Пише: Милица Бакрач
Имао је Раде Томов жељу
да у свету васкршњу недељу
по први пут и да не зна нико,
црну ризу „коју носи стрико“
на тренутак види и на себи.
Такву ризу ко желио не би?
Једне зоре, тек поче да свиће
Раде шапну: „Риза моја биће…
да је пробам… опрости ми, стриче…
Петровићи сви на једног личе…“
Дјечак Раде од тринаест љета
у мантији крај огњишта шета.
Чини му се свак у кући спава.
Зар одежда сан је или јава?
Лаким кроком изађе из куће.
Спава њива, камен, дрво, пруће.
Чини му се да и Ловћен ћути.
„Прошетаћу… нико неће чути…“
На вратима оштро шкрипну реза.
Раду дашак у грудима свеза.
Није знао да л’ га лучац вјетра
грли мјесто руке стрица Петра.
„Куд си зором поранио, Раде,
узданице стричева и граде!
Благо мени, шта ми виде очи
окрени се, према мени крочи!
Узалуду бринуо сам бригу
куд остављам мантију и књигу,
кад ме старост обузме и сколи,
кад уморна рука ме заболи…
Благо мени, дани се и свиће,
нова луча грије Петровиће!
Чујте птице док ми пјева душа,
Раде Томов из мојих Његуша
у одежди, као златна слика,
биће монах, пјесник и владика.
Да народу своме вјерно служи,
да Васкрслом Господу одужи,
све што дужни остали су преци,
учитељи, велможе и свеци…“
Ту стриц Петар са бесједом стаде.
Од радости плаче дјечак Раде.
И на крају истините приче
рече: „Хвала Богу, мили стриче…“
