stepenu – neminovno. Razlika između dve države otkriva nemogućnost njihovog političkog poklapanja. Ostaje mogućnost podudaranja i saobražavanja. Premda ispoljava svest o neminovnoj distanci između ruske i srpske politike, što je trag prosvećenosti, glavna prednost politike srpskog stanovišta očuvana je u saznanju da ona ne može da bude antiruska, jer je to dejstvo nacionalizma u njoj. To znači biti ono što je Stojan Novaković za sebe rekao da je vremenom postao: racionalni rusofil. To je politički korelat prosvećenog nacionalizma. On podrazumeva više sadržaja. Prvi sadržaj: ne može Rusija da uradi poslove koje moramo da uradimo sami za sebe. Drugi sadržaj: mi smo zemlja na ivici ruskog sveta. Treći sadržaj: ako smo narod na granici svetova, onda je zapadni uticaj naša stvarnost. Budući da zapadni uticaj ima vrednosti, onda treba da funkcionišemo kao ljudi koji su spremni da zapadne vrednosti amalgamišu unutar sopstvenog kulturnog prostora. To bi bio znak racionalnog u srpskom rusofilstvu. To nas vraća Dositeju iz 1810. godine.
Kao narod i kao država, nalazimo se u kolonijalnom položaju na postmoderni način. To je osvešćujući trenutak: treba da postavimo pitanje kakvu državu možemo da uspostavimo, koje oblike solidarnosti treba da uspostavimo, koje vrednosti treba da očuvamo uprkos opštem pritisku koji osećamo. Koji ljudi mogu te vrednosti da zastupaju? To su složena pitanja. Propaganda sve rešava jednostavno: „Kad su Rusi kod Odese, blizu je delta Dunava, pa su odmah i kod Kladova: i sve je rešeno.” To je obrnuta strana novčića na kojem je pisalo ono u ime čega je Druga Srbija vladala: „Evropa nema alternativu.” Evroboljševici protiv nacionalboljševika. Umesto ruske dominacije – zapadna dominacija. Neće biti da je to dobro. To je održavanje javne svesti u stanju samoskrivljene nezrelosti. Ozbiljna i teška pitanja, na koja narod mora da odgovara iz pokolenja u pokolenje, ne rešavaju se izmišljenim parolama koje su potrebne da bi se danas održala vlast ili raspodelio novac. Zato su populistički nacionalizam ili elitistički internacionalizam pogubni.
Kao da za srpski narod najbolji poredak podrazumeva demokratiju: kao relativnu ravnotežu između individualnih prava i duha zajednice; i kao ravnotežu između duhovne situacije vremena i tradicionalnih vrednosti. Istrajavanje na demokratskim vrednostima, nasuprot glavnom toku mišljenja kod nas koji obezvređuje demokratiju zato što zapadno urušavanje demokratskih vrednosti uzima kao razlog da bude protiv demokratije. No, postoje vremena u kojima su demokratske vrednosti manje uvažene, kao i vremena kada se one postepeno vraćaju sa jačom snagom. To ceo XX vek pokazuje uprkos svim negativnim uticajima. Nije opravdano sadašnji pad demokratskih vrednosti proglasiti kao neki razlog da se bude protiv demokratije kao poretka. Moguće je biti – i to je tekovina modernih vremena, jer podrazumeva neprekidan sukob vrednosti – protiv demokratije kao ideje, pojma, vrednosti. Ali, to je moguće i u demokratskom poretku. Ako smo protiv demokratije kao poretka, šta se nudi umesto toga? Nudi se autoritarizam. Da li oni koji prizivaju autoritarizam misle da bi oni u tom autoritarizmu mogli da budu protiv autoritarizma? Da ne pominjemo totalitarizam. Iako je nesporno da su zapadne države jako urušile javni status demokratskih vrednosti. U tom smislu se može reći da je svet na jednoj vrsti nizbrdice.
Ako ih sagledamo u dugom trajanju, rusko-srpski odnosi odvijaju se u više pravaca. Kulturni uticaj Rusije vremenom pada, dok politički uticaj Rusije traje i u vremenima kada kulturni uticaj opada. Ali, prepoznaje se i jedna zakonitost: kulturni uticaj vremenom određuje politički uticaj. Oni koji su prisutni kulturom, shvaćenom kao sveukupni sistem odnosa, ne samo shvaćenom u smislu neke istančanosti nego shvaćenom kao način života, unutar oblika komunikacije, poslovanja, saobraćanja, širim spektrom društvenih odnosa, pre ili kasnije uslovljavaju jednu vrstu političkog preokreta i promene u ponašanju.
U našim vremenima prisustvujemo jednom složenom kolopletu rusko-srpskih odnosa. U njemu ponekad Rusija deluje kao sfinga čije ideje ne možemo do kraja pogoditi, dok se, suštinski, učimo teškoj lekciji samostalnog postojanja: i onoga što je Jovan Ristić video i na šta je ukazao davnih dana. U složenom svetu oslanjamo se na onu tradiciju koja nikad nije bila izneverena u rusko-srpskim odnosima. To je tradicija pravoslavnog doticaja. Rusija je uvek bila na strani pravoslavnih Srba, ona je uvek pomagala umetnost i kulturu pravoslavnih Srba. To smo videli i pri završavanju Hrama Svetog Save. To je njena osnovna matrica uticaja. Kod nas postoje dve amplitude u odnosima: jedno veliko i mitsko oduševljenje velikom slovenskom silom koja bi mogla da nam pomogne kao narodu na granici, i, s druge strane, duboko i gotovo traumatsko osećanje osujećenosti što život ne potvrđuje naše najbolje nade.
Sadržaj nije dozvoljeno deliti i prenositi bez dozvole autora.
