Пише: Мило Ломпар
Проф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима (11)
Медијска хајка, коју води српски председник, као први циљ има намеру да власт прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је да се џепови отпора криминализују. То је злокобна криминализација политичког противљења. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити било какав отпор велеиздајничким одлукама које су све ближе нашим данима. Отуд треба преплашити све учеснике у јавном животу. Ако се може говорити о државном удару, како је гласило медијско окривљавање ухапшених људи, онда се то једино односи на понашање српског председника. Александар Вучић, наиме, непрестано врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Он је претворио свакодневни живот у трајни државни удар. Тако је укинуо сваку одговорност и достојанство саме власти, јер их је претворио у вербално, ментално и физичко насиљ, наводи проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“. Магазин Таблоид ће у неколико наставака објавити делове те књиге, у којој проф. др Ломпар контекстуализује своје политичко становиште и разоткрива узроке и последи лажи које су испуниле српску јавност
Савез агената-провокатора открива надлично стање свести у друштву: историчарски ренегат саопштава историјске разлоге капитулације која се одиграва пред нашим очима; лекарски музикант показује политички континуитет капитулације; ренегатски најамник тежи медијским убиствима као начину владања Вучић-Брнабић режима.
Овај савез агената-провокатора увек се налази на страни западних (америчких) интереса: и у експлицитном облику, и у имплицитном облику, и у привидном супротстављању. Зато што сва њихова својства, и у ренегатској подлози, и у садашњој структури, проналазе у разнообличним својствима стварности, она своју утоку проналазе у српском председнику као надличном агенту-провокатору. Он је трансмисија појединачних агената-провокатора, који се крећу подручјем појединачности, у подручје посебног у коме се он налази, да би одатле прешло у подручје општег, у којем се укрштају различити западни (амерички) интереси. Тако синергија агената-провокатора као мноштва води до председника као агента-провокатора, да би одатле одвела западним (америчким) утицајима. Да би се трансмисија успешно извршила, у разнообличности својих утицаја и правилности свог правца, неопходан је свет симулакрума.
Запетљани у блато корупције, бескарактерности, грабежљивости, растакања друштвених односа до најситнијих појединости, у блато лажи, егзистенцијалне изобличености, политичких издаја, људских пораза, осиони, у парама које стижу од несреће, од пропасти, од самопреваре и преваре, они имају неодољиву потребу да све и сваког свуку у сливник. То је последња адреса њихових живота.То би био индивидуални аспект њихове појаве на различитим степеницама моћи. А друштвени аспект подразумева културни контекст који их не осуђује, који се јавно не дистанцира од њих, што значи да је устројен као култура недиференцираног мноштва уместо да буде обликована као култура која обезбеђује да се у њој разликују успех, моћ и вредност. Сва четворица нису ни стручно ни морално ни вредносно потврђени: идеал полуинтелектуалца као да у њима доживљава врхунац, јер мрежа јавних дејстава тражи такав људски облик.
Мило Ломпар: Савремени човек не жели друштвене или политичке ризике
Премда испуњено особеностима времена и технике, овакво понашање људи није новина у српској историји, јер је оно један варијетет духа самопорицања. У размишљањима о српској историји, Радован Самарџић се често дотицао феномена самопорицања као историјске појаве у српском народу. Он је наглашавао историјско порекло и условљеност саме појаве, јер „у раздобљу безмилосног рвања са Турцима“, које је он везивао за период између 1371, као године Маричке битке, и 1537, као године погибије последњег српског деспота Павла Бакића, односно 1541, као године турског освајања Будима, „Срби су ушли у оно стање духовне напрегнутости које сви нису могли поднети.“ Отуд се „слабији њихов део стално… осипао и приступао другима, и то је остала зла коб или је то племенито искушење свих Срба“ (КО, 34), (Радован Самарџић, Косовско опредељење, СКЗ, Београд 1990). Ако је зла коб, онда је реч о изазову који је јачи од сваког могућег одговора; а ако је племенито искушење, онда је одговор оно што надјачава. То би била разлика између историјске и есхатолошке перспективе у историјском разумевању.
Но, услед напрегнуте борбе за опстанак и духовни интегритет, десило се да су се „многи, подлегавши искушењима, одвајали од заједнице и примали неки други вид“ (КО, 57). То их је чинило подложним „осипању, преверавању, губљењу свог лика и издаји“ (КО, 68), па су се могли распознати као „скуп слабих, малодушних и колебљивих“ (КО, 102). У том процесу, посебно место је заузимала косовска трагедија, јер „тада је започео онај погубни процес осипања Срба који траје до данас да се један његов део стално одваја од своје матице и добија друкчији духовни састав и, под притиском живота, спољашњи изглед“ (КО, 72). Самопорицање није, дакле, само одвајање од народа него, зато што је плод неслободе, као спољашње или унутрашње принуде (КО, 109), промена духовног састава, један моменат премештања самих човекових темеља, који укључује промену видљивог лика у свету.
Та промена захвата и унутрашњи човеков лик, јер су изложени осипању Срби „навлачили на себе све оне гриже и море које су својствене отпадницима“ (И, 29), (Радован Самарџић, Идеје за српску историју, Југославијапублик, Београд, 1989). То су унутрашње конвулзије и распадања интегритета, које могу довести до самомржње, па су „мењали свој духовни лик и сами себи постајали непријатељи“ (И, 29). Но, од самомржње до мржње према другом и до зла као чина у свету био је лак корак под вођством оваквог душевног немира, па их је било који су учествовали у „безмилосном“ тамањењу и „наживо“ комадању оних који нису подлегли самопорицању (И, 67).
Ова унутрашња промена националног карактера имала је своју динамику и различите облике: „Карактер Срба који су се удаљавали од свог исходишта, мењао се, током дугих времена, различито.“ Намах је до тога долазило „свесним одбацивањем, колико се то може, сопствених својстава“. Шта је била последица? Та својства су „накнадно деловала из подсвести изазивајући злоћудне иступе управо против својих“. Мржња на себе постајала је тако мржња и насиље против оних који нису напустили сопствена својства, него су их носили у свом елементарном постојању. Понекад се посезало за „безуспешном мимикријом под којом се могло дуго очувати, али се самим навикавањем на њу стицао и друкчији колективни менталитет“ (КО, 74). Као симулација, мимикрија је постепено преузимала својства онога што је усвајала, а не онога што је чувала: навике, механички понављани обичаји и ритуали, постајали су средиште човека које није било стабилно, већ увек зависно од онога што негира или прикрива.
Мило Ломпар: Савремени човек не жели друштвене или политичке ризике
Парадоксално је да ни „успостављањем јединствене црквене организације осипање Срба није заустављено.“ То би могло значити да, крај све неизрачунљиве благотворности коју је српском народу донела обнова Пећке патријаршије, црквено утемељење није било довољно. Јер, на делу је био „процес који се не да спречити, јер они који су га вековима подстицали чине то на најширој основи и данас различито се изговарајући“ (КО, 81). Посебно негативан аспект самопорицања доносила је исламизација, јер су Турци „настојали на исламизацији зато што су из своје проницљивости знали да потурчењаци с више умешности могу разједати своје дојакошње земљаке и рођаке него било ко други“(КО, 218). То је условило и системске мере које су имале облик друштвеног и културног инжињеринга: „смишљена је паклена мера да се, уништењем њиховог племства и утицањем на њихове традиције, одвоје од свога бића и затим пусте у живот као бесловесна маса од које се може створити друкчија људска врста“ (И, 229). Био је то поступак промене свести.
Исламизација је доносила радикалну промену већ образованог националног карактера, мењала читаве садржаје схватања света и живота и деловала снагом принуде која је неодољива: „О некадашњем српском господству и слави сведочиле су ретко сачуване богомоље, фреске по њиховим зидовима, запустели градови и усмено предање, а жалосне кулисе источњачког живота, које су уместо тога постављене у виду принуде на једну друкчију свакидашњицу, само су у мислима и осећању подстицале суморно упоређење између оног што је изгубљено и оног што су донели Турци.“ (КО, 43) У самопорицању се, дакле, могу препознати неколики моменти: подстицај који долази од спољашњих историјских сила; настојање које се одвија на најширој основи, што значи целовитим притиском на културни контекст – усвајање обичаја, наметање облика понашања, типова људског саобраћања – човековог постојања; услед укрштаја спољашњих сила и дугог трајања сам процес се одликује незавршивошћу, прелази и убрзава се у модерном добу и траје „и данас“.
То би значило да Радован Самарџић мисли на 1990. годину. Тај увид је допунио прецизним тврђењем да „заједничка држава се деценијама користила да би се Срби одвојили свог историјског карактера“ (КО, 109). У разради овог схватања, нарочито су се кристализовали садржаји после 1945. године: „После 1945. српски народ је био близак уверењу да је у великој мери његовом заслугом или кривицом створено стање које је, кад су Косово и Метохија у питању, почело наликовати на турска времена.“ (КО, 40) Смисаони нагласак у овом исказу имплицира поунутрашњивање кривице као битан модус процеса самопорицања.
Има, пак, судова који откривају границе историчаревог разумевања. Занимљиво је да, упркос бројним алузијама и закључцима који допиру до наше савремености, Радован Самарџић није назначио идеолошке аспекте самопорицања: и када је наглашавао удео католичког прозелатизма и турске принуде као чиниоце који су успевали да у језгру промене историјске традиције Срба (И, 67), није изводио закључке о комунистичком терору, идеологизацији и корупцији као чиниоцима који су – у складу са садржајима ранијих векова – појачали и динамизовали процесе самопорицања. Понекад је Радован Самарџић потпуно пренебрегавао историјске мотиве који су стварали значајне последице у историји српског народа: „Оно што је, међутим, најважније у духовној револуцији једног народа, његово језичко ослобођење, одигравало се, кад су Срби у питању, у Аустрији, и уз њену подршку.“ (И, 207) Промена културног модела, преко језичке реформе, необјашњиво се одваја од њених јасних политичких мотива: „Не треба настојати на тврђењу како се Аустрија упињала да постане најразвијеније средиште славистике, најшире схваћене, не би ли тиме одвојила словенске народе од руских утицаја.“ (И, 208) Зашто не треба настојати на том сазнању када је оно истинито и када, штавише, има паралелу у истоветном и неуспешном Копитаревом настојању да се образује украјински језик на народном језику?
Понекад је Радован Самарџић назначавао могућност да се српска историја схвати као кружно кретање: „Српска историја, и то не само после Косова (1389), условно речено подсећа на оно што се догодило у XIX и XX веку.“ (И, 65) Понекад је предосећао како изгледа идеолошки и морални профил Друге Србије, у описивању препрека да се расветли „мистерија геноцида против српског народа“: „има довољно оних који су као политичари или тобожњи научници својим средствима наставили рад великих сила и јавних убица, на Србе устремљених, и уз пут за њега задобили већину српских историчара.“ (И, 66) Није ли то једно понављање?
Сувише смо суочени са западним (америчким) политичким изазовом, који је бруталан и који је у много чему тешко савладив. Да би се нашао прикладан одговор, потребна је културна подлога која ствара демократску атмосферу у којој је могућа заштита од најзаоштренијих захтева. У оваквим временима, када западни (амерички) чиниоци делује као један хомоген блок, потребна је велика вештина и еластичност у друштвеном кретању. То је велики проблем за српску културу. Зашто? Зато што она није направила прикладну друштвену и културну подлогу него је остала поларно расцепљена: на оне политичке и културне чиниоце који су везани за стране чиниоце и оне који су подређени политичкој власти. Код нас национално оријентисани људи уопште не могу да замисле да живе на алтернативан начин. А то значи да живе као људи од свог рада, а да своје мишљење заступају – по слободном избору – на опозициони начин. Ако нису у близини власти, они сматрају да уопште не постоје. Подређивање мишљења властима је у основи компромитације националне опозиције.
Како водити борбу за демократска и национална права у условима када један режим ужива подршку западних и руских чинилаца? Налазимо се у колонијално окупационом стању у ком и западни (амерички) и руски чиниоци проналазе неке интересе. То су увек посредни интереси, али они их проналазе и подржавају Вучић-Брнабић режим као што су некад – мутатис мутандис – подржавали режим титоистичке Југославије.
Начин да се овакав режим проблематизује је – његова делегитимизација. Јер, западни (амерички) налогодавци траже симулацију демократије. Не одговара им да неке одлуке државног карактера, као што је одлука о ископавању литијума које треба да обави Рио Тинто, као што је признање Косова и Метохије, као што је умањивање српских права у Босни и Херцеговини или Црној Гори, доноси власт која је у њиховим сопственим очима и очима њиховог јавног мњења сасвим компромитована. Не интересује њих да се промени режим. Напротив, ауторитарни режими су за њих идеални. Тачно се зна кога притискају и пре или касније он попушта. Али, потребан је – такви су закони сцене – и неки демократски декор. Тај декор је опозиција.
Подршка тако устројеном режиму активира унутар западних (америчких) друштава њихов унутрашњи и непрестани сукоб између вредности и интереса. Они имају неку свест о својим вредностима и не воле да им се очигледно показује како они сами газе те вредности. С унутрашње стране политичког спректра, отпор утемељен на вредностима повећава ширину друштвене подлоге из које израста. Кроз однос према Вучић-Брнабић режиму све то треба непрестано показивати. Али, то значи истрајност. Руска политика није на то осетљива. Јер, они имају један ауторитаран поредак и њих питање демократије много не дотиче. Али, дотиче их политика која са својих унутрашњих разлога руши њихове интересе: западно (америчко) настојање да се постигне српско признање Косова и Метохије има за циљ избацивање руског утицаја са Балканског полуострва. Тај геополитички разлог могао би их учинити осетљивим на процесе делегитимизације Вучић-Брнабић режима. Под условом да на Балкану имају неки план који надилази пуко узимање времена западним (америчким) чиниоцима. Но, ова власт не може да буде уздрмана никаквом другом организационом формом осим деловањем западних чинилаца. То може бити врло несрећно по земљу и по народ. Отуд сам увек против ауторитарних, а за аутентично демократске режиме, јер је код њих смењивост ипак некако обезбеђена.
Да би се обезвредио демократски карактер оспоравања Вучић-Брнабић режима, ренегатски најамник пропагандно оспорава свако заговарање пасивног отпора. То се чини са предумишљајем. У грађанским условима, то је најнеугоднији облик противљења за ауторитарну и криминалну власт у нашој земљи. Јер, он циља на имиџ власти, а њој је то – и са унутрашњих и са спољашњих аспеката – најважнија ствар. Пребивање на имиџу даје јој епохалну резонанцу: „Неговање имиџа као светска политика – не освајање света, него победа у рекламној борби за светско мнење – свакако је нешто ново у одиста немалом арсеналу људских лудости о којима извештава историја“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, 81). Поред протестних изјава, парламентарних говора, хуморних песама, вицева и доскочица, позива на референдумско изјашњавање, пасивни отпор свакако укључује демонстрације и грађанску непослушност. Корективна улога пасивног отпора је у разбуђивању осећања за истину у режиму симулакрума, јер оно разбија оклоп самоуверавања: „Што неко успешније лаже и што више људи увери, то има више изгледа да на крају поверује у своје сопствене лажи“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, 96).
Обично се пасивни отпор оспорава у име културолошких разлога. Тај облик отпора – тврде бранитељи режима – припада друкчијим традицијама, попут индијске, или другим културама, попут чешке. Ништа нетачније од тога. У последњих тридесет година, код нас, пасивни отпор је био једино ефикасно средство да се власт натера на прихватање онога што ускраћује грађанима или да одступи од онога што им намеће. Демонстрације од 9. марта 1991. године – које је власт претворила у тешки обрачун са народом – натерале су власт да одступи од управљања медијима на којима се нису видели ни чули представници опозиције. Они су – после демонстрација – постали видљивији у целој земљи.
Видовдански протест – у јуну 1992. године – натерао је власт да одступи од недемократских избора из маја 1992. године и организује нове изборе крајем године. Грађански и студентски протести у јесен 1996. године натерали су власт да одступи од јасно предочене намере да покраде изборне резултате у тридесетак градова – укључив и Београд – и да не дозволи опозиционим представницима да преузму локалну власт како им је народ поверио. И демонстрације од 5. октобра 2000. године – које су изнуђене одбијањем власти да призна победу опозиционог кандидата – омогућиле су промену власти у складу са народном вољом. Литије у Црној Гори – које је предводио митрополит Амфилохије – биле су изванредан пример демократског, мирног и ненасилног отпора који је довео до рушења тродеценијске власти црногорског председника. Сви примери показују да је пасивни отпор делотворан.
Мило Ломпар: Народу под окупацијом тешко је стварати културну политику
Да би спречили јавну свест о њему, бранитељи режима указују на његове потоње исходе и на мешање страних чинилаца. У потоње исходе уносе крајње циљеве, попут општег благостања, да би скренули пажњу са конкретних повода за демонстрације. То је класична манипулација: зато што није остварена потпуна државна сувереност, није се требало борити да се смање размере окупационог стања и колонијална зависност; зато што није досегнуто царство слободе, није требало смањивати неслободу у којој се живи; зато што је демократија коруптивна и под утицајем страних и домаћих моћника, не треба се борити да њихова моћ буде умањена. Оно крајње у људском кретању узима се као оправдање да се не учини ништа против оног што је данас. Финално управља тренутним тако што га чини вечним.
Тако је и са мешањем страних чинилаца у домаће политичке послове. Могућност њиховог мешања била би мања уколико нема подлоге која га чини делотворним. Ту подлогу ствара рђаво владање: посебно противуставно понашање. Основни циљ опозиције и демократије малих држава – које су у подређеном положају – треба да буде да се рђаво владање учини слабијим. У томе је смисао противљења властима. Тако и бива када се власт понаша разумно. Када је била присиљена да прихвати захтеве опозиције 1991. године, или 1992, или победу опозиције 1996. године, власт није срушена, већ је остала на позицијама које нису биле обухваћене протестима.
Страни чиниоци свакако проналазе разлог да се укључе у протесте, па су их 5. октобра 2000. године усмерили у правцу државног удара. Али, страни чиниоци често делују, што се у овој аргументацији прећуткује, у корист власти. Када су протериване стотине хиљада Срба из Крајине 1995. године, о чему је српска власт обавестила јавност у 18 минуту телевизијског дневника, страни чиниоци нису подупирали испољавање народног незадовољства. Били су, дакле, на страни власти која је подржавала прогон српског становништва са вишевековних подручја. Нису помагали опозицији него власти и када су били протести поводом хапшења и изручења Радована Караџића.
Зашто су страни чиниоци спорни када се укључују у активности опозиције, а нису спорни када подржавају власт? На то питање пријатељи режима немају сувисли одговор. Ових година власт се купа у подршци страних чинилаца. И када се у форми државног удара одвија велеиздаја, јер се одваја Косово и Метохија од Србије. И када се противзаконито организује геј парада. И када се спрема обнављање копања литијума. И када се припрема јавно мњење на увођење санкција Русији. И – зачудо – то никоме не смета од њених бранитеља. Када – вођени пропагандним наумом – то приказују као притисак на земљу, они никако да се сете да је председник Србије политички и кривично одговоран за спровођење туђинског притиска.
Мило Ломпар: Савремени човек не жели друштвене или политичке ризике
Да би демонстрације биле успешне, оне треба да почивају на неколико ствари. Морају бити ненасилне, јер се тако умањује могућност режима да употреби силу. Морају имати политички субјективитет, односно морају их водити политичке странке, јер су оне најзаштићенији и најлегитимнији носиоци народног (опозиционог) расположења. Морају бити истрајне, упорне и дуготрајне, организоване у прецизним роковима, спровођене по унапред утврђеном плану, са правилним понављањем захтева. Њима се могу прикључити, али никако на њих не смеју утицати они појединци који су до јуче јавно подржавали власт. Мора се направити разлика између дојучерашњих савезника власти и њених начелних противника. Да би се све то догодило, организатори морају бити солидарни, што значи да међусобни ривалитети морају бити одложени за друга времена. На тој тачки власт увек настоји да делује: Ђинђић је – 1996. године – ишао код Милошевића, док су демонстрације трајале.
Да би се то постигло, неопходно је неколико чврсто повезаних ствари. Народно незадовољство треба да изрази релативно чврста организација. Њу треба да предводи личност којој се верује. Власт то зна и отуд се труди – клеветањем, лажним оптужбама, диригованим нападима ? да склони такве личности са видног поља. Страни чиниоци сарађују са криминалном влашћу, јер је најјефтинија, пошто даје политичке уступке за материјалне користи, па настоје да свако организовање употребе у корист власти. Опозиционе странке су корумпиране учешћем у систему, па њихови представници оклевају да преузму било какав политички ризик који доносе демонстрације. У живот су ступила конзумеристички васпитана поколења, која не носе никакву свест о општости сопствених живота, па нису заинтересована за било шта осим појединачних користи.
Отуд настају громопуцателна образложења против пасивног отпора: геостратегијска терминологија прикрива сарадњу са властима; клеветање џепова отпора има облик повлађивања антиинтелектуалном осећању маса; унајмљују се – као у свим временима – људи спремни да мозак, речи и понашање ставе под аренду; подстичу се неконтролисани изливи незадовољства да би се пропагандом застрашивала јавност, као што се незаконито хапсе појединци са истим циљем. Није тешко уочити полицијски механизам манипулације: агенти-провокатори – распоређени по националним, кабловским и интернет причаоницама – привидно подстичу на устанак, да би изазвали покрете опозиционо оријентисаних људи који њихова хапшења чине могућим.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Пасивни отпор управо то спречава: он смањује изговоре режима да прибегне насиљу и огољује његове манипулације. Сви провидни и глупи изговори против пасивног отпора понављају се до избезумљења у јавним облицима говора, да би се сакрило да су то говори против било каквог отпора. Читав један систем лажи појављује се да обезвреди идеју солидарног и мирног отпора вишеобличном насиљу. Није, дакле, крива идеја пасивног отпора због тога што су људи неспремни да се бране од насиља. Како је „одбрана са животом скопчана“, то значи да су ти људи већ умрли.
Има ли одговора на акције агената-провокатора? У околностима доминације система организованог лагања који им издаје налоге и у одсуству истинског алтернативног подручја мишљења, нема великих шанси да се продре у свест великог броја људи у кратком времену. У том смислу, не преостаје друго него поновити давнашње речи Николаја Берђајева: „Треба запалити свеће и припремити се за ноћ.“ Но, тиха и упорна борба показује да поред јавних постоје и подземни путеви истина и сазнања: као што понорница у једном часу избије на светло дана, тако се прилике – у извесном степену – могу показати наклоњеним тренутно потиснутим истинама. Да би се то догодило, неопходно је у одговору на учестала дејства агента-провокатора пронаћи унутрашњи муњевити мир. Тако гласи наслов једне збирке песама Душана Матића. Остати у миру унутрашњег сагласја са собом, не пореметити ниједан дамар духа, наставити као и раније, бити спреман – то је све. Остало долази временом: свет агената-провокатора распада се по законима сливника, који повремено повраћа или потапа нечист која га чини.
Извор: Магазин Таблоид
