Пише: Владимир Ђукановић
Европска унија се суочава са озбиљним изазовима у погледу зависности од увоза критичних сировина из Кине, што угрожава стабилност њених индустријских и технолошких ланаца снабдевања. Према извештају Немачког института за међународне и безбедносне послове (SWP), готово 98% ретких елемената, кључних за многе индустрије, долази из Кине. Овај проблем поставља питања о стратешкој аутономији и економској отпорности Европе.
Кина доминира глобалним тржиштем ретких елемената (rare earth elements), материјала који су од суштинског значаја за производњу електричних возила, обновљивих извора енергије, електронике и одбрамбених технологија. Европска зависност од кинеских сировина долази са значајним ризицима, укључујући геополитичку несигурност и потенцијалне прекиде у снабдевању. Ово је посебно наглашено у контексту све већег глобалног хаоса у ком се налазимо.
Поред ретких елемената, Кина има доминантан удео у ланцима снабдевања батерија и компоненти за електрична возила. Иако ЕУ улаже у домаће капацитете за производњу батерија, зависност од кинеске технологије и сировина остаје висока. Пројекти у Европи се коче, ударају у зид зелене агенде и радикално касне за остатком света. Србија не каска у том тренду где се још не зна да ли ће, ако икад, пројекат Јадар заживети. Јасно је да би Европљани да се мазе, али да им не уђе, литијум у државу наравно.
Поред регулативних препрека, ту је и мањак инвестиција. Стари континент није привлачан за инвеститоре због спорог раста, мањка иновација, и рестриктивних закона који пословање често претварају у ноћну мору. Кина са друге стране инвестира капом и шаком широм света кроз свој програм Појас и Пут. Док Европљани заврше папирологију, кинески мостови и путеви су већ у употреби. Као да се свет окренуо наопачке у односу на раније векове када су Европљани витлали по планети пласирајући капитал.
Зато се Европа очајно копрца и поред домаће производње покушава да успостави нове трговинске односе са земљама богатим критичним минералима, попут Аустралије, Канаде и афричких држава. Међутим, ови напори су спори и често наилазе на препреке у виду високих трошкова транспорта, инфраструктуре и политичких несигурности.
Извештај SWP-а идентификује три потенцијална сценарија за европско-кинеске ланце снабдевања до 2030. године:
- Одржавање статуса кво: У овом сценарију, Европа наставља да се ослања на Кину као доминантног снабдевача. Ово би значило континуирану рањивост ЕУ на прекиде у снабдевању и геополитичке тензије.
- Делимична диверсификација: ЕУ успева да смањи део своје зависности кроз улагања у домаћу производњу и нове трговинске споразуме. Ипак, Кина остаје кључни играч у глобалним ланцима снабдевања.
- Пуна стратешка аутономија: Европа развија сопствене капацитете за експлоатацију и прераду сировина, што јој омогућава значајну независност. Овај сценарио захтева велике инвестиције, политичку вољу и сарадњу међу државама чланицама ЕУ. Покушаће све да овај сценарио види светло дана, што значи рапидан развој сопствених капацитета. Да ли ће наћи неког свог Илон Маск-а који ће мачем сасећи хиљаде закона и правила који су се таложили годинама остаје да се види. Без таквих потеза, и делимичног развода од зелене агенде, тешко да ће успети у овом. У овом сценарију Србија мора да тражи своје место као снабдевач.
Европска зависност од кинеских сировина представља озбиљан стратешки изазов који захтева хитну акцију. Док је постизање потпуне аутономије амбициозан циљ, комбинација диверсификације, иновација и стратешке сарадње може значајно смањити ризике и осигурати отпорност европских индустрија. Проширење ЕУ је такође у стратешком интересу Европе, што је позитивно за Западни Балкан.
Да ли ће Европа имати снаге за одлучне потезе остаје да се види. Тренутна политичка елита, која је нокаутирана геополитичком ситуацијом, је неспособна да спроведе ове кључне кораке. Зато је вероватно да ћемо у следећем периоду видети радикалне политичке промене, ево док Европа не добије лидере новог доба. Ако не, биће све мање моћна а самим тим и сиромашнија.
Извор: Фејсбучење
