Злу се не супротставља добро већ љубав. Нигде није речено да је Бог – добар. Али „Бог јесте љубав“ (1 Јован, 4:16). На први поглед, добро се јавља као антипод зла, али у суштини, они су узајамно повезани, о чему и приповеда библијска прича о греху. „Познање добра и зла“ са забрањеног рајског дрвета открива њихову нераскидивост: зло се представља као добро, а добро се претвара у зло. Јер добро се може остварити и насилно, тако што га намећу човеку, претварањем у злодобро. Добро бива хладно, безосећајно, равнодушно, надмено.
Велики Инквизитор жели добра својим штићеницима, олакшавајући им бреме слободе. Чак и најстрашнији злочини против човечанства, који су чини тоталитарни режими, произлазили су из тежње добру, ма колико су га својеврсно схватали Лењин и Стаљин или Хитлер и Мао Цедунг. Али сва та „благонаклоност“ не воли људе, презире их, слабе, глупе, несрећне. Колико је философских и политичких машинерија добра подигнуто на речима и у металу – а човек и нема одакле да очекује милост! Такви системи доброчинства, узвсиујући једне: богате, сиромашне, раднике, аристократе – понижавају друге: сиромашне, богате, аристократе, раднике…
Како да преживи човек у тој муљачи, где се број жртава води на милионе? Захваљујући неприметној искрици љубави, која сева од срца срцу. Увек је само тако – од једног другом, мимоилазећи друштва, савезе, партије, класе, религије. Боље је разгалити срце љубаљу него разјарити га праведношћу. Љубав је увек у праву, а праведност је неправедна ако је окрутна.
Једини критеријум, који омогућава да се разликује истинско добро од кривотвореног, јесте љубав. Добро које воли, за разлику од добра које мрзи, ствара се у делићима, изван система, оно плане у слабом људском срцу и – гасне, када влашћу идеје или принципа покушавају да га утисну у људске умове и судбине. Чак и подвизи добра и вере су немоћни против зла, ако их не покреће љубав. „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. (1 Коринћанима, 13:2, 3). Зар може неки систем или принцип доброчинства урачунати то непредвиђено, неподложно разуму – загрљаје, одједном отворене непријатљу; милостиву реч, казану обореноме; па и просто изненадна збуњеност, која помрачује тренутак уверености и свечаности. Сви власни системи добра долазе и одлазе, али ненамерно, неумишљено добро – остаје. Од слабости, непоправљиве срчане слабости се и стварају таква дела – не може се срце поредити по тврдоћи са разумом, који заповеда: покоравај, ликуј, усрећи све. Сила љубави је у – слабости срца.
Михаил Епштејн, Лепљиви листићи, Дерета, Београд, 2015
Превела: Радмила Мечанин
