Трећа збирка поезије „Вечни живот” песникиње Милице Шпадијер (37) доноси завршницу трилогије започете књигама „Шар-планина” и „Ново гробље”. У средишту њене поезије су живот и смрт, васкрсење и љубав… Између осталог, нова збирка (у издању „Контраст издаваштва“) поставља питање шта значи бити жив и чему нам служи живот. О збиркама песама, о поезији данас, о песницима које чита Милица Шпадијер говори за НИН.
После „Шар-планине“ и „Новог гробља“, стигао је „Вечни живот“. Шта је заједничко овим књигама?
Ако је „Шар-планина“ била борба за живот, а „Ново гробље” дијалог с њим, чини ми се да је „Вечни живот” покушај да разумем шта је заправо живот и чему служи. Кад сам објавила прву књигу, помислила сам да више нећу ни моћи да пишем поезију, да сам рекла све што сам хтела. Онда сам с другом схватила да се неке теме, па чак и – врло условно речено – ликови, а свакако мотиви, понављају и да ме можда чак и опседају. У „Вечном животу” сам им се вратила и сагледала их из новог угла. У том смислу ове три књиге заиста чине целину, односно трилогију, иако то нисам унапред планирала.
Колико има личног у овим збиркама?
Лично је све што је у њима, само је то у „Шар-планини” најдиректније, а у „Вечном животу” је тежиште померено на колективно.
Шар-планина и Ново гробље су локације. Али како гледати на вечни живот?
Питање је колико су Шар-планина и Ново гробље локације, а колико један скуп значења која та места носе за мене. „Шар-планина” је био једини назив за моју прву збирку, која је за мене била као нека шарена планина на југу, а „Ново гробље” настаје у тренутку кад сам се преселила близу њега и када је ту сахрањена моја кума Тања Поповић. Тако да је та књига заиста била моје ново гробље у које је свашта сахрањено, односно похрањено. Вечни живот је, у хришћанском смислу, оно што долази кад времена више не буде. У неку руку, и то јесте локација, односно одредиште, али ја га заправо третирам као одлуку коју доносимо свакога дана. Одлука о којој говорим иста је она коју је Гаврило Принцип написао у тамници, у песми „Умирање”, наводећи речи револуционара Богдана Жерајића, што је опет парафраза Новог завета: „Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи.” Није, дакле, довољно само одлучити да се живи – морамо одлучити да ћемо живети тако да задобијемо вечни живот. Наравно, не мислим на славу, вечно овоземаљско памћење и слично, него на вечни живот душе и стално опредељивање за веру, наду и љубав.
Милица Шпадијер објавила „Вечни живот” – завршни део песничке трилогије
За „Вечни живот“ кажу да „није још једна у мору лирских бележница свакодневних тривијалности, већ књига високе самосвести о себи у свету и свету око себе“. У којој мери је стварност (не)инспиративна за једног песника?
То је написао Владан Бајчета и јако сам срећна што је препознао моју тежњу да пишем о нечему већем. Стварност је све што имамо, иако је изузетно упитна. Сам тај парадокс за мене је врло инспиративан, јер волим да посматрам и покушавам да нешто схватим. Мислим да песме и настају у тим покушајима да се стварност разуме изнутра.
Осим живота и смрти, ту је и љубав, као трећи и значајан мотив ваших песама…
Љубав и смрт су два најважнија стожера у уметности, а и у сваком правом животу. Моја песма „Љубав” посвећена је мом мужу и драго ми је што сам за њу добила „Ленкин прстен” – награду везану за вероватно највећу љубав описану у нашој поезији.
Читајући збирку помислио сам да се потврђују речи књижевнице Исидоре Секулић да поезија не може без живота и смрти, али и да живот и смрт не вреде без поезије. Има ли истине у тим њеним речима?Наравно. И мислим да се то може тумачити на два начина и да су оба тачна. Један је да живот и смрт у којима није било поезије, у оном најширем смислу те речи, а то је – лепота, немају вредност коју су могли имати. Други је да и живот и смрт могу бити опевани, односно преломљени кроз призму поезије и тиме многоструко обогаћени.
Једно од поглавља почиње Његошевим речима кнезу Васи Поповићу: „Сјутра увече дођи да се учиниш сасвим житељ пустиње цетињске.“ Откуд Његош?
У тренутку кад сам то писала многе ствари у мом животу су ми деловале и пустињски и пустињачки. Онда сам наишла на то Његошево писмо и у том позиву, уз наставак „Ти знаш какво је моје срце – доста сам ратова” препознала усамљеност и умор испразности. Пустиња цетињска је, тако, за мене била канцеларијски посао, а тај део рукописа посвећен је људима и занимањима.
Део збирке „Јужни аспекти“ посвећен је Косову – ту је Момирка која сама чува Цркву Светог Луке код Пећи, ту је с плавим очима и поломљеним телом монах Дамаскин из Дечана, ту је убиство жетелаца, ту је Паштрик, ту су Богородица Љевишка и Пећка патријаршија… Свака песма код читаоца може створити слику пред очима. Шта је вама Косово данас и какве сте утиске понели кад сте били тамо?
Косово је све оно што су нам причали – свето, поље као ниједно, срце Србије. Чињеница да је народ којем припадам створио такав метафизички простор за мене, као некога коме је емоционална географија тежиште стваралаштва, невероватно је благо. Најважније утиске сам, надам се, уткала у циклус „Јужни аспекти”, а опет можда и нисам, рецимо – Момирку која говори да „Свети краљ поново почиње да влада”, мислећи на Стефана Дечанског. Оно најбитније што сам понела јесте сазнање да су они који су на Косову остали, остали ту с разлогом.
Песму „Газа“ сте написали октобра 2023, кад је почео рат у Појасу Газе. Како такви ужаси утичу на песника? И шта може песник у таквом свету?
Та песма настала је из мојих покушаја да разумем, који ме увек враћају у прошлост, а у овом случају у библијска времена. Написана је Израиљу, са огромном тугом због непрекидног понављања страдања и плача у Светој земљи. А песник, као и увек, може да осећа и пише и покушава да у себи мири.
Насловна песма збирке посвећена је Видовдану, пишете: „У лепи летњи дан / Отићи у светли сан / И у живот вечни / На Видовдан.“ Видовдан као незаобилазна тачка у српској историји?
То се просто изнова потврђује. Толико је тај датум бременит историјом, од Косова преко Сарајева, па поново до Косова, да не можемо све и да хоћемо заборавити да је тада направљен један завет који потврђује Нови завет – земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Ако пишем књигу о Вечном животу, како могу да не пишем о Видовдану?
Ваш живот чине поезија, новинарство и превођење. Где вас има највише?
Најмање тренутно, нажалост, у превођењу, а поезија и новинарство деле моје радно и слободно време на равне части. Уредница сам „Малог Политикиног Забавника”, што је предиван посао и велика одговорност, уређујем емисију „Клепсидра” на Радио Београду 2 у којој причам занимљиве приче из прошлости, а поезију пишем кад свећа догори.
Чему вас је научила поезија?
Да могу све да преживим. Кад помислим да не могу, сетим се да је тако већ било и да сам онда – писала песме. У стихове се може спремити све, нарочито оно неприхватљиво, неопростиво, непреболно.
Како бирате теме за своју поезију?
Нисам сигурна да је то могуће, бирати теме. Оно што знам јесте да мотиви бирају мене, да су то ствари које ми долазе у живот као чичак се качећи и чекајући свој тренутак. А теме ваљда онда израстају из рана које ти чичкови праве кад успеју да се докопају коже. Ипак, посебно ме интересују заједничка искуства мог народа која се трудим да пренесем даље, јер искрено верујем да не можемо разумети ништа ако крећемо од „ја” и „данас”. Нека буде онда да хоћу да моја поезија говори о „ми” и „једном давно”.
Да ли је поезија данас помало занемарена?
Не више него обично, а у нашем друштву је, чини ми се, посебно жива. Имамо неколико група које организују песничке вечери које су прилично посећене, поезија се доста пише и захваљујући друштвеним мрежама, има и прилично добар домет.
Које песнике ви данас читате?
Углавном чувене и мртве. Последње што сам читала су изабране песме Ане Ахматове, волим Момчила Настасијевића, Десанку Максимовић, Бодлера, Шекспира…
Између бројних награда, добили сте и „Младог Диса“ (2019). Колико обавезује носити признање названо по таквом великану поезије? Зашто данас треба читати Диса?
Диса треба читати јер је неподношљиво тужан, јер је тако савремен и важан. Моја песма „ SUNT ALIQUID MANES названа је тако по почетку елегије римског песника Проперција у којој му се јавља дух његове мртве драге Цинтије, али би њен најтачнији превод можда био баш „Ноћас су ме походили мртви”.
Ваш савет младим песницима гласио би…?
Себе схватајте неозбиљно, а поезију озбиљно.
Извор: НИН, бр. 3958, 5, 11. 2026, стр. 42-43,
