Разговарала: Марина Вулићевић
Нови роман Милисава Савића „Праскозорје, Господе!” (у издању „Дерете”) наставак је претходне ауторове збирке приповедака „Ујак наше вароши”, овенчане Андрићевом наградом, читалац препознаје старе јунаке, нови доносе другачије интриге. Иако је „Ујаковој литератури, са пропашћу вароши, дошао крај”, а ново време, филм и телевизија „сахрањују књигу”, овај роман омаж је песницима, приповедачима и писању самом, глорификација свеколиког стваралаштва, за чијим петама су вампири, болести и помор.
„Свет ће се урушити кад га напусти и последњи грам душе. А тај дан није далеко”, каже ова приповест, којом, поред Ујака, чувеног хармоникаша, љубитеља прича и живота, дефилују бивши револуционари, затим и демократе, пијанци, пробисвети, распусне жене, љубавници, виле, вампири… А главни јунак је ипак варош… „Приче о варошима, попут, ове Ујакове, а и већим, данас мало кога занимају. Данас се причају приче о себи. И за себе. Приповедач и слушалац су иста особа. Која одлучује да ли ће себи поштедети живот. Приповедач зна шта хоће. Што је за његово приповедање лоше. Јер изостаје самртни дах. Јер изостаје борба за живот (…)”. После катаклизме вароши, наступају ново свитање, младић са жутим цветом у реверу, Ујак, песник…
Овај роман крунисан је митском потрагом за чудесним расковником, за духовним благом Цркве Јање. Шта је све садржано у тој тежњи?
„Ујак наше вароши” бавио се Титовом Југославијом, „Праскозорје, Господе” је прича о ономе што се збивало, све до данас, после Титове смрти и распада Југославије. „Праскозорје, Господе” је амалгам црне и фантастичне прозе, а мајстор те смеше је Ујак, промотер поетике ружног и сиромашног, али и фантастичног и сањаног. Ујакова варош, митска, смештена је у недођији, у планинама, у којој се врло брзо смркава. Сви јунаци и јунакиње из насеља Рупа (име говори ко ту живи) чезну за бољим и лепшим. Црква Јања и расковник су симбол никад досањаних снова. У песми „Зидање Раванице” Вишњић са географском прецизношћу набраја најзначајније немањићке задужбине, па и „Цркву Јању у Старом Влаху”. Обишао сам Стари Влах уздуж и попреко, пронашао двадесетак што очуваних што порушених цркава, не бих смео да се закунем која је од њих Јања, мада мештани за сваку у њиховом селу тврде да јесте. Или је црква одлетела на небо или потонула у језеро (као у мом роману) или ју је певач измислио. Ја мислим да је измислио, јер великим песницима је то у крви (уосталом, Вишњић је измислио и планину Урвину на којој умире Марко Краљевић). Успут сам по врлетима Голије, Пештери и Јавора тражио и расковник, али сам наилазио само на укусне боровнице и малине.
Да ли на овај начин, поред тога што и овом прозом успостављате однос према народном предању, комуницирате и са јеванђеоском истином где ће последњи бити први?
Наша проза која се ослања на народну фантастику врло је танушна. Увек је гајила симпатије према реализму, ваљда из уверења да тако више може да утиче да овај свет буде праведнији и бољи. На поменутој јеванђеоској истини заснована је и народна прича. Прaвда је достижна и за последње, за нишче. Један одељак у мом роману посвећен је песницима, према којима Ујак такође гаји симпатије. И песници су промoтери јеванђеоске истине.
Нешто се мења и у начину на који Ујак, хроничар вароши, приповеда, постаје зрелији, тиши, нешто прећуткује, а више се обраћа и женској публици, песницима?
Ујак је нека врста свезнајућег и непоузданог приповедача. Свезнајући, јер захваљујући свом свирачком позиву и кафанском животу присуствује свим важнијим догађајима из романа. Непоуздани, јер све своје приче обликује и мења према захтевима слушалаца. У првој књизи Ујакове приче прича његов сестрић, у „Праскозорју, Господе” сестричина. У првој књизи доминира мушки, у другој женски приповедачки глас. Управо захваљујући том гласу, књига садржи прегршт љубавних прича. И дубоко је антиратна. Посебан омаж одајем песницима. Не случајно, јер поезија је данас на ивици опстанка. Њен повратак је могућ, под условом да песници, следећи Вијона и Мајаковског, стану на страну обесправљених, гладних и понижених, место им је у првим редовима на барикадама. Сестричино причање врло је модерно и често полемично према Ујаковом архаичном, старомодном. „Праскозорје, Господе ” је и мали есеј о умећу приповедања. Есејистички дискурс преузеле су фусноте. Главна идеја Ујакове поетике, односно његове сестричине јесте да је приповедање прерушавање, варка, завођење. Суштина је у неизреченом, у белини, у изостављеном. Буквално: суштина је ван текста, код читаоца, наравно, оног интелигентнијег и од самог аутора. И да додам да роман врви од аутоцитатности: свe моје књиге, од „Бугарске бараке” до „Доктора Валентина…” доживеле су својеврсну реплику и посткоментар.
Ујак и други необични људи константа су ове вароши, а само се смењују послератна, а затим, демократска власт, споменици претходних се руше. Јесу ли ове промене у друштву део саме дијалектике људске природе, где се смењују и прожимају гласови „лажи и истине, привида и суштине, страсти и разума”, како и сама прича каже?
То што се нама дешавало за последњих 30 година, а оне су биле обележене ужасним ратовима и невиђеном бедом, у неким сегментима припада невероватној фантастици. Изгледа да још није речена последња реч о људским непочинствима, страдањима и патњи. Дантеов „Пакао” повећао се за најмање још девет кругова. У ту бошовску слику покушао сам да унесем мало светла, у виду хумора и бајковитих сањарија. И кад им је најгоре, људи се не одричу сањарија.
Ипак, капетан Вук, стари борац за правду и ловац на оне који „забијају клипове у локомотиву револуције”, прерушавао се у вампира да би је спасио и тако се и сам угасио, а варош су преузели неки нови вампири… Како видите симболику овог нашег аутохтоног фантастичког бића, од кога ни Пекић није узмицао…?
Вампир је много опасније биће од ђавола. Нема шала о вампиру као о ђаволу, који и није, вели изрека, тако „црн”. Ђаво је пали анђео, а вампир је људско биће коме је подарен други живот. У којем као да жели да надокнади оно што је пропустио у првом. Тама и ноћ су његов амбијент. Вампира не интересује душа у човеку, већ крв. Циљ му је не човек без душе, већ тело без крви, нека врста зомбија, који ће му, попут робота, беспоговорно служити. Сви пљачкашки режими засновани су на вампиризму: на узимању свеже крви од беспомоћних и обесправљених. Није ни чудо да су неки новији диктатори називани Дракулом. Роман се завршава пропашћу Ујакове вароши, у чему су видног удела имали вампири и смртоносна зараза (у роману то је бабускера звана Чума), Ипак, варош ће и од вампира и од заразе ослободити и спасити млади бунтовници. Њихов долазак поздравиће песник узвиком „Праскозорје, Господе!” Што је само додатак узвику: „Господе, како овде лепо свиће!” Ето, Ујакова варош није само позната по томе што се у њој брзо смркава! Ма колико све било црно, књижевност мора да нуди наду. Па је очекивано да ће једног дана и Ујакова спржена и опустела варош поново, уз звуке његове хармонике, као феникс изникнути из пепела.
Извор: Политика
