Zlu se ne suprotstavlja dobro već ljubav. Nigde nije rečeno da je Bog – dobar. Ali „Bog jeste ljubav“ (1 Jovan, 4:16). Na prvi pogled, dobro se javlja kao antipod zla, ali u suštini, oni su uzajamno povezani, o čemu i pripoveda biblijska priča o grehu. „Poznanje dobra i zla“ sa zabranjenog rajskog drveta otkriva njihovu neraskidivost: zlo se predstavlja kao dobro, a dobro se pretvara u zlo. Jer dobro se može ostvariti i nasilno, tako što ga nameću čoveku, pretvaranjem u zlodobro. Dobro biva hladno, bezosećajno, ravnodušno, nadmeno.
Veliki Inkvizitor želi dobra svojim štićenicima, olakšavajući im breme slobode. Čak i najstrašniji zločini protiv čovečanstva, koji su čini totalitarni režimi, proizlazili su iz težnje dobru, ma koliko su ga svojevrsno shvatali Lenjin i Staljin ili Hitler i Mao Cedung. Ali sva ta „blagonaklonost“ ne voli ljude, prezire ih, slabe, glupe, nesrećne. Koliko je filosofskih i političkih mašinerija dobra podignuto na rečima i u metalu – a čovek i nema odakle da očekuje milost! Takvi sistemi dobročinstva, uzvsiujući jedne: bogate, siromašne, radnike, aristokrate – ponižavaju druge: siromašne, bogate, aristokrate, radnike…
Kako da preživi čovek u toj muljači, gde se broj žrtava vodi na milione? Zahvaljujući neprimetnoj iskrici ljubavi, koja seva od srca srcu. Uvek je samo tako – od jednog drugom, mimoilazeći društva, saveze, partije, klase, religije. Bolje je razgaliti srce ljubalju nego razjariti ga pravednošću. Ljubav je uvek u pravu, a pravednost je nepravedna ako je okrutna.
Jedini kriterijum, koji omogućava da se razlikuje istinsko dobro od krivotvorenog, jeste ljubav. Dobro koje voli, za razliku od dobra koje mrzi, stvara se u delićima, izvan sistema, ono plane u slabom ljudskom srcu i – gasne, kada vlašću ideje ili principa pokušavaju da ga utisnu u ljudske umove i sudbine. Čak i podvizi dobra i vere su nemoćni protiv zla, ako ih ne pokreće ljubav. „I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. (1 Korinćanima, 13:2, 3). Zar može neki sistem ili princip dobročinstva uračunati to nepredviđeno, nepodložno razumu – zagrljaje, odjednom otvorene neprijatlju; milostivu reč, kazanu oborenome; pa i prosto iznenadna zbunjenost, koja pomračuje trenutak uverenosti i svečanosti. Svi vlasni sistemi dobra dolaze i odlaze, ali nenamerno, neumišljeno dobro – ostaje. Od slabosti, nepopravljive srčane slabosti se i stvaraju takva dela – ne može se srce porediti po tvrdoći sa razumom, koji zapoveda: pokoravaj, likuj, usreći sve. Sila ljubavi je u – slabosti srca.
Mihail Epštejn, Lepljivi listići, Dereta, Beograd, 2015
Prevela: Radmila Mečanin