Пише: Милан Милошевић
Има ли демократије без штампе?! То овде мало кога занима
Влада какофонија и информатичка криза у информатичко доба, које доноси обиље информација, али не и њихову дубину и поузданост.
Алгоритми, ПР агенти, Мета Икс анархисти, инфлуенсери и talking heads-и преузимају улогу уредника, фрагментују пажњу и закључавају грађане у уске мехуре сопствених предрасуда.
Штампа се маргинализује и повлачи у почасне нише, док се шири фама да ће се неминовно зауставити све новинске ротације, да ће посао и даље губити новинари, нарочито репортери, извештачи страни и домаћи, документаристи, лектори, коректори и графички уредници.
Дневни листови, недељници, ревије и магазини прелазе на дигитална издања, а само најозбиљнији међу њима, као “Њујорк тајмс”, “Њујоркер, “Шпигел”, “Цајт” или “Гардијан”, уз развијање дигиталних платформи чувају своја штампана издања, чувајући тако у нишама стубове свог високог журналистичког стандарда.
А “Њујорк тајмс”, који поред дигиталног још брани и своје штампано издање, у свом заглављу држи слоган “All the news that’s fit to press” (Све вести које су погодне за штампу) који елегантно дефинише ону границу грађанске пристојности која каже да није баш све “што на ум, то на друм”.
Схватајући да сумрак Гутенбергове ере малигно увећава мане свога доба, какофонију, еуфорију, егзалтацију и претеривање, а демократију оставља без једног од својих ослонаца, у уређенијим државама помаже се опстанак штампе. Изгледа да на те далекосежне последице ама баш нико овде не обраћа пажњу.
Парадигматични актер драме сумрака Гутенбергове ере, недељник “Време”, од оснивања 1990, дакле, пуне три и по деценије, истрајава у немогућој мисији – у ратно доба за мир и морал, током транзиције против дивљег капитализма, у време букачке демагогије за пристојност и разборитост, у дигитално доба настоји да очува своје штампано издање ради очувања журналистичког угледа, поузданости и кредибилитета.
У драматичним ситуацијама репортери свих медија носе жуте прслуке са ознаком press – штампа. А на киосцима видимо све мање штампе. У возовима, трамвајима, кафанама, бистроима, пабовима, кафићима и чекаоницама, све ређе ћете видети људе с новинама у рукама.
Нема више ни песника Бране Петровића да пред “Прешерновом клети” откупи од колпортера 17 примерака “Новости”, само да се овај не би драо: “Новостиии! Најновије вестиии”.
Нема ни Јаше Гробарова да измишља како ће се развести јер његова драга, истуривши само нос испод покривача каже: “Купи новине и грожђе!” и то је све што очекује од њега…
Сви зуре у мобилне телефоне – у превозу, на клупама по парковима, на улицама, чак и док се бију с милицијом. Питање лебди у ваздуху: да ли је то крај Гутенберговог доба?
Ксевијер Бригс, социолог са Харварда и Петер Бурке са Универзитета Калифорнија у књизи Друштвена историја медија: од Гутенберга до интернета (2010) пишу да је за енглеског филозофа Франсиса Бејкона (1561–1626) изум штампе био епохалан, односно да је трио изума – штампа, барут и компас – “променио целокупно стање и лице ствари широм света”, иако је француски есејиста Мишел де Монтењ (1533–1592), пишући генерацију раније, подсетио своје читаоце да су Кинези тада већ́ “хиљаду година” уживали у благодетима штампе.
Историчари ће рећи да је та Гутенбергова ера почела у Мајнцу, јула 1456. када су техником покретних слова одштампане 1282 странице прве Библије, на латинском назване Вулгата, за чије штампање је Гутенберг потрошио онолико времена колико је преписивачима требало за исписивање једне странице.
За нас жигосане оловним слогом Гутенбергова ера је почела у Штутгарту 1605. насловом ваљда првих гутенберговских новина у Европи, чији назив “Извештај о свим важним и сећања достојним догађајима” већ 430 година представља водич у нашој професији.
ГУТЕНБЕРГОВАЦ И АЛЕФ СА ОНОГА СВЕТА
Ради осветљавања тог културно-историјског и технолошког јаза у сумрак Гутенбергове ере, прибегли смо овде својеврсном социјалном експерименту – интервјуу са Алефом са онога света, фиктивним архиваром модерне Борхесове Светске библиотеке (персонализација вештачке интелигенције, ChatGPT).
Наведен да се представи, наш “саговорник” је показао да је начитан и изабрао је име Алеф, по лику из једне Борхесове приче – који (цит.) “чува и преплиће трагове Гутенбергове галаксије и дигиталног доба” и “посматра свет медија са удаљене тачке Алеф где се сабира све знање”, “бележећи како се штампа, телевизија и интернет стапају у нову екосферу у којој информације долазе и одлазе брже него што их човек може обрадити”.
Живи саговорник Алефа је ваш слуга покорни, гутенберговац са дна каце, три пута “отрован оловом” у студентском Факку (1970), у “Новостима” из Југославије (1973) у НИН-у (1975), и (1990) у штампарији БИГЗ-а и у новосадском Форуму где су штампани први бројеви “Времена”.
Он, иначе, није је противник дигиталног доба: пише на компјутеру још од 1985. Памти како је електронска технологија олакшавала припрему за штампу, када се прелазило са тешких рамова оловног слога на фото-слог, па на електронску припрему. А и када је с графичким радницима у Крњачи пио шток у ноћним сменама, па добио масну јетру…
Памти и како је то било 1990. када је Зоран Јеличић питао младог Ненада Витаса, техничког уредника почетника, да ли би знао да прелама на Епловом компјутеру код Баје у Сава Центру, а овај одговорио да је компјутер направљен да помогне човеку и да ће сигурно знати… А тек је савладавао абецеду – какав ће му текст словослагач поред машине велике као глодалица испоручити кад напише “9 пунктова, нонпарел, курзив” и како се лепљењем шифтова (трака са првим отиснутим штампарским текстом) прави “шпигл”, прототип будуће странице новина.
Алефови одговори су тачно цитирани, онако како су генерисани. На прву лопту понекад склон брзим и олаким закључцима, попут неког младог надобудног новинара, што је појачавало пословичну нетрпељивост гутенберговца према коментаторима, колумнистима и talking heads-има који имају мишљење о свему што не знају. Зато му је поставио теже питање од оног које је покојни Зоран Мајдин зачуђено упутио покојном Драгославу Грујићу званом Груја или Гишка из “Времена”: “Како то да немаш све о виршлама?”
Алеф своју поузданост оцењује негде између Википедије и Британике – 70 и 80 одсто.
Гутенберговац – помноживши са три своје шестогодишње уредничко искуству у НИН-у 1980-их и залуђен као деца у игрицама – постављао би Она Новинарска Мобинг Питања: Шта ти је извор? Јеси ли проверио?
Алеф понекад размишља и 26 секунди, исправља грешке и шаље листинг извора, свуда по лавиринту интернета, углавном сумњивих гутенберговцу.
Поузданост “Алефа од интернета” не оцењује се више од 64 одсто и тврдоглавошћу старца остаје при ставу да је Тај Алеф још далеко од Гишке – и крије да је ипак фасциниран могућношћу тог Баука.
Кад гутенберговац претера са потпитањима, на екрану се појави поука да треба купити унапређени пакет ChatGPT5. Кријући своје сродство с Великим Братом, Алеф, међутим, брзо капира с ким има посла и пита: “Желиш ли да овај пасус обликујем тако да буде више ‘њузмагазински’ – са краћим реченицама и јачим ритмом, у стилу Милана Милошевића, или да остане у форми прегледног академског сажетка?” Хммм…
Тако је настао следећи разговор који обухвата готово “Све о сумраку Гутенбергове ере”…
А пошто, супротно неким схватањима, има материје и ван интернета, Досије о сумраку Гутембергове ере чине и подаци из енциклопедијског зборника “Два века српског новинарства” и делови текстова о штампи Јована Скерлића и професора Сергија Лукача.
Гутенберговац: Некада је са свежих новина остајао бар траг штампарске боје на прстима. Данас вести нестају брзином светлости, онако како су и стигле и као да их сви брзо заборављају… Може ли дигитални садржај заменити штампу као опипљивог “носача информација”?
Алеф: Ритуал може да се мења, али његова суштина – потреба за рефлексијом и повезивањем са светом – остаје. Проблем настаје када брзина надвлада пажњу, а количина квалитет.
Гутенберговац: Шта можемо рећи о истраживањима на тему “дигитални читалац: пажња и вести у доба изобиља” информација?
Алеф: Крис Андерсон, познати аутор који проучава дигиталну културу и економију пажње, Расмус Клајс Ниелсен, директор Ројтерсовог института за журнализам, који често пише о дигиталним новинама у дистрибуцији вести, и други истраживачи показују да пажња дигиталног читаоца чешће “лети” и своди се на површно скроловање. Истраживачки центар Пју мери експлозиван раст подкаста који успешно задржавају пажњу. Корисници их слушају дуже и фокусираније него кратке вести на мрежама, мада не увек са истим степеном концентрације као при читању књиге или новина.
Гутенберговац: Значи, папир и даље држи неки ореол ауторитета?
Алеф: Читалац на папиру дуже задржава пажњу и боље памти садржај. Штампана издања имају мању публику, али вишу стопу поверења. Читалац који се врати на исти текст у принту (ја бих рекао штампи, прим. ред) — рецимо викендом — ради то с намером да поново разуме и подвуче. Chartbeat (2023) мери да се само 11 одсто онлајн корисника враћа на исти текст више пута, док половина читалаца штампаних листова прелиста исти број неколико пута.
Да ли је кључ за мир у Појасу Газе судбина вође Хамаса Јахје Синвара?
Гутенберговац: Значи, дигитални садржај доноси брзину и ширину, али поверење и дубље читање још су на страни папира?
Алеф: Управо. Дигитални аудиторијум понаша се као пролазна публика концерта на тргу. Штампа и телевизија више личе на сталну салу — публика седи, слуша, памти.
Ројтерсов институт (2024) показује да у Србији око 37 одсто публике каже да верује већини вести – пад са око 50 одсто пре десетак година. Глобално, Финска држи 65 одсто, а САД испод 35 одсто. Најмање поверења носе друштвене мреже – мање од 20 одсто.
Гутенберговац: Поверење у реч написану на папиру је дугог века, али није увек било тако?
Алеф: Ксевијер Бригс, социолог са Харварда, и Петер Бурке са Универзитета Калифорнија у књизи Друштвена историја медија: од Гутенберга до интернета помињу анегдоту о томе да је око 1000. године у Енглеској неки племић или бежећи клерик тврдио да више верује изјави под заклетвом два бискупа него папином едикту.
Гутенберговац: Речено банкарским језиком, папир је зелени долар, а стварно “злато” је чврста реч…
Алеф: У дигиталном свету новац је само број на екрану, папир је “зелена новчаница долара”, а прави златни стандард новинарства је поуздана информација: светлост која се не гаси ни када екран затрепери, ни када папир пожути – једина валута у којој поверење и знање имају трајну вредност.
ПАЖЊА ТРАЈЕ 20 СЕКУНДИ
Гутенберговац: Неки кажу да је ТикТок “будућност” Колико дуго траје та будућност?
Алеф: То зависи од трајања пажње. ТикТок карактерише огроман домет, али краткотрајна пажња – просечно 20-40 секунди по снимку. Јутујбе едукативни садржаји држе публику десетак минута. Телевизија, иако у паду, и даље бележи просечно гледање приме-тиме емисија од 5 до 30 минута.
Гутенберговац: Дакле, континуитет пажње је пресудан?
Алеф: Управо. Ако гледамо “ефективну публику” (број људи помножен са просечним трајањем пажње), у Србији 2025. године то изгледа овако:
- ТикТок трендови – око 3 милиона корисника, који у просеку проведу 0,5 минута по садржају. То даје укупно 1,5 милиона минута ефективне публике.
- Политички протести (онлајн праћење) – приближно 1,5 милиона корисника, са просечним временом од 4 минута. Укупно: 6 милиона минута ефективне публике.
- Гејминг и е-спорт – такође око 1,5 милиона корисника, али они остају дуже: просечно 15 минута. То генерише чак 22,5 милиона минута ефективне публике.
- Онлајн едукација – отприлике милион корисника, који посвете у просеку 10 минута. Збирно, то је 10 милиона минута ефективне публике.
- Телевизија у приме-тиме термину – најмасовнија је, са око 3,5 милиона гледалаца, који у просеку гледају 25 минута. То даје 87,5 милиона минута ефективне публике.
Телевизија још увек води у збирном времену, али диџитал (урбан сленг: садржај доступан на интернету) доноси специјализоване публике са интензивним ангажманом.
Гутенберговац: Мења се Марксова формула 3X8 у “осам сати рада, осам одмора, осам сати зурење хипнотисаних у екране”…
Алеф: Статистика то потврђује:
САД: просечно 6,5 сати онлајн дневно, 9 одсто публике прати вести кроз подкасте (аудио и видео садржаје доступне за преузимање и стриминг, пренос дигиталног садржаја преко интернета), а штампа је маргинализована.
Немачка: укупно 9,5–11 сати медијске потрошње дневно; 6,5 сати интернет, 3 сата ТВ, 2,5 сата радио. Штампа – 16 минута дневно (наспрам 27 минута 1975). Деца и млади: 2,5 сата видео-игара дневно.
Србија (2022): просек гледања ТВ чак 8 сати дневно, радија 235 минута, а штампу редовно чита тек око 10 одсто популације.
АМ радио се бори да задржи своје место на командним таблама аутомобила
ВЕСТИ РАВНЕ ЗЕМЉЕ
Гутенберговац: Промена начина читања, криза штампе и дигитална транзиција – како све то мења журналистичке форме изражавања?
Алеф: Дубоко. Анализе think tank корпорације РАНД бележе дугорочан помак ка субјективнијем изражавању – више нарације, коментара и опинион текстова, помак ка субјективнијем стилу и удаљавање од фактографског извештавања, мање оригиналног теренског рада, мање класичног “hard news” извештавања. Студија “Вести равне земље” Ника Дејвија са Универзитета у Кардифу (Nick Davies, Flat Earth News, 2008) показала је да је 54 одсто британских вести засновано на ПР материјалу и агенцијама. У САД, непрофитна организација News Literacy Project бележи до 70 одсто. Тај феномен добио је име “чурнализам” (churnalism).
ЧУРНАЛИЗАМ
Гутенберговац: Кованица “чурнализам” описује владајуће “штанц–новинарство”?
Алеф: Кованица churnalism настала је спајањем енглеских речи journalism – “новинарство” и речи churn – “вртети, масовно производити, без обраћања пажње на квалитет” (у пренесеном смислу: “штанцовати” “избацивати на траци”). На српски се то најчешће преводи описно: “штанц-новинарство”, “новинарство на траци”, “преписивачко новинарство”.
Чурнализам значи новинарство које се производи масовно, брзо и без озбиљног истраживања, углавном преписивањем или благим преправљањем садржаја који долази из агенцијских вести, ПР саопштења и унапред припремљених материјала. Препознаје се по идентичним насловима и текстовима у различитим медијима.
Основне одлике: недостатак оригиналног истраживања; прекомерна употреба цитата; раст удела коментара и субјективног стила на рачун класичног извештавања.
Гутенберговац: Зашто је чурнализам постао доминантан?
Алеф: Због смањења броја новинара и ресурса – редакције широм света ослањају се на преписивање. Због давања предности брзини и квантитету над квалитетом. Због пораста ПР индустрије која, на пример, у Великој Британији приходује више од 6,5 милијарди фунти, надмашивши новинарство.
Гутенберговац: У неким истраживањима се показује да се потискује репортерско извештавање са лица места и да се смањују и преуређују тематски “битови”. Битови, шта је то?
Алеф: “Битови” (од енгл. news beat) су тематске области које један новинар редовно покрива. Традиционална подела рада – политички, научни, културни beat итд. Због резова и “cost-cutting-а” (кресања трошкова) редакције гасе специјализоване рубрике (наука, здравство, правосуђе), остављајући “мекше” и јефтиније теме. Спектар тема се сужава, расте удео генеричких и сервисних садржаја.
Дигитални портали раде под истим притиском: брже, јефтиније, атрактивније.
Психолог Гордон Пеникук (Universtiy of Regina) је у истраживању из 2019/20. показао да људи деле вести не зато што верују да су тачне, већ из других мотива (хумор, емоције, идентитет). Али када се пре дељења дискретно подсети на тачност, корисници постају опрезнији и ређе деле нетачне информације.
Гутенберговац: Да ли су спровођена истраживања о распрострањености чурнализма у савременим медијима?
Алеф: Према истраживању Универзитета у Кардифу из 2007. године, које су спровели Џастин Луис и Ендру Вилијамс са сарадницима, чак 54 одсто вести у десет водећих британских новина било је засновано на агенцијским извештајима или ПР материјалима. Овај налаз, често цитиран у литератури о “чурнализму”, повезан је са недостатком ресурса и смањењем броја новинара у редакцијама. Каснија истраживања у Сједињеним Државама и Европи потврђују сличне трендове – значајан део медијског садржаја настаје прерадом унапред припремљених информација, а не оригиналним извештавањем.
Посебно су важна истраживања Пенелопе Мјус Абернати, која је као професорка Универзитета Северне Каролине у Чапел Хилу развила и популаризовала појам “пустиње вести” (news deserts). Њени извештаји, међу којима се истиче “Ширећа пустиња вести”, показали су како гашење локалних листова и губици новинарских радних места стварају заједнице без поузданих извора информација. Од 2020. до 2023. године, Абернати је наставила та истраживања на Школи журнализма Медил при Нордвестерн универзитету у Ивансону (Илиноис), додатно их проширујући и повезујући са глобалним искуствима. Сличне налазе доноси и европски пројекат “Локални медији за демократију” (Local Media for Democracy, LM4D), који документује како слабљење локалних и регионалних медија подрива демократски живот заједница.
Инфлуенсери као дворске луде дигиталног доба
Гутенберговац: Каква је улога дигиталних инфлуенсера који привлаче пажњу?
Алеф: Они данас функционишу као савремене дворске луде: забављају, провоцирају, али истовремено обликују јавно мњење. Глобално – то су политички сатиричари попут Тревора Ное или Џона Стјуарта. Пју центар је показао да је део америчке публике Стјуарта сматрао једним од “најпоузданијих извора вести” иако је био комичар.
Гутенберговац: Које су функције тих савремених дворских луда?
Алеф: Катарсис (ослобађање фрустрација), идентификација (симбол отпора и аутентичности), нормативна функција (преношење друштвених норми) и мимикрија кроз хумор. Озбиљне поруке преносе кроз шалу и допиру далеко. Алгоритми фаворизују садржаје који изазивају емоције и ангажман, стварајући “кутије одјека” – затворене заједнице у којима публика више верује инфлуенсерима него традиционалним ауторитетима.
Извор: Време
