Пише: Михајло Пантић
Одлазе драги људи. Са Божом Копривицом био сам од 1984. године један од уредника „Књижевних новина“, листа који ће у тој и наредним годинама постати кључни простор ослобађања критичког мишљења.
И то не само у Србији, већ и у целој бившој великој земљи која је „чиповала“ сећање свих људи данас старијих од педесет година, без обзира какав лични однос они према њој имали.
Божо није био југоносталгичар, он је до последњег дана живео у земљи које више нема, и цео њен простор сматрао је ширим завичајем. Фудбал смо играли свега неколико пута, у два- три наврата у ципелама и панталонама „за град”, јер бисмо се после седења у редакцији или кафани, одмах, на првом слободном паркингу или оближњем паркићу, поделили на два гола. Играо је без било какве идеје о поразу и у томе се огледао цео његов карактер.
Првих година, до прве свађе за коју сам заборавио разлог, али знам да је почивао у обостраној гордости, ишли смо на Партизанове кошаркашке утакмице и заједно у „Књижевним новинама” написали текст о одласку Дражена Петровића. После смо се и мирили и свађали, увек знајући да су то природне етапе сваког дубљег пријатељског односа.
На једној трибини смо се баш добро поткачили, он је говорио о митско-епском карактеру фудбала, а ја, као бивши кошаркаш, о драми те игре која у делићу секунде постаје трагедија. Има ли томе судије? Опет добро: писао сам о његовој књизи „Волеј и слух”, он је писао о мојим причама.
Једне године продужили смо у Ниновом жирију одлучивање о добитнику за непристојна два и по сата, од пет чланова свих пет имали су другог кандидата. Божо од свога није одустао. Фанатично посвећен породици, позоришту, спорту, пријатељима и књижевности писао је своје вртоглаво асоцијативне есеје увек са непоткупљивом страшћу, често, пречесто, „уз длаку” владајућим мишљењима и, посебно, стереотипима.
Делили смо заједничке успомене на град Н. Пријатељску оданост никада није изневерио: нашем пријатељу, песнику и непоновљивом духу Миодрагу Раичевићу посветио је књигу „Блуз два пријатеља у 54 тједна”, и тиме искупио дуг свих нас.
Три приче Божа Копривице: У част мајстора дриблинга и књижевности
Ипак, посебно место у Божовом писању, уза све његове исказане и неисказане наклоности, заузима Данило Киш. Божова „Вјежбанка Данило Киш II” заправо је омнибус текстова писаних из различитих перспектива поводом Кишових дела, али и њихове рецепције.
Та књига је у великој мери врло жустар полемички одговор Кишовим неистомишљеницима и опадачима, коментар и анализа Кишових појединачних дела, уједно албум слика и сећања, меланж издашних цитата најразличитије природе и не, на последњем месту, Божова фрагментарна аутобиографија и лична антологија песама светских и овдашњих песама које посредно или непосредно успостављају асоцијативну везу или граде аналогију са писцем „Раних јада”, „Горбнице” и „Енциклопедије”.
Довољно би било само направити (недостајући) индекс имена поменутих у „Вјежбанци“ па и тако потврдити утисак стечен читањем: ширину Божових интересовања и знања којима се не пренаглашава ерудиција већ потврђује и дубинско интересовање за Кишов опус и приврженост самом писцу.
Обимна библиографија радова о делима Данила Киша добила је књигама „Киш, Борхес, Марадона” и „Вјежбанка” сасвим апартан приступ том аутору, рекао бих „из косе перспективе” или, Божовим речима: – из „волеја”, ударца у којем је он видео оваплоћење идеалних античких пропорција.
И чини ми се да би не само једну реченицу коју је изрекао поводом Киша, на пример: „Киш је у животу и литератури увек ишао до краја, до самоуништења.” – Божо Копривица мирне душе и, уједно, бурне реакције могао приписати себи. Тако се и стиже до жељеног циља сваког проницљивог херменеутичког пута, до стапања мисли и осећања писца и читаоца. Итд.
У Загребу сам, скоријих година, купио Божову књигу „Само богови могу обећати”. На моје тражење тог наслова млади књижар је рекао: – „А, знам, то је онај навијач Партизана”.
Тај навијач и читалац био је и остао свој, доследан у свим уверењима, увек са разнобојним чарапама, предан својим кћерима колико и поезији у којој се остварио као песник који, слутим, никада није написао ниједан стих
(мистификације се не рачунају).
Наставићу са њим да разговарам. Сада, када је отишао, знам број његовог мобилног телефона који, ето још једне Божове посебности и разлике, никада није набавио.
Извор: Данас
