Пише: Милица Комад
Кад неко данас каже писмо, то звучи као реч из другог времена. У свету у коме поруке путују брзином светлости, а осећања се изражавају емоџијима, писмо делује као реликвија. Међутим, писма су некада била много више од обичне комуникације. Она су била сведоци епоха, личне исповести, тихе револуције тинте и папира.
У писмима су исписиване најлепше љубави и најдубље туге, објављивани ратови и потписивани мировни уговори. Краљеви су их печатили воском и слали јахачима, песници су их гужвали и бацали, заљубљени су их мирисали парфемима и скривали, а обични су људи, од војника у рововима до мајки које чекају синове, у њима чували наду. Једном је Лав Толстој написао да често не зна шта осећа док не узме перо у руке.
Писма су емоција у форми реченице, историја у коверти, време које може да се пресавије, запечати и чува. А заједно с њима – и поштанске марке, ти минијатурни уметнички отисци времена који су путницима-писмима служили као пасош.
Кренимо трагом најлепших, најчуднијих и најважнијих писама – оних која су путовала дуго и стигла право у историју.
Писма кроз векове
Најстарије сачувано писмо потиче из Месопотамије, од Сумераца, око 3.500 година пре нове ере, и историчари га узимају као почетак историјског доба. Те глинене табле исписане клинастим писмом биле су много више од обичних записа – биле су начин да људи забележе своје мисли, захтеве и договоре „написмено”, остављајући тако траг свог свакодневног живота и унутрашњег света. У њима се молило боговима, тражила су се дуговања, нудио брак или слале поруке у пословне сврхе. Свака таблица је била слика свакодневног живота, место где се лично и административно преплитало.
Стари Египћани су слали поруке на папирусу, пажљиво умотане у тканину или кожу, а курири су их носили дуж Нила, кроз села, градове и обале реке, преносећи вести, молбе и договоре.
Римљани су развили уређену мрежу курира, cursus publicus, где су службеници путовали од провинције до провинције, најчешће на коњима, али понекад и пешице или чамцима, носећи декрете, ратне извештаје или приватна писма сенатора. Персијско царство имало је пошту са станицама на сваких 25 километара – курири су се смењивали на коњима или камилама, што је омогућавало брзу комуникацију на огромним удаљеностима.
У средњем веку гласници су носили поруке између дворова, често на коњима, понекад под пратњом, али су користили и пешаке или магарце, зависно од тежине пошиљке и терена. Владари су писма печатили личним печатима како би спречили фалсификовање: симбол моћи био је не само у речима већ и у самој „амбалажи” писма.
Писмоноше су кроз векове често користиле голубове, ситне летаче с писмима причвршћеним у металним тубицама на ногама. Такви голубови су преносили поруке са фронтова и опседнутих градова, а један од најпознатијих примера тога је опсада Париза 1870. године током Француско-пруског рата, када су голубови успели да пренесу хиљаде писама преко непријатељских линија – свако писмо као мали тријумф људске домишљатости и упорности.
Рађање поштанских служби
У 16. веку, у Светом римском царству, породица Турн и Таксис (Thurn und Taxis) добила је привилегију да организује прву праву мрежу курирске поште у Европи. Њихова пошта повезивала је царски двор, кнежевине, градове и трговачке центре, а касније је омогућавала и обичним грађанима да шаљу писма, под условом да плате накнаду. Курири су путовали коњима, мењали их на поштанским станицама које су биле стратешки постављене на удаљености од око 15 до 25 километара, а неке станице су нудиле и преноћиште, храну и основну помоћ за путнике.
Док су се широм Европе већ обликовале прве организоване мреже поштанских путева, и Београд се, тихо, али одлучно, укључивао у велику мапу писаних веза. Прва званична поштанска станица у Београду отворена је 1840. године у близини Саборне цркве. Одавде су писма кретала Цариградским друмом, путем који у ковертама није носио само хартију већ и вести, молбе, обећања, страхове и наде. Писмоноше нису преносиле само поруке: носиле су и новац, судска акта, тајне трговачких договора, каткад и судбине читавих породица пажљиво сакривене међу пресавијеним листовима папира.
Током Наполеонових ратова почетком 19. века, у Немачкој су курири морали да преносе депеше између опседнутих градова и седишта команде. Један курир успео је да провуче писмо кроз опсаду града Улма, скривајући га у двострукој подлози кожне торбе док су непријатељски стражари пролазили неколико метара даље. Другом приликом, док је коњ био уморан, курир је морао да настави пут сам преко реке без моста, носећи краљевско писмо с печатом који је могао да одлучи судбину дипломатског споразума.
Писма нису била само пренос информација – била су симбол моћи, поверења и брзине. Владари су писма печатили лично, а неки су додавали скривене знакове или шифре како би спречили да их непријатељи протумаче или искористе. Чак су и обични грађани користили мале трикове: адресу су кодирали, понекад су слали писмо пријатељу да га преда даље или су тражили да прималац одбије да га прими како би пошиљалац избегао плаћање поштарине.
До 17. века се у Енглеској развила национална пошта (Royal Mail) са фиксним ценама, распоредима и регулативом, што је био корак ка модерној државној поштанској служби. Прималац је тада плаћао поштарину, али људи су опет проналазили трикове – један љубавни пар је, према легенди, слао мала писма унутар вештачки прављених „играчака” како би заобишли високу цену.
Поштанске марке
Године 1840. у Енглеској је одштампана прва поштанска марка на свету – Penny Black. Црна марка с ликом младе краљице Викторије била је права мала револуција: први пут поштарину плаћа пошиљалац, а марка је доказ уплате.
Марке су убрзо преплавиле Европу, а затим и цео свет. Србија је издала своју прву марку 1866. године, тзв. грбушу. Била је то новинска марка с приказом српског грба (отуда и назив) и користила се за слање новина и штампе. Прва права поштанска марка, којом је могло да се пошаље писмо, одштампана је исте године с ликом кнеза Михаила Обреновића у три варијанте: плавом, црвеном и жутом, у вредностима од 10, 20 и 40 тадашњих пара.
Марке су с временом постале много више од пуких поштанских потврда да је писмо плаћено. Оне су биле мале, али моћне поруке једне државе свету: политичке, културне и историјске. На њима су се смењивали владари и револуционари, песници и научници, градови, мостови и споменици, као и читави догађаји које је нека епоха желела да сачува од заборава. На тим ситним парчићима папира нашли су се и цветови и птице, угрожене врсте и свемирски бродови, олимпијаде и јубилеји, ратови и мира достојни тренуци. У минијатурном формату, марка је постајала и пропагандни алат и галерија уметности, али и својеврсна хроника једног времена – доказ да се историја може сместити и у квадрат од неколико центиметара.
Понекад, грешка у штампи могла је да створи праву сензацију: међу филателистима је познат случај шведске марке из 1855. године познате као Treskilling Yellow, која је грешком одштампана жутом бојом иако је номинално требало да буде плава. Сачуван је само један примерак такве марке, што је ову грешку учинило највреднијом појединачном поштанском марком на свету. Њена вредност вишеструко је премашила вредност златне полуге исте тежине.
Писма из рата
Ратна писма спадају међу најдирљивија сведочанства историје. У рововима Првог светског рата војници су писали на поцепаним листовима папира, понекад умрљаним блатом, мастилом разређеним водом – а неретко и крвљу. Кратке поруке попут: „Мајко, не брини” или „Само да вас још једном видим” биле су једина светлост у мраку граната, хладноће и неизвесности.
У збиркама Архива Србије и Војног архива чувају се писма српских војника са Солунског фронта, али и она писана током Другог светског рата у оквиру партизанских јединица Народноослободилачке војске. И поред строгих услова и цензуре, у њима се често може наслутити ведрији, готово ироничан тон. У једном допису борац пише да му је торба „пунија разгледницама него муницијом”, док у другом шаљиво моли да му пошаљу „још коју цигарету – али да буде без дима, да не смрди по рововима”.
Такви редови откривају ону најважнију страну ратне историје – људскост. Војници су у својим писмима слали и цртеже, мале шале, описе свакодневице, сетне мисли о породици и завичају. Папир је постајао мост између фронта и дома, између света који се руши и оног који се чува у сећању.
Јерков на предавању у Никшићу: Андрић је био преширок за нас
Писма познатих
Док су писма вековима путовала од краљева до обичних људи, од курира на коњима до голубова писмоноша, она нису чувала само вести и податке већ и људске емоције: страх, радост, љубав, тугу, чежњу. Свака коверта носила је мали универзум живота пошиљаоца и примаоца. И управо та интимност чини писма непроцењивим за разумевање људског искуства.
Није то само запис историје о великим догађајима већ је и белешка унутрашњих светова појединаца. У тим истим ковертама и рукописима познате личности остављају свој траг и делове своје личности, осећања, дилеме и страсти. Њихова писма су мост између јавног и приватног, између епохе и личне драме и баш због тога их и данас проучавамо, чувамо и фасцинирано читамо.
Андрићева писма Милици
У кореспонденцији с Милицом Бабић, Андрић није наступао као књижевни нобеловац, дипломата или јавна фигура, већ као човек који се плаши тишине, празнине и удаљености. Његова писма, писана између ратова, путовања и службовања, препуна су ситних опажања из свакодневице, али и дубоких емотивних ломова које није показивао у јавности. Управо у тим редовима види се његова најрањивија страна, тиха, стрпљива, али трајно заљубљена.
„Мислим често и много на тебе.”
„У Београду је све тихо, али у мени је бура. Свака реч коју ти пишем покушава да стане у ову тишину.”
Његова посвета Милици била је дубока: у писмима јој је поверавао своја осећања, планове и мале, наизглед неважне догађаје из дана који су без ње губили боју. Писма је завршавао надимком „Мандарин”. Та љубавна преписка била је много више од романтике – била је начин да Андрић преживи даљине, политичке притиске и унутрашње немире.
Ван Гог: рад, демони и брат Тео
Ако желимо да разумемо Ван Гога, не треба да гледамо само његове слике, треба читати и његова писма. Највише их је упутио свом брату Теу, јединој особи којој је потпуно веровао. У њима се смењују тренуци наде и очаја, сигурности и потпуног расула. Та писма су дневник једне узбуркане душе, али и сведочанство о томе колико је уметност била његова једина стварна веза са светом.
„Видим да цртам све боље, то ми даје храброст. Цртање је постало моја права страст, баш као што је море страст морнара.”
„Људи су важнији од ствари… Радим их јер желим да будем међу уметницима – али, Тео, да будемо заједно, то ми значи више.”
„Сликам јер не могу да ћутим. Боје ми говоре оно што речима не умем.”
У тим реченицама осећа се и снага, и лом, и вера, и страх. Ван Гог је стално сумњао у себе, али је истовремено веровао у сликарство као судбину. Његова писма су исповест човека који је свет гледао другачије и који у њему није могао да се смири.
Фрида Кало: бол, љубав и ампутација
Фридини односи са људима, а нарочито са Дијегом Ривером, били су једнако бурни и болни као и њен физички живот након несреће. Писала је као што је сликала: без улепшавања, без задршке, из самог средишта бола. У њеним писмима, љубав и патња, тело и уметност, живот и смрт непрестано се преплићу.
„Пишем ти да бих ти рекла да те отпуштам, да те ’ампутирам’. Да будеш срећан и да ме никада више не тражиш.”
„Ако би ме неко упитао, рекла бих да сам неоштећена, али више нико не може да не види да сам расцепљена. Ова рана је моја уметност.”
„Сликам да не умрем од туге. Свака боја је рана, а сваки потез кистом је лек.”
Њена писма Дијегу отварају врата најинтимнијем свету, оном у којем се бол не скрива, већ се претвара у стваралачку снагу.
Марија Кири: наука, преданост и емоционални терет
Писма Марије Кири не говоре о слави, признањима или историји коју је исписала. Она пише о раду, сиромаштву, умору и апсолутној посвећености науци. Њен тон је тих, рационалан, али се испод њега осећа огромна унутрашња снага и жртва коју је била спремна да поднесе зарад вишег циља.
„Немам другу хаљину, осим оне коју носим сваки дан. Ако желиш да ми купиш једну, нека буде практична и тамна – да могу да је обучем када одем у лабораторију.”
„Живот није лак ни за једног од нас. Али морамо имати истрајност и, изнад свега, веру у себе. Морамо веровати да смо створени за нешто и, ма по којој цени, то нешто треба постићи.”
„У науци морамо бити заинтересовани за ствари, а не за људе.”
„У лабораторији сам сама, али мислим на све оне који ће једног дана разумети мој рад.”
У тим једноставним реченицама налази се филозофија жене која је тихо променила свет и платила цену коју историја често прећуткује.
Писмо у времену
У дигиталном добу, где све нестаје једним кликом, писмо је једина порука која остаје. Рукопис је траг руке, непоновљив као отисак прста. Писмо на папиру се не може „форвардовати”.
Данас музеји организују изложбе писама, архиви отварају кутије препуне коверата, а дигиталне генерације их откривају као археолошки артефакт. Свако писмо је капсула времена: сведоче не само о историјским околностима већ и о неизбрисивим осећањима појединаца.
Следећи пут кад пожелите неком да кажете нешто важно, сетите се: све може да стане на папир. А тај папир може да траје вечно.
Извор: Политика Магазин
