Krhotine izlomljenog kamena razletele su se po obroncima brda u selu Marun el Ras na jugu Libana, pošto je izraelski projektil prve nedelje rata pogodio statuu komandanta Iranske revolucionarne garde, generala Kasema Solejmanija. Netragom je, u dimu, nestao i njegov prst koji je do tada bio uperen prema Galileji, oko koje bi se, kad i ako dođe vreme, mogla voditi odlučujuća bitka između Hezbolaha i Izraela.
Neposredno pre eksplozije, kako su libanskim medijima rekli svedoci, iznad spomenika su preletale bespilotne letelice slične onima sa kojih su početkom 2019. godine u Bagdadu ispaljeni projektili na konvoj vozila u kojem se nalazio Solejmani.
Tri nedelje kasnije, Izrael je ponovio poruku mogućim protivnicima na jugu Libana – borbeni avioni su u brišućem letu prozviždali iznad južnih predgrađa Bejruta pošto se na granici prema Izraelu čula serija eksplozija, najsnažnija od početka rata. U vazduh je još jednom poletelo kamenje oko Marun el Rasa, oko kojeg se, navodno, nalaze i podzemni tuneli u kojima je smešten Hezbolahov centar za prisluškivanje izraelskih komunikacija.
Let izraelskih aviona nad Bejrutom vremenski se podudario sa početkom priprema za konačni obračun sa Hamasom, čiji su preostali borci i jedan od lidera Jahja Sinvar u potpunosti opkoljeni u severnom delu Gaze. Na taj način postavljena je scenografija za poslednji čin mesec dana duge tragedije, koja je Bliski istok dovela na ivicu sveopšteg sukoba i posledicama čiji će se ožiljci lečiti u decenijama koje dolaze.
Izvesnost krvavog kraja bezdušnog sukoba Hamasa i Izraela, u kojem je na obe strane, do sada, stradalo više od 12.000 ljudi, uključujući i hiljade dece i žena, izazvalo je ozbiljne probleme u čitavom nizu okolnih država, od snažnog Egipta do nejakog Jordana i gotovo nepostojećeg Libana, čije vlasti strahuju da bi emocije lokalnog stanovništva mogle prerasti u ozbiljan politički lom.
Američki pokušaji
Humanitarni slom u Pojasu Gaze skoro više niko ni ne pokušava da zaustavi, ili barem ublaži, pošto su Sjedinjene Države, posle nekoliko neuspešnih nastojanja da privole Tel Aviv na prekid vatre, diplomatsku snagu usmerile na pokušaj sprečavanja širenja sukoba. Poslednja šansa da se isposluje bilo kakav prekid neprijateljstva položena je u ruke katarske diplomatije, koja će, koristeći ogroman uticaj na palestinske lidere, pokušati da ubedi opkoljene borce Hamasa da preostale otete Izraelce zamene za pet dana mira.
Ova akcija rezultat je paničnih zahteva koje su lideri Jordana i Egipta poslednjih dana izneli američkom državnom sekretaru Entoniju Blinkenu i šefu Centralne obaveštajne agencije Vilijemu Bernsu, upozoravajući Vašington da bi, u slučaju da gnev stanovništva preraste u kakav politički pokret, mogli ostati bez ključnih saveznika na Bliskom istoku.
I arapske zemlje su, kako su to prenele diplomate, zatražile hitan prekid vatre, što je momentalno odjeknulo u Tel Avivu pa je ministar odbrane Joav Galant objasnio naciji da će „pritisci rasti”, ali da se vojska neće zaustaviti do konačne pobede.
„Nema zaustavljanja, već samo napredovanja”, rekao je Galant. Još odlučnije i uporedo sa objavljivanjem snimaka na kojima se vide izraelski vojnici koji poziraju na plaži u Gazi, premijer Benjamin Netanjahu je rekao da to mesto „više nikada neće predstavljati pretnju Izraelu”.
Takve izjave usledile su posle turneje američkog državnog sekretara, Entonija Blinkena, koji je proteklih dana protutnjao kroz Izrael, Jordan, Irak i Tursku ubeđujući tamošnje lidere da Vašington nema nameru da dopusti širenje sukoba. Kako bi se dokazala ozbiljnost Sjedinjenih Država, uporedo sa Blinkenovom posetom u Sredozemno more uplovila je američka nuklearna podmornica, kao još jedan adut u nastojanjima da se Iran, ali pre svih Hezbolah, odvrate od kakvih rizičnih akcija.
Sličnim putem, svega dan kasnije, krenuo je šef Centralne obaveštajne agencije Vilijem Berns koji je, osim Tel Aviva, posetio Katar i Egipat, države koje predstavljaju ključnu vezu u pokušajima da se oslobode oteti Izraelci i isposluje bilo kakav prekid vatre i civilima u Pojasu Gaze dostavi kakva humanitarna pomoć.
Obe posete, tvrde američki zvaničnici, suštinski su imale samo jedan stvarni cilj – sprečavanje Irana i Hezbolaha da skoče u pomoć Palestincima i povedu region u rat u kojem bi nekoliko za sada rezervisanih vlada moralo da odabere stranu.
Blinken u Turskoj
Na poslednjoj stanici u misiji plašenja Irana, Blinken je naišao na prilično mlak doček u Turskoj, pa je poruku Vašingtona uspeo da doturi tek ministru spoljnih poslova Hakanu Fidanu. Predsednik Redžep Tajip Erdogan je, nezainteresovan za susret sa šefom Stejt departmenta, baš tog dana otputovao u drugi deo države, mahom zbog tumačenja da je Blinken u Tursku doputovao samo kako bi Izraelu kupio još malo vremena za obračun sa Hamasom.
Blinkenovu posetu Turskoj pratila je serija antiameričkih protesta, koji su u jednom trenutku dobacili i do ograde vazduhoplovne baze Indžirlik, važne tačke na jugoistočnom krilu NATO pakta, sve dok demonstrante gumenim mecima i suzavcem nisu razjurili policajci.
Ipak, najuticajniji američki diplomata stigao je da čuje stav Turske da se puštanje talaca odnosi na obe strane, odnosno da i Hamas i Tel Aviv moraju da oslobode zatočenike. Turska je, kako navode diplomate u Ankari, zatražila da bude garant mira nakon prekida vatre, te da turski vojnici budu ključni deo budućih mirovnih snaga, što će, s obzirom na raspad diplomatskih odnosa između Turske i Izraela, biti teško izvodljiva misija. Svega dan pred Blinkenovu posetu, Ankara je povukla ambasadora iz Tel Aviva navodeći da više nema nikakvog prostora za saradnju sa vladom Benjamina Netanjahua, te da će diplomatski odnosi biti preispitani tek kada na čelo izraelskog kabineta dođe neka druga osoba. Slično mišljenje o vladi Netanjahua imaju i Izraelci, koji je velikom većinom smatraju odgovornom za seriju političkih i obaveštajnih propusta koji su doveli do upada Hamasovih komandosa u Izrael i ubistva oko 1.400 ljudi. Takođe, nemali broj Izraelaca smatra da žestina kojom se vojska obrušila na Palestince u Pojasu Gaze predstavlja brutalan pokušaj premijera i njegovih saradnika da se, uprkos ozbiljnom izostanku podrške i gomili afera, nekako održe na vlasti.
Iran na nišanu
U nedostatku prostora da postigne kakav diplomatski uspeh, Blinken je dobar deo posete posvetio odvraćanju Irana i Hezbolaha od uključivanja u rat, upozoravajući obe strane na katastrofalne posledice koje ih čekaju ukoliko se drznu da napadnu Izrael.
„Ukoliko se nešto može proglasiti uspehom, to je činjenica da se, bar za sada, rat nije proširio van granica Gaze, odnosno da se sukobi nisu razbuktali u meri u kojoj ih ne bi bilo moguće kontrolisati“, rekao je Blinken na kraju turneje.
Njegova upozorenja podržala je i grupa američkih senatora, koji su u Kongresu predstavili rezoluciju kojom se u slučaju širenja sukoba na Bliskom istoku odobrava napad na Iran.
„Ukoliko se rat proširi i Hezbolah otvori drugi front protiv Izraela na severu, moramo napasti Iran. Nema Hamasa bez podrške ajatolaha. Nema Hezbolaha bez podrške ajatolaha. Izrael želi ograničeni rat. On ne želi širenje sukoba. Ukoliko proiranske milicije u Iraku i Siriji ubiju naše vojnike, verujem da to predstavlja eskalaciju sukoba”, rekao je jedan od predlagača rezolucije, senator Lindzi Graham.
Američki neokonzervativci su na ovaj trenutak čekali skoro 20 godina, jer je još administracija Džordža Buša mlađeg, u zanosu posle napada na Avganistan i Irak, označila kao metu oko 1.100 ciljeva u Iranu, povezanih sa Revolucionarnom gardom i nuklearnim programom.
Te 2006. godine želja ove uticajne grupe unutar Republikanske stranke da napadne Iran bila je tolika da je tada vremešni, a sada pokojni Džon Mekejn na jednom od partijskih skupova pesmu Bič bojsa „Barbara En“ prepevao u „Bombardujmo Iran”.
Od tog trenutka, pretnja bombardovanjem Irana sastavni je deo retorike svih administracija koje su usledile, a Donald Tramp je u januaru 2019. dve države doveo na ivicu rata pošto je naredio da se projektilima ispaljenim iz drona ubije komandant Revolucionarne garde Kasem Solejmani.
Amerikanci na nišanu
Da američke akcije u regionu ne stoje najbolje, kako se čini, pokazao je način na koji je Blinken došao na sastanak sa najprihvatljivijim od svih palestinskih lidera, šefom Fataha Mahmudom Abasom. Potpuno puste ulice Ramale na Zapadnoj obali čuvale su stotine naoružanih vojnika, dok je njima protutnjala Blinkenova kolona oklopljenih vozila.
Još ozbiljnije mere bezbenosti osmišljene su kada je Blinken usred noći doputovao u Irak i na pistu aerodroma u Bagdadu izašao u punoj ratnoj opremi, sa sve šlemom i pancirnim prslukom, a onda utrčao u helikopter i odleteo ka američkoj ambasadi gde je razgovarao sa iračkim premijerom Mohamedom el Sudanijem.
Susret sa El Sudanijem predstavlja pokušaj Amerike da utiče na zauzdavanje brojnih lokalnih milicija u Iraku, koje su u prethodne četiri sedmice bombastično najavljivale sveopštu mobilizaciju i marš na Tel Aviv. Tek nekoliko stotina boraca, tvrde Izraelci, stiglo je u region uz Golansku visoravan, ali su ubrzo dobili naređenje da se ne upuštaju u sukobe.
Takva naredba, navode sirijski mediji, upućena je i svim oružanim grupama u okolini Damaska, Dare i Kunejtre, odnosno u regionima naslonjenim na Golansku visoravan. U toj oblasti su godinama aktivne palestinske grupe koje deluju pod okriljem Hezbolaha, od kojih su neke samoinicijativno prethodne sedmice napadale izraelske položaje.
Računa se da te grupe pod oružjem imaju oko 60.000 ljudi, uključujući borce iz Avganistana i Pakistana – Fatemijune i Zanebijune – koji su u Siriji ostali pošto su 2011. i 2012. godine spasili glavu Bašara el Asada posle početnih uspeha pobunjenika .
Osim ove dve grupe, Iran je ozbiljno učestvovao i u finansiranju „Pokreta uzvišenih Božje partije“ (Harakat Hezbollah al-Nujaba), koji u Siriji i Iraku pod oružjem ima 10.000 boraca. Uz njih, na stranu Hamasa je načelno stalo i dvadesetak šiitskih milicija iz Iraka koje su navodno spremne da se bore protiv Izraela. „Pokret uzvišenih“ je pre pet godina formirao i posebnu brigadu za oslobođenje Golana.
Amerikanci u Iraku i Siriji još uvek imaju oko 4.500 vojnika, koji su se od 7. oktobra bar u 40 navrata našli na meti napada dronova raznoraznih milicija koje Vašington povezuje sa Iranom. U tim napadima povređeno je najmanje 45 Amerikanaca, odnosno dva puta više nego što je pre nekoliko dana saopštio Pentagon. Gotovo polovina povreda odnosi se na psihološke traume prouzrokovane napadima.
Pad Hamasa i pokušaj trgovine Mahmuda Abasa
Iz ruševina Gaze, bar figurativno, na trenutak se politički uspravio Mahmud Abas, čija su organizacija i način upravljanja palestinskom samoupravom bili meta brutalnih kritika zbog bespogovorne saradnje sa Izraelom i sveopšte korupcije.
Posle godina provedenih u senci argesivnog Hamasa, Abas je u poslednjih mesec dana postao jedini za Amerikance prihvatljiv sagovornik među palestinskim liderima, ali se istovremeno našao u opasnosti da, kada Izrael zauzme čitav Pojas Gaze, bude odbačen kao izdajnik palestinskog pokreta.
Upravo zato pokušao je, čini se neuspešno, da trguje sa američkim državnim sekretarom, tražeći ozbiljne ustupke na Zapadnoj obali u zamenu za ćutanje o sudbini sunarodnika zakopanih pod ruševinama Gaze. Stanovnici Gaze nikada nisu preterano zdušno podržavali Hamas. Istraživanje koje je, nedavno, objavila mreža „Arapski barometar“ pokazala je da je ogromna većina Palestinaca razočarana ovom organizacijom. Istovremeno, „Arapski barometar“ je došao do zaključka da su prethodni talasi nasilja negativno uticali na mogućnost pacifikacije palestinskog stanovništva.
Na korak od totalnog rata, drugi čin
Bliski istok je najbliže totalnom ratu bio prošlog petka, kada se sa ekrana u Libanu pristalicama obratio lider Hezbolaha Hasan Nasralah i u nekoliko navrata zapretio Izraelu gnevom Božjim ukoliko napadi na Gazu ne prestanu.
Na taj način, Nasralah je razvoj situacije prebacio u ruke vlade Benjamina Netanjahua, što je Libancima dalo bar još jednu sedmicu mira, sve dok se glas lidera Hezbolaha, kako je najavljeno, u subotu ponovo ne prolomi ulicama Bejruta.
Kao uvod u Nasralahovu novu igru rečima, njegovi pomoćnici su najavili da će snage Hezbolaha udvostručiti broj napada na izraelske ciljeve kao odgovor na sve češće bombardovanje ciljeva na jugu Libana, u kojima je nedavno stradalo i troje dece. „Uzvratićemo dvostruko snažnije. Još nisu iskusili našu punu snagu”, rekao je Ali Fajad, jedan od lidera Hezbolaha.
Činjenica da se Iran do sada nije uključio u rat manje se tumači kao posledica Blinkenove vešte diplomatije nego što predstavlja rezultat akcija katarskih i turskih vlasti, u kombinaciji sa procenom Teherana da će Izrael sam sebi naneti više štete razvaljivanjem Gaze nego što bi to učinili borci Revolucionarne garde, Hezbolah i neke od bezbroj ratobornih milicija iz Iraka i Sirije.
Za svaki slučaj, vlasti u Teheranu objavile su snimak američkog nosača aviona „Dvajt Ajzenhauer”, načinjen iz iranskog drona, na kojem se jasno vide borbeni avioni, helikopteri i posada. Letelica je prozujala iznad lovaca F-18, helikoptera i izviđačkih „hokaja”, pokazujući moć Teherana da ozbiljno naudi američkim interesima u regionu.
Snimak je, doduše, nastao pre četiri godine, ali su ga Iranci ponovo podelili na društvenim mrežama gotovo istovremeno kada su na američke baze u Iraku i Siriji počele da padaju rakete nazvane „Al Aksa” iz arsenala iračkih šiitskih milicija.
Ubrzo se ispostavilo da novi projektili predstavljaju tek prefarbane iranske projektile „Fateh 110”, što je unelo dodatnu brigu svim snagama koje bi želele da se bliskoistočno krvoproliće zaustavi na obodima Pojasa Gaze.
Širenju sukoba, kako se čini, iskreno se nadaju još samo glavni ideolozi napada 7. oktobra, lideri Hamasa Jahja Sinvar i Mohamed Deif, koji su uspeli da ostvare jedan od glavnih ciljeva – da Hamas profilišu kao vojnu formaciju namernu da uništi Izrael, radije nego politički pokret kakav je bio pod vođstvom Ismaila Hanijea.
„Cilj Hamasa nije bio da upravlja Gazom i uvodi vodu i struju… Hamas ne želi da poboljša situaciju, već vodi bitku da je potpuno preokrene“, objasnio je „Njujork tajmsu“ Kalid al Haja, jedan od ključnih lidera Hamasa.
Hamas se, takođe, nada da će Izrael u godinama koje dolaze biti u stanju neprestane ratne opasnosti, te da će opkoljenim Palestincima, bar u poslednji čas, u pomoć stići arapske države.
Možda baš kod malog kibuca nazvanog Megido, nedaleko od Dženina na Zapadnoj obali. Blizu ovog mesta nalazi se uzvišenje Har Megido, koje istorija pamti više od 3.500 godina. Ovo mesto islamski teolozi nazivaju „Al Malhamat al Kubra“ ili „Velika bitka“, dok je kod hrišćana poznato pod nazivom Armagedon.
Rade Maroević
Izvor: RTS OKO
