Пише: Миленко Јањић
Пре неколико дана, док је пажња НБА јавности била окупирана жестоким плеј-оф борбама, Сан Антонио Спарси су објавили да се Грег Попович и дефинитивно повлачи са места главног тренера, те да ће надаље обављати функцију председника кошаркашких операција ове франшизе. Имајући у виду његово здравствено стање и шлог који је доживео у новембру претходне године, негде је оваква вест и очекивана. Ипак, тешко је поверовати да 76-годишњег Поповича нећемо гледати да ради оно што највише воли и најбоље уме.
Судбина је хтела да се исте вечери састану екипе које са клупа предводе његови некадашњи штићеници, Име Удока и Стив Кер. Обојица су се на конференцији за медије појавили у мајицама са његовим ликом, истичући колико су од њега научили и колико је тренер Поп битан за кошарку као спорт.
Пар дана касније, медијима се обратио и сам Попович, који је у свом маниру истакао да више није тренер, те да ће од сада бити ,,Ел Хефе’’. Одмах уз њега стајали су Данкан и Ђинобили, његови кошаркашки синови, чувајући му леђа и исказујући лојалност каква се ретко виђа у данашњем свету спорта.
Грег Попович је успео зато што је слушао и учио, покушавао и понављао. У својој првој сезони у колеџ каријери, остварио је две победе и 22 пораза. У својој првој сезони у НБА каријери, остварио је 17 победа и 47 пораза. Указане шансе је умео да искористи и зато је постао један од највећих тренера у историји кошарке.
Одрастање и школовање
Као што је обично случај са људима који су дотакли сам врх у својим занатима, Грег Попович је човек са разним интересовањима и талентом за велики број области. Многи тврде да је подједнако успешан могао да буде у барем пет различитих професија, од произвођача вина до обавештајног агента, али је судбина хтела да се Грег Попович бави кошарком, и да у томе буде успешнији од готово свих других људи на планети Земљи.
Грег је рођен 1949. године у градићу званом Источни Чикаго, у савезној држави Индијани, као дете досељеника са наших простора, Радована и Катарине. Овим ће појашњавати бројне касније ситуације у којима ће урлати на судије и своје играче, а тачан опис који ће користити гласи – ,,go Serbian’’.
Кошарка у бившој Југославији није била толико популарна када је Грег Попович био дете, нити док су његови родитељи још увек живели у отаџбини, па његову љубав према овом спорту ипак морамо приписати чињеници да је рођен и одрастао у Индијани, која важи за најкошаркашкију савезну државу у Америци.
Није, међутим, имао превише понуда за стипендију када је дошло време за одлазак на колеџ, па се одлучио на одлазак на ваздухопловну академију, престижни ,,Air Force’’, где је играо кошарку, али и учио за обавештајца и читао руску књижевност – омиљени су му били Достојевски, Тургењев и Љермонтов. Део студија је провео и на ,,терену’’, тачније на турбулентном подручју источне Турске, близу граница са Ираном, Ираком и Сиријом.
Ипак, победила је љубав према кошарци, па се 1973. Попович вратио на академију у својству помоћног тренера кошаркашког програма, све до 1979. када преузима нимало престижни Помона-Пицер колеџ, у коме ће остати наредних девет година.
Како је Грег постао Поп?
Постоји теорија коју је изнео чувени амерички спортски новинар Бил Симонс, по којој легенда у НБА постајеш када те сви знају по једној речи, било имену или надимку. Сви знају ко су Хаким, Шек или Леброн; Лого, Меџик или Џокер, а набројана имена само потврђују оно што се упорно потенцира – да је НБА лига играча, а не тренера, судија или власника.
Ипак, један је тренер успео да пронађе своје место међу легендама лиге, а да притом задовољи поменуту теорију. Изборио се, иако није претерано марио за тако нешто, својим знањем, харизмом, смислом за хумор, али и односима које је градио са играчима и сарадницима. Ок, није одмогло ни освајање пет шампионских прстенова, три награде за најбољег тренера лиге, али је онај ,,људски’’ фактор био врло важан за комплетну причу о легендарном ,,Попу’’.
Међутим, пут до таквог статуса ,,није био посут ружама, већ трњем’’. Да је у животу потребно понешто и жртвовати како би се стигло до вишег циља, могао би да посведочи управо Грег Попович, који није имао иза себе богату кошаркашку позадину. Није играо, нити тренирао неки од великих универзитета, па самим тим није имао ко да га препоручи за бољи посао од тренирања скромног Помона-Пицер колеџа.
То је вероватно био и основни разлог зашто је 1986. узео годину дана неплаћеног одмора и одлучио се да наредну сезону проведе као нека врста приправника чувеном Лерију Брауну на универзитету Канзас. Из њиховог пословног односа се изродило пријатељство, касније и кумство, али и Леријев позив Поповичу да му буде асистент у Сан Антонио Спарсима. Тако је Грег 1988. године добио улазницу за улазак у најквалитетнију кошаркашку лигу на свету. Оно што нико тада није ни слутио, истог тренутка је отпочела и једна од најуспешнијих веза тренер-клуб у историји кошарке.
Ипак, ни овде није све кренуло идеално. Сан Антонио је успевао да дође до плеј-офа, али не и даље од прве рунде, па из овог периода неће остати у памћењу трофеји – јер их није било – већ анегдоте попут оне у којој је водио Жарка Паспаља на одвикавање од пушења.
Након четири године у Спарсима, наредне две сезоне проводи у стручном штабу још једног чувеног тренера – Дона Нелсона – у Голден Стејт Вориорсима. Попович је покупио драгоцено знање и искуство, пре него што је своје прсте поново умешала судбина, која није одустала од онога што је замислила, да споји Грега и Спарсе. Јунак наше приче се потом враћа у Тексас, прво на позицију генералног менаџера, а потом и тренера, након што је отпустио постојећег и себе промовисао у новог.
Сан Антонио Спарси ће у првој години под његовим вођством бити најгора екипа лиге, али ће им тај статус пружити могућност да драфтују Тима Данкана, а самим тим и да Грег Попович постане – Поп.
Систем и култура
Ретке су ситуације у којима долазак једног играча толико промени будућност франшизе, као што је био случај са Тимом Данканом и Сан Антонио Спарсима. Да су Спарси уболи џекпот, било је јасно већ у Данкановој првој сезони у лиги, а у другој је стигла и премијерна шампионска титула у историји франшизе. Било је то 1998/99, сезона која је почела штрајком играча, па су многи оспоравали Спарсима ову титулу из два разлога – што је остварена у скраћеној сезони, и зато што у лиги није било пензионисаног Мајкл Џордана.
Потпуно логично, Спарси за то нису марили, а од тог тренутка нико није могао да заустави екипу из Тексаса. У наредних 18 година, Спарси ће бележити преко 50 победа у сезони, освојити још четири шампионске титуле и постати оно о чему сања свака франшиза у америчком професионалном спорту – династија.
Осим династије, још две речи могу описати успон и бројне успехе Сан Антонија, а то су систем и култура. И ма колико Поп одбијао да преузме заслуге за доминацију Спарса – причајући за себе да ,,није добар тренер, већ да је имао среће да тренира Данкана’’ – нема сумње да је он био централна личност у успостављању најдуготрајније НБА династије у 21. веку.
Имали су други тренери на располагању и боље играче од Данкана, па нису успевали да остваре све што је Попу пошло за руком. Велики разлог иза успеха Сан Антонија су бројне фантастичне одлуке које је Попович донео по питању играча и сарадника. Волео је да пружи шансу аутсајдерима – вероватно зато што је дуго и сам био један – верујући да су такви људи спремнији за тежак рад и напредак, а био је и далеко отворенији од бројних колега по питању играча рођених ван граница САД-а.
Сан Антонио је постао омиљена дестинација интернационалних играча, који ће имати огроман допринос у будућим успесима екипе, попут Паркера и Дијаоа из Француске, Ђинобилија и Оберта из Аргентине, Милса из Аустралије, Белинелија из Италије, Сплитера из Бразила, Удриха и Нестеровића из Словеније, и многих других.
Међутим, Сан Антонио није само био јак на терену, већ је можда чак и јачи био ,,ван терена’’. Поп је препознао потенцијал у одређеним људима којима је поверио озбиљне послове, па су Спарси имали и по многима најбољег генералног менаџера (Ар-Си Бјуфорда), најбољег тренера за индивидуални рад на механици шута играча (Чип Енгеланд), а стручни штаб Сан Антонија је редовно важио за најквалитетнији у лиги.
Спарси су важили за престижну кошаркашку академију, а појединци из њиховог система су касније добијали фантастичне послове зато што се веровало да су паметнији од колега из других тимова. Две деценије важити за једну од најбољих екипа у било којем америчком спорту, чији је систем направљен да онемогући тако нешто, равно је чуду. Спарси су били модел стабилности и показатељ како треба да се води једна франшиза.
Наслеђе
Прича о Поповом кошаркашком наслеђу могла би да започне фактографски – 2,291 остварена победа (највише у историји), пет шампионских титула, три награде за тренера године и два злата са америчком репрезентацијом. Остварио је више победа у плеј-офу (170) него бројне друге НБА франшизе (тачније, њих 21) од својих постанака.
Из строго занатског угла, његов мотион напад, уз бројне варијације, постаће један од битнијих нападачких принципа у кошарци, у рангу са чувеним нападом у троуглу. Остаће запамћен и као један од тренера који је успео да на врло успешан начин модификује своју филозофију и прилагоди је актуелним захтевима кошарке и могућностима својих играча. На тај начин, његови Спарси су од дефанзивне машине из првог периода династије постали екипа која игра прелепу тимску кошарку, по многима и најлепшу у историји игре.
Бројни његови помоћници и бивши играчи ће постати фантастични главни тренери, попут Стива Кера, Мајка Буденхолзера, Имеа Удоке, Брета Брауна, Монтија Вилијамса… ширећи тако импресивно ,,тренерско дрво’’ Грега Поповича.
Да не прође читав текст у суперлативима, Поп је одговоран и за поједине ствари које се не свиђају бројним фановима НБА лиге. За почетак, био је први који је одмарао носиоце игре када је сматрао да за тим постоји потреба, чувајући им свежину за најважније плеј-оф дуеле. Овим потезима је жестоко нервирао комесара Дејвида Штерна, али и утабао пут нечему што се сада зове ,,лоад манагемент’’ и јако смета лиги и навијачима.
Осим тога, добро је познат његов став да не прави тактички фаул у завршници утакмице, при вођству своје екипе од три разлике, што их је коштало титуле у финалу са Мајами Хитом 2013. године. Са друге стране, умео је да сугерише својим играчима да намерно фаулирају слабе извођаче слободних бацања у редовима противника, како би им реметили нападачки ритам и терали противничке центре да се муче са линије пенала.
Са новинарима је имао специфичан однос, па је често умео да саркастично одговара на њихова питања – која су, истина, умела да буду и јако банална – али нико није доводио у питање његово знање, харизму и смисао за хумор. Као ни људске квалитете, који су временом излазили на видело.
Сада су већ бројне приче о томе како је и колико помагао разним људима – од конобара и сомелијера, којима је остављао издашне бакшише и препоручивао их за боље плаћене позиције, преко бивших играча којима је умео да опрости и покушај да Тима Данкана одвуку из Сан Антонија, до актуелних помоћника, о којима је ширио хвалоспеве и проналазио им ангажмане. Када је у Београду сазнао да је Дуле Вујошевић болестан, замолио је свог великог пријатеља Жарка Паспаља да га одведе у посету човеку кога јако цени. То је само један од показатеља да је ценио оно што му је кошарка пружила и колико је водио рачуна о људима које је упознавао током каријере.
За то време, није заборављао на своје почетке и на оно најважније – да у животу треба уживати. Где год да су Спарси играли, Поп је организовао тимске вечере у његовим омиљеним ресторанима, на којима се причало о разним животним темама, али не и кошарци. ,,Свет је много шири од кошаркашког терена’’, умео је да каже и пребаци тему на аргентинску политику или италијанску кухињу.
О вину је научио и више него о кошарци, а на вино је потрошио више него на било шта друго у животу. Ипак, уз вино је славио победе и пребољевао поразе, склапао пријатељства и стварао успомене. Кошарци је дао све што је имао, сада је време да настави да ужива у животу, храни и вину.
Један од најбитнијих кошаркашких умова је тако нешто заслужио.
Извор: Време
