Пише: Милан Милошевић
Пре пола века, 24. јула 1974. на атинском аеродрому људи су на рукама носили композитора Микиса Теодоракиса, који се из егзила вратио у Грчку након пада пуковничког режима, под којим је био хапшен и заточен у логору Оропос.
Исте године, нешто касније, на стадиону Караискаки у Пиреју, Теодоракис је у сузама дириговао док је левичарска певачица Марија Фарантури с непоновљивом драмском енергијом певала: “Било је то 17. новембра… Проклети час, проклети тренутак, када су фашисти убили нашег дечака који се смеје…”
Тридесет хиљада људи је у ерупцији емоција разумело да се та песма односила на убиство 24-оро младих људи које је 17. новембра 1973. починила грчка војска. Она је тада, по наређењу хунте, упала на атинску Политехнику и пуцала на студенте који су масовно демонстрирали против диктатуре, против НАТО-а и Сједињених Држава због њихове подршке хунти.
Песму Дечак који се смеје Микис Теодоракис је компоновао док је био на једној од својих робија.
Инспирацију је нашао у стиховима ирског песника Брендана Бехана написаним у част Мајкла Колинса, хероја ирског рата за независност, којег су у 31. години грешком убили бивши другови. Марија Фарантури је тада изменила ирску верзију песме у којој су дечака који се смеје убили “наши”, назвавши те “наше” – “фашистима”.
“Као и Бетовен, могу да поделим свој стваралачки рад на периоде. Али моји периоди одговарају мојим затворима…”, тако је Теодоракис у интервјуу за “Њујоркер” (15. август 1970) описао свој живот испуњен музиком и политиком, политиком и музиком.
ИЗБЕГЛИЦЕ ИЗ СМИРНЕ
У раном детињству је пратио селидбе своје породице, избеглица из Смирне (садашњег Измира), ношене таласима политичке репресије током војних пучева, смена монархије, краха Друге републике и завођења диктатуре у Грчкој.
Отац Микиса (Михаила, Μιχαήλ) Теодоракиса Јоргос, пореклом из села Като Галатаса на Криту, био је адвокат и државни службеник. Као присталицу либералног политичара Елефтероса Венизелоса, премештали су га сваки пут када би се променио режим у Грчкој. Учествовао је у балканским ратовима 1912–13. у којима је Елефтерос Венизелос имао значајну улогу. Тада је Грчка повећала своју територију за 68 процената и популацију са 2,7 на 4,8 милиона, што је повећало апетит за ослобађањем оних Грка који су још увек живели под отоманском влашћу у Малој Азији.
Национални раскол у Грчкој се распламсао након што је присталица грчке неутралности у Првом светском рату краљ Константин И, ожењен сестром немачког кајзера Виљема ИИ, са премијерске функције сменио Венизелоса, који се залагао да Грчка стане на страну Антанте. Његове присталице у Солуну су, после искрцавања снага Антанте, формирале национални покрет и практично владале северном Грчком и острвима.
Кад је 1917. Венизелос превладао и склопио савез с Антантом, краљ Константин се привремено склонио у Швајцарску.
У складу са чланом 7 Мудроског примирја, грчке трупе су 15. маја 1919. заузеле Смирну (данашњи Измир). Тамо се поред локалног грчког и јерменског становништва, слио велики број грчких избеглица из Јоније коју су окупирали Турци.
Теодоракисов отац је 1919. био државни службеник у Смирни, где је упознао Теодоракисову мајку Аспасију Пулакис.
Као савезник Антанте, Венизелос је био потписник мировног уговора из Севра (1920) којим је Истанбул био стављен под управу Лиге народа, Босфор и Дарданели демилитаризовани, а Грчкој обећана Источна Тракија и Смирна (данашњи Измир). Након што је Венизелос изгубио изборе 1920, турски националисти предвођени Мустафом Кемалом Ататурком нису признали споразуме из Севра, па су крајем августа 1922. турске снаге поразиле грчку војску, спалиле Смирну и сахраниле сан о грчком иредентизму. Страдало је много људи.
Тако се породица Теодоракис 1922. нашла међу 1.300.000 избеглица које су после натезања са странцима евакуисане бродовима. Зауставила се на острву Хиосу; тамо је 29. јула 1925. рођен Михаил Микис Теодоракис.
Револуционарни комитет официра је септембра 1922. приморао грчког краља Константина И да абдицира. Специјални војни суд прогласио је кривим за велеиздају и катастрофу у Малој Азији осам ројалистичких политичара и војних команданата. А погубљење њих шесторо 28. новембра 1922. увело је преседан крвне освете између венизелиста и антивенизелиста.
КРАТКИ ЖИВОТ ДРУГЕ РЕПУБЛИКЕ
Због сумње да је октобра 1923. учествовао у војном удару, отеран је с престола и Константинов наследник Ђорђе ИИ. Монархију је заменила Друга грчка република, чији су кратки живот обележила четири војна државна удара (1925, 1926, 1933, 1935).
Ројалистичка Народна партија је тек 1932. званично признала устав Републике и победила је на изборима марта 1933, а већ у јуну 1933. ројалисти су покушали да убију Венизелоса. Након тога, он је покушао да заведе војну управу, али пошто је тај покушај пропао, побегао је у Француску. У Грчкој су уследила суђења и егзекуције Венизелосових присталица.
У таквим, променљивим околностима, породица Теодоракис се са Хиоса сели на Митилену (1925–28), па на Сирос, затим у Атину (1929), онда у Јањину (1930–32), а потом следи Аргостоли на јонском острву Кефалонија (1933–36).
МЕТАКСАСОВА ДИКТАТУРА
После пуча у марту 1935, државна репресија проширена је на све антиројалисте, које су монархисти називали “венизело-комунистима”. Грчки комунисти су од раније били на индексу.
Друга грчка република је окончана у новембру 1935. када је монархија обновљена плебисцитом који су оркестрирали екстремистички монархистички официри.
Едвард Малефакис, историчар са Универзитета Колумбија, пише како су Друга република у Грчкој и Друга република у Шпанији – заробљене у поларизацији између фашизма и комунизма и финансијски угушене у Великој депресији – имале “несрећни тајминг” јер је “мало периода у историји Европе било идеолошки конфликтно или економски нестабилно као 1930-те”.
На изборима у јануару 1936. монархисти су освојили 143 места, а либерали 142, док је петнаест комунистичких посланика држало баланс. Војска, очишћена од официра венизелиста, упозорила је да неће толерисати владу засновану на гласовима комуниста. У покушају да обузда војску, краљ Ђорђе ИИ је сменио министра војног Јоаниса Метаксаса, пензионисаног ројалистичког генерала, чија је мала ројалистичка партија обезбедила седам места у парламенту.
Међутим, већ у априлу 1936. краљ је Метаксасу дао премијерски мандат.
Како пише историчар са Солунског универзитета Танасис Д. Сфикас, под утицајем избијања шпанске револуције, у мају 1936, дувански радници у штрајку у Солуну су са подигнутим песницама узвикивали “Шпанија, Шпанија!”. Протест се завршио крвопролићем, са 12 мртвих. Дан касније, левичарски дневник “Ризоспастис” објавио је фотографију мајке 25-годишњег Тасоса Тусија која тугује над телом мртвог сина. Песник Јанис Рицос је видео ту слику и за два дана, готово не једући и не спавајући, и како је касније причао, јецајући као нарикача Маниота с Пелопонеза, написао је првих 14 делова своје поеме Епитаф. У року од неколико дана, једна књижара грчких комуниста је објавила ту епску песму. Распродато је 9.750 примерака, а преосталих 250, заједно са књигама Маркса, Лењина и Горког, спалили су људи Јоаниса Метаксаса у Храму Зевса са Олимпа.
У новембру 1936. од 261 присутног посланика, 241 је гласао за Метаксасов предлог да се парламент распусти. Да би ослабили политички утицај левице, либерали и припадници политичког центра су подржали ванпарламентарну владавину ауторитарног генерала.
Током тих тектонских потреса породица Теодоракис се даље селила, у Пиргос у западној Грчкој (1938–39), затим Триполис (1939–43)…
ΟΧΙ, 1940
Када је 1940. Мусолини упутио Грчкој ултиматум, а Јоанис Метаксас одговорио чувеним “охи” (Οχι, Не) и када су италијански гарнизони из Албаније насртали преко границе, та реч од три слова је постала бојни поклич Грка без обзира на идеологију.
Микис Теодоракис, који је тада живео у Триполису на Пелопонезу, сео је у воз и кренуо у Ларису – у рат. Заспао је у возу, жандарми су га ухапсили и вратили кући. Отац се љутио на њега због младалачког авантуризма; одговорио му је да не би требало да га грди због тога што је учинио исто што и он, када је младости био учесник балканских ратова. Отац му је на то казао: “Али ја сам тада имао шеснаест година, а теби је само петнаест”.
Теодоракис је потом, као члан ултранационалистичке омладинске организације Јоаниса Метаксаса, збрињавао рањенике у градској болници. Како пише историчар Милан Ристовић, Теодоракисово краткотрајно чланство у ЕОН–у је више било израз младалачке жеље да опонира оцу, страсном венизелисти, него прихватање идеја које је диктатура нудила.
ДВА ПОКРЕТА ОТПОРА
Након што су се грчке трупе генерала Папагоса у гудурама Епира и западне Македоније супротставиле технички надмоћнијим италијанским снагама, Метаксас је преминуо крајем јануара 1941. и није доживело слом Грчке после немачког блицкрига из правца Југославије и Бугарске. Круна се с остацима режима домогла уточишта код Британаца у Египту; Грчка је подељена између сила Осовине; Бугари су заузели источну Македонију и Тракију, Албанци северни део Епира, а Немци стратешки важне тачке укључујући Атину, Солун, провинцију Еврос на турској граници, Крит и још нека острва, док су Италијани окупирали већи део Грчке. У Атини је успостављена марионетска влада.
Са својих седамнаест година, Теодоракис је 1942. приступио левичарском Народноослободилачком фронту (Етхнико Апелевтхеротико Метопо, ЕАМ), чије је герилско крило Народноослободилачку војску (Етхникóс Лаïкóс Апелефтхеротикóс Стратóс, ЕЛАС) на таласу борбеног расположења маса након отпора Мусолинију активно предводила Комунистичка партија Грчке (Коммоунистикó Кóмма Еллáдас, ККЕ).
С друге стране, деловао је и знатно инертнији конкурентски покрет опора под вођством пуковника Наполеона Зерваса – националистичка, конзервативна Грчка национална демократска лига (Еллíникос Дíмократикос Етхникóс Стрáтос, ЕДЕС), који су подржавали Британци.
Велика глад 1941/2. однела је око 300.000 живота. Када је 25. марта 1943. као припадник ЕАМ-а организовао демонстрације против италијанских окупатора у Триполису, Теодоракис је ударио италијанског војника. Ухапшен је и мучен не би ли одао имена вођа демонстрација. Када је изашао из затвора, постао је члан ККЕ.
Шеф италијанске полиције му је нешто касније насред улице ставио руку на раме, запевао Ла дона е мобиле и одвео га у затвор. Рекао је да “воли патриоте, а мрзи комунисте”, али да је одлучио да га ухапси и протера у Атину пошто ће Триполис убудуће контролисати Немци, који траже да им се достави списак од 20 побуњеника који ће бити стрељани за пример другима. Неколико дана касније тај Италијан је погинуо.
И Теодоракисови родитељи и његов брат Јанис преселили су се тада у Атину, где је Микис прво уписао правни факултет. Док су били на Пелопонезу, отац и професор математике су се надали да ће Микис, који је добро владао математиком, постати архитекта, али њега је занимала само музика. Када је у биоскопу у Триполису у једном од немачких филмова чуо Бетовенову 9. симфонију, то је толико деловало на њега да се разболео од грознице.
Директор Атинског конзерваторијума примио га је на студије.
Важнији од студија за њега је у то време ипак био илегални рад за ЕЛАС. Поново је ухапшен. Тада је с њим ухапшен и његов пријатељ који је потом мучен и убијен. Пошто је у Теодоракисовим личним документима било назначено да је композитор, Немци су га подругљиво називали “компонистом” и драли се на њега помињући Бетовена и Вагнера. Некако је успео да побегне.
До првих озбиљнијих чарки ЕЛАС-а и ЕДАС-а долази након пада Италије 1943. када је ЕЛАС заробио и задржао за себе велику количину италијанског наоружања, због чега је Лондон престао да га помаже.
ДЕКЕМВРИАНА, “БРИТАНСКА ПРЉАВА ТАЈНА”
Ипак, на Либанској конференцији у Бејруту крајем маја 1944. у Грчкој је формирана влада националног јединства коју су чинили представници свих оружаних фракција отпора, на челу с Јоргосом Папандреуом као премијером и архиепископом Дамаскиносом у улози регента.
По искрцавању савезника октобра 1944, све снаге отпора стављене су под команду британског генерала Скобија.
Првог децембра те године генерал Скоби и Папандреу су ултиматумом затражили разоружавање свих герилских формација које нису подређене влади. Комунистички министри су због тога поднели оставке, а ЕАМ је прогласио генерални штрајк.
Теодоракис је као капетан ЕЛАС–а учествовао у левичарској побуни 3. децембра 1944, познатој под именом Декемвриана, током које су на тргу Синтагма у Атини владини жандарми са кровова пуцали из митраљеза на двеста хиљада демонстраната, упркос томе што су носили грчке, америчке, британске и совјетске заставе, узвикивали “Вива Черчил! Живео Рузвелт! Живео Стаљин!”. Интервенисала је и британска војска. Двадесет осморо људи је убијено, а више стотина рањено.
Како је писао “Гардијан” у тексту “Атина 1944: Британска прљава тајна”, то је био дан када је, након што су се Немци повукли из Атине, Британија, која је још била у рату с Немачком, отворила ватру и дала оружје локалцима – који су сарађивали са нацистима – да пуцају на масу људи која је демонстрирала у знак подршке партизанима са којима је Британија била у савезу три ратне године.
“Гардијан” констатује како је британска логика била брутална и перфидна: премијер Винстон Черчил је сматрао да је унутар ЕАМ-а, који је подржавао током рата, утицај ККЕ постао јачи него што је он рачунао и да је довољан да угрози његов план да врати на престо грчког краља Ђорђа ИИ и да сузбије комунизам у Грчкој.
ЕЛАС – који је држао већину сеоских подручја Грчке – одговорио је нападима на британске трупе и њима лојалне грчке снаге. Борбе су се распламсале широм Пелопонеза, а и у центру Атине. Британци су из Италије довукли још две дивизије као појачање.
После једномесечних крвавих уличних борби, сукоб је окончан споразумом у Варкизи. Британска војска је разоружала ЕЛАС, заробила 130.000 левичарских бораца и предала их грчким десничарским властима…
Главе двојице левичарских вођа Ариса Велухјотоса и Леона Цавеласа – који нису признали тај споразум и били убијени у борби или су извршили самоубиство – биле су одсечене и обешене о уличне канделабре у Трикали.
Када је у британском Парламенту постављено питање о томе, речено је да је то у складу с античким обичајима када су у питању разбојници. Цинизам судбине је хтео да је Арис истог дана био искључен из Комунистичке партије због непоштовања споразума из Варкизе.
ЗАТОЧЕНИК НА ОСТРВУ МАКРОНИСОС
У фебруару 1945. капетан ЕЛАС–а Теодоракис је ухапшен и у затвору подвргнут мучењу. Захваљујући очевим политичким везама и интервенцији, добио је мању временску казну.
Грчки историчар Џон О. Јатридес је описао ово доба као време када су тајне десничарске банде и паравојне организације покренуле кампању сумњичења, безакоња, застрашивања и терора против левице (комуниста).
Када је следеће, 1946. године, поново учествовао на демонстрацијама, Теодоракиса су толико претукли да су сви мислили да није преживео и пребачен је у мртвачницу. Задобио је прелом лобање и повреду ока…
Неко време је живео илегално у Атини, а после другог хапшења 1947. године, прогнан је на острво Икарија, потом је 1948. интерниран у логор на издуженом сувом острву Макронисос југоисточно од Атине. Тамо су му, током тортуре 1949, играли на грудима и поломили руку и ногу, тако да је у тешком стању пребачен у војну болницу. После опоравка пуштен је из затвора и послат је на лечење у Атину где су га такође тукли. Са оцем који му је дошао у посету није могао ни да разговара јер му је била ишчашена вилица. Након два месеца таквог “лечења” враћен је на Макронисос где га поново муче. Теодоракиса је отац 1949. некако успео да ослободи као инвалида. Изгледао је као дух са штакама. Причао је касније да је преживео компонујући у глави и памтећи мелодију. Да ли и ону у којој Марија Фарантури пева: “На обали дугој, белој као голубица, били смо жедни у подне…”
ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИЦИ И ИЗГНАНИЦИ
Грађански рат, који је окончан крајем 1949, однео је око 150.000 жртава. Неке процене историчара говоре о 80.000 заточених. У пренатрпаним затворима Грчке 1945. суђење је чекало 17.984 особа, казне је издржавало 2.388, док је 15.596 било у “превентивном притвору”.
У септембру 1947. године било је 19.620 политичких затвореника, а 36.948 политичких изгнаника у центрима за реиндоктринацију на грчким острвима; у јуна 1948. било је 12.695 политичких затвореника, а 15.242 интернираних на Макронисосу, у августа 1949. у логорима је било 31.400 заточеника.
Југославија је дала азил грчким партизанима избеглим из Грчке. У бившем фолкдојчерском селу Буљкесу у близини Бачког Петровца, данашњем Маглићу, до 1948. живело је око четири и по хиљаде грчких избеглица у својеврсној екстериторијалној аутономној комуни под руководством ККЕ, која је чак штампала властити новац. Тако је било све до новембра 1948; тада је, у време сукоба са Стаљином, избеглички камп расељен уз инциденте у којима је убијен председник комуне Пектасидис и неколицина његових присталица, а већина бивших грчких партизана због оптирања за Информбиро исељена је у Чехословачку.
Вафијадис Маркос, ратни командант ЕЛАС–а, искључен је из ККЕ 1948, живео је у изолацији у граду Пенза, 700 километара југоисточно од Москве. Кад га је срео Теодоракис, осамдесетих година прошлог века, на њему је “видео одело сашивено још 1956. године”. У Грчку се вратио 1983. године, а 1989. је почасно биран у парламент као члан странке ПАСОК. Добио је генералски чин. Умро је 1992. Никос Захаријадис је остао у егзилу и умро је 1973. у Сугруту у Сибиру.
ВЕРОВАТНО НОВИ СТРАВИНСКИ
По повратку из концентрационог логора Макронисос, Теодоракис је 1953. дипломирао на Атинском конзерваторијуму и послат је у Александрополис да одслужи војску. Али, две недеље касније, командант је пронашао његов досије, ставио га иза решетака и запретио му да ће га прогнати на Макронисос. Теодоракис је покушао да изврши самоубиство. Јео је барут. Послат је у болницу у Солун, а тамо је било горе него на Макронисосу. Отац је некако измолио да га пребаце на Крит, да тамо одслужи војни рок.
По повратку из војске, Теодоракис се кратко време задржао на Криту као директор музичке школе. Касније је у критској цркви Свете Тројице (Агиа Тријада) компоновао химне за недељну литургију, Химну Богу и око 30 других богослужбених песама.
Иначе, за религиозну музику везао се у детињству, јер је његова мајка Аспасија Пулакис била религиозна и музички надарена. Имао је само осам година када га је на јонском острву Кефалонији 1933. митрополит у школи изабрао међу двадесет ђака који ће да певају на Велики петак. Ратне 1943, са осамнаест година, Теодоракис је већ компоновао ораторијум Симфонија број 1, која за основу има религиозну потрагу за добрим између светла и таме.
После повратка с Крита 1953. био је музички критичар и написао је музику за два балета.
Оженио се Миртом, која га је дуго чекала и постао је њен први пацијент, пошто је управо завршила студије медицине.
Следеће године је као стипендиста француске владе уписао студије на Париском конзерваторијуму.
Већ 1958. Микис Теодоракис се убрајао међу нове звезде озбиљне музике у Западној Европи. Музички критичар “Монда” га описује као “вероватно новог Стравинског”. Бенџамин Бритн хвали младог грчког колегу у неколико новинских интервјуа. Жири коме је председавао Дмитриј Шостакович доделио му је златну медаљу на Московском такмичењу композитора 1958. Награду “Сибелијус” за симфонијска дела добија од жирија који су чинили шпански вилончелиста Пабло Казалс, мађарски композитор и филозоф Золтан Кодали и француски композитор Даријус Мијо.
Његове балете изводе Театар “Сара Бернар” у Паризу и Краљевски балет у лондонском Ковент гардену. Његова Антигона изведена је више од 150 пута. Теодоракис је у својој књизи Где могу да нађем своју душу? написао да је трагедија представљала његов уметнички идеал и да је срец́ан што употпуњава свој животни сан компонујући лирске трагедије (опере) Медеју, Електру и Антигону.
Теодоракисову дубоку љубав према античким трагичарима, филозофима, математичарима и астрономима, чија дела је читао на старогрчком, развио је код њега професор гимназије у Триполису, утицајни грчки филозоф Евангелос Папанокос (1900–1982).
Астерис Кулутас пише да су речи Питагориног ученика Филолаја, да ватра и музика представљају дар човечанству, постале полазна тачка за Теодоракисове теорије универзалне хармоније, музике сфера и теорије музике и бројева.
ЗА КОГА ПИШЕМ МУЗИКУ?
Када је епска песма Епитаф поново објављена 1958. године, Јанис Рицос је послао примерак Микису Теодоракису у Париз, коју је овај почео да чита у свом аутомобилу док је чекао да његова жена Мирто заврши куповину. Вратила му се слика како је заједно са Рицосом и другим комунистима и левичарима робијао на Макронису, са кога се, по сопственим речима, вратио као олупина, у ужасном стању које је трајало читаву деценију. Имао је епилептичне нападе и губио је свест, а кад би се освестио, није знао ко је.
Исте вечери је почео да тражи мелодију за Рицосове стихове. “Чудно је”, рекао је Теодоракис, “када сам написао музику за Епитаф, осетио сам се боље.”
За њега је тада витално питање гласило: за кога компонујем? Ко је мој партнер у дијалогу? Тада је одлучио да аристократско-буржоаску публику Париза и Лондона замени за ширу јавност у Грчкој.
Једну копију партитуре проследио је у Атину, колеги композитору Маносу Хаџидакису.
Манос Хаџидакис је понудио да аранжира осам Теодоракисових Епитафских песама, а затим их је за Фиделити рекордс снимио са својом музом, певачицом Наном Мускури, са којом је доживео велики успех и добио Оскара за музику у филму Никад недељом са Мелином Меркури у главној улози. Код нас је та песма позната под насловом Деца Пиреја, у којој је Лола Новаковић певала о радосном свету на топлим обалама југа где ласте траже дом.
Када се вратио 1960. у Грчку, Теодоракис је био одушевљен Хаџидакисовим знаком пријатељства, међутим, почео је да схвата да Нанино нежно извођење тих песама заправо не одговара његовој естетици која је, попут њега самог, била поноснија и чвршћа.
ТАЛАСИ ВИСОКИ, ТУГА ВЕЛИКА, А ГРЕХ ГОРАК
У некој таверни пронашао је Григориса Битикоциса, бившег војника, кога је упознао двадесет година раније, као 23–годишњи измучени ратни заробљеник у концентрационом логору на острву Макронисос. Схватио је да груб, несофистициран глас тог војника – који није имао ништа заједничко са појмом “високе уметности”, нити са било каквим његовим дотадашњим уметничким амбицијама – изражава жељу, аутентичност и преживели дух обичног народа.
И Теодоракис је у студију Колумбије снимио осам истих песама са Битикоцисом и најпознатијим свирачем бузукија из тог периода Манолисом Киотисом.
Музички критичари су били једногласни у похвалама Хаџидакисове верзије. А Теодоракисов искорак у схватању односа “озбиљне” и “народне” музике је у круговима политичких и музичких традиционалистичких чистунаца презриво описиван као левичарска провокација.
И левица, којој су припадали и Јанис Рицос и Микис Теодоракис, оштро се противила Теодоракисовој верзији. Један критичар у “Елефтерији” чак је писао о “малом грађанском рату”.
После неколико недеља, међутим, није се могао срести Грк на улици који није знао песме које је певао Григорис Битикоцис. Рођен је нови стил музике и потпуно нови укус. Један критичар је приметио да је то звучало као када би британски композитор класичне музике Бенџамин Бритен снимио плочу стихова америчког песника с репутацијом проповедника левице Винстана Хјуа Одена, у вокалној интерпретацији надбискупа од Кентерберија, а да је онда та плоча избацила Битлсе са листе Топ 10.
Историчар Милан Ристовић пише да је Теодоракис у елитне концертне дворане грчке престонице и на радио-станице увео “прокажену музику” као што су песме ребетико (рембетико), настале као амалгам различитих музичких утицаја у лучким кафанама, борделима и пушионицама опијума у Солуну и у пирејској четврти Трумпа, где се неувијено пева о купљеној љубави, социјалним проблемима, беди, алкохолу и хашишу. Те песме су биле вид изражавања социјалног незадовољства и сатирични вентил којим се исмевају власт и лажни морал. То није могло да прође без последица по Теодоракиса: године 1961. његова музика је по налогу владе Константина Карамалиса скинута са радио-програма.
Што није изненађење, с обзиром на то да је кроз песму Туга (Каимос Καημός) Битикоцисов опор и аутентични глас дочаравао непревладану колективну ратну трауму: “Обала мора дуга, таласи високи, туга велика, а грех горак…”
Извор: Време
