Пише: Милан Станковић
Јован Стерија Поповић (1806–1856) заузима средишње место у српској култури 19. века као писац, мислилац, педагог и институционални градитељ. Његово дело и јавна делатност образују јединствену целину у којој се књижевно стваралаштво прожима са просветитељским, државотворним и културно-организационим напором. Стеријин значај обухвата оснивање српске драме, врхунска достигнућа у комедији, као и трајан утицај на обликовање образовног и културног система модерне Србије.
Као начелник Министарства просвете, Стерија је уредио школски систем на рационалним и системским основама. Увео је гимнастику у наставу, покренуо иницијативе за оснивање Народне библиотеке, Народног музеја и будуће Академије наука, као и за доношење првог закона о заштити културних споменика. Образовање је схватао као кључни процес формирања свесних, разумних и морално одговорних грађана, способних за самопосматрање и критичко разумевање друштва. Такав рационални и педагошки став преноси и у књижевност, где комедија добија функцију интелектуалног инструмента и социјалног огледала
Почеци књижевног рада
Књижевни рад Стерија започиње лирским стиховима и драматизацијама народних песама у духу романтичарског и родољубивог осећања епохе. Уследиле су историјске драме и трагедије попут „Смрти Стефана Дечанског”, „Владислава”, „Лахана” и „Скендербега”, које су одговарале естетским и моралним очекивањима публике онога времена. У њима доминирају реторичност и узвишен тон, док животна уверљивост остаје у другом плану. Стеријин пуни стваралачки и интелектуални потенцијал долази до изражаја управо у комедији.
Комедије „Лажа и паралажа”, „Тврдица” („Кир Јања”), „Покондирена тиква”, „Женидба и удадба”, „Родољупци” и „Београд некад и сад” представљају врхунац српске комедије карактера и нарави. У њима Стерија са изузетном прецизношћу обликује ликове, разоткривајући људске слабости, манипулативне стратегије, лицемерје и привидни патриотизам. Класични узори, пре свега Молијер, у овим делима добијају ново значење кроз прилагођавање српском друштвеном и културном контексту. Сатирична техника тако добија књижевну, социолошку и моралну димензију, откривајући механизме друштвених односа и трајне црте људске природе.
Комедија као социолошка анализа
Стеријина комедија делује као аналитички поступак усмерен ка систематском приказу типова и друштвених слојева. Лик увек стоји у односу према окружењу, а радња произлази из социјалних механизама. „Родољупци” кроз ироничну драмску структуру осветљавају инструментализацију патриотизма у корист личних интереса, док „Покондирена тиква” кроз наглашене карактере приказује социјалне амбиције и опседнутост статусом у средини која спољашње ознаке вреднује изнад унутрашњих квалитета. Спој комичне сцене и психолошке прецизности обезбеђује овим делима трајну актуелност у временима израженог друштвеног раслојавања и моралних противречности.
У истом поетичком и аналитичком кључу функционишу и остале Стеријине комедије: „Лажа и паралажа” разоткрива друштво засновано на обмани, прилагођавању и опортунизму, у коме истина губи вредност пред вештином манипулације и саморекламе. „Женидба и удадба” осветљава брак као друштвени уговор, уређен интересом, рачуницом и статусним амбицијама, при чему брачни аранжмани постају продужетак социјалне стратегије.
У „Тврдици” Стерија обликује један од најупечатљивијих ликова српске драме, у коме се грамзивост и страх од губитка претварају у животни принцип, а новац у апсолутну меру вредности.
Комедија „Београд некад и сад” доноси динамичну слику друштвене трансформације, судара старих и нових навика, као и културних и моралних померања која прате процес модернизације.
Милан Станковић: Дугови студената најбољих светских универзитета – Цена врхунског образовања
Сва ова дела заједно граде широку и прецизну мапу српског грађанског друштва у којој појединац делује унутар јасно препознатљивих социјалних и вредносних оквира. Посматране у целини, Стеријине комедије функционишу као својеврсна социолошка лабораторија у којој се испитују облици друштвене моћи, механизми успона и стратегије самоодржања појединца у зачетку грађанског друштва. Ликови делују унутар система вредности који производи амбицију, страх од маргинализације и потребу за признањем, а комичка ситуација произлази из судара личних интереса и друштвених очекивања. Стерија доследно показује како се морални избори обликују под притиском економских, статусних и симболичких фактора.
У том контексту, брак, родољубље, новац, образовање и јавни углед постају друштвени ресурси подложни рационалном управљању и манипулацији. Комедија престаје да буде пука сцена индивидуалних слабости и постаје аналитички модел друштвених односа. Стеријин поступак почива на јасној свести о условљености појединца структуром заједнице, при чему се лични карактер обликује као функција културних норми, економских интереса и симболичког капитала.
У драмској структури видљиво је такође и оно што би се могло назвати „педагошким приступом”: радња се развија према логичним последицама карактера, дијалог служи као средство интелектуалног увида, а сатирична карактеризација подстиче активну рецепцију и самопосматрање публике. Комедија на тај начин функционише као образовна пракса, али и као трајан социолошки и психолошки запис.
Такав приступ омогућава читање Стеријиног дела као ране форме критичке друштвене анализе, у којој књижевност преузима улогу интелектуалне контроле стварности. Смех добија улогу спознаје, а комедија статус рационалног средства за разумевање друштвених процеса. Рекло би се да управо у тој способности да уметничком формом ухвати структуру друштва лежи трајна актуелност Стеријиних комедија и њихова отвореност за савремена тумачења.
Извор: Магазин Политика
