Пише: проф. др. Д. Јаковљевић, универзитетски професор у пензији
Увођење звања “емеритуса” за пензионисане универзитетске професоре који испуњавају одређене услове је у нас сразмерно новијег датума. И обзиром на то, било би смислено размотрити досадашња искуства са практиковањем тог звања, одн. статуса. Почев од релевантних важећих прописа, па преко деловања у оквирима наставно-педагошке и научно-истраживачке праксе. Према “прочишћеном” тексту Статута Универзитета у Београду из 2015, значење и компетенције тог звања дефинисани су превасходно његовим Чланом 137. Тако се у ставу 1. истога утврђује, да дато звање одлуком Сената може задобити, (редован)“професор у пензији, који се је посебно истакао својим научним радом, стекао међународну репутацију и постигао резултате у обезбеђивању наставно-научног подмлатка у области за коју је биран”.
А у ставу 5. се прописује, да професор-емеритус “може учествовати у извођењу свих облика наставе на академским студијама трећег степена, бити ментор и члан комисија у поступку израде и одбране дисертација, бити члан комисије за припремање предлога за избор наставника Универзитета и учествовати у научно-истраживачком раду”.
Дате формулације су највећим делом јасне, али се поводом неких њихових аспеката могу поставити и одређена питања. Тако су најпре ставом 1. прописани критеријуми у принципу узајамно хетерогени. Па неки редовни професор може имати “резултате у обезбеђивању наставно-научног подмлатка у области за коју је биран”, али у мањој мери “међународну репутацију” у науци. Код таквог односа ствари, отворила би се формална дилема, да ли ставом 1. набројани критеријуми требају бити схваћени кумулативно, или се напротив сваки од њих посебно вреднује. Ако би последње требало бити случај, то би се поставило даље питање, дали сви они требају важити као потпуно равнозначни, или би напротив рецимо мерилу међународне научне репутације припадала нарочита, релативно највећа тежина?
Наташа Вујисић Живковић: Упоредни педагошки поглед на развој Универзитета Црне Горе
Упада у очи, да статутарним одредбама учествовање емеритуса у настави кроз склапање уговора са управама свагдашњих факултета одн. универзитета није временски лимитирано. То онда сваком носиоцу тог звања оставља могућност, да полаже право на своје перманентно даље ангажовање, све до биолошког скончавања. Да ли је такво решење оптимално? Уз сво дужно поштовање према афирмисаним професорима, то питање би ваљало покренути и с обзиром на из медицине добро познату околност слабљења и опадања когнитивних и других капацитета људи у поодмаклом животном добу.
Релевантност те околности је била уважавана и у неким другим доменима, попут оног високе политике. Па је тако један од најпопуларнијих послератних италијанских политичара, Сандро Пертини, практично био тихо склоњен са функције председника републике, након што је било запажено његово слабљење у датом смислу. Зашто дакле та врста резона не би била респектована и у универзитетској пракси везаној за протегнуто ангажовање професора емеритуса? Те ако на нашим универзитетима професору по правилу “престаје радни однос на крају школске године у којој је навршио 65. година живота и најмање 15. година стажа осигурања”(Члан 140., став 1.), а у посебним случајевима изузетно уз могућност продужења до 68. године живота (исто, став 2.), зар не би смело бити довољно, да се даље наставно ангажовање пензионисаних професора који су стекли статус емеритуса може протегнути на период од још 10. година? Дакле до студијске године у којој навршавају 75. (односно максимално 78.) година живота? Те да се при досезању тог старосног доба онда приводи крају њихово активно учешће у извођењу наставе.
И тако уједно буде омогућена још благовремена природна смена генерација унутар универзитетског наставног кадра. А што се пак тиче преосталих службених надлежности које се признају емеритусима, оставити могућност да и након 75. (одн. 78.) године живота могу још повремено учествовати као један од чланова у комисијама за припрему и одбрану дисертација. Као и партиципирати у одређеним научним пројектима, који би били везани за ону тематику, којом су се ранијих деценија били бавили. Те утолико разматрању исте још могу пружити известан допринос. Само менторство над дисертацијама би пак отад исто тако рађе ваљало поверити нешто млађим колегама, у већој мери упознатим са најновијом стручном литературом, те актуалним стањем истраживања у одговарајућим доменима. Исто би могло важити и за челнике комисија које се баве припремањем избора одн. реизбора факултетских наставника.
Како сада стоји ствар на универзитетима у Србији у том погледу, има ли случајева који би се могли сматрати дискутабилним? Погледајмо рецимо следећи пример: На одсеку за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и даље је ангажована у извођењу наставе на трећем ступњу студија проф.Марија Богдановић (Жабљак, 7. јуна 1940,), која је крајем текућег летњег семестра навршила 84-у годину живота. На датом ступњу студија она предаје следеће предмете: На мастерс-студијама: Социолошка теорија и метод, Квалитативне методе истраживања, те на докторским студијама: Епистемолошки темељи метода друштвених истраживања, Методе истраживања друштвених теорија.
За “професорку емерити” била је изабрана 2008., те дакле у том статусу у међувремену већ има стаж од преко 15. година. (Након што јој је претходно већ ангажовање било продужено за 3. године, одн. до 68. године живота, по могућности допуштеној ставом 2, Члана 140.) Према најбољим расположивим сазнањима, у дато звање је она својевремено била изабрана превасходно по том основу, што је у периоду 2000-2004 била ректорка Универзитета у Београду, док је пак испуњеност прописаног мерила међународне научне репутације у области за коју је била бирана у професорско звања смела бити мање убедљива. А та област јесте “Методологија социолошких истраживања”, при чему је она наследила катедру нашег чувеног стручњака Војина Милића, чија је асистенткиња претходно била. Те, унаточ одређеним оствареним резултатима, током многих година свог универзитетског деловања нажалост ипак није успела да досегне његов ниво и ауторитет при бављењу том научном дисциплином. Штавише, она је негде од средине осамдесетих година практично тематски преусмерила своја истраживања, скрајнувши област за коју је била бирана у наставна звања – почев од 1964 (асистент) па све до 1993 (редовни професор), одн. 2008 (емеритус). Те се је сада тихо преоријентисала на разматрање питања из других области, попут Опште социологије, истраживања друштвених промена и развоја, Социологије рода, реформе високошколског образовања, одн. Универзитета у Београду… идр.
Тако да се у њеним библиографијама као њен последњи објављени методолошки рад наводи један сразмерно скроман чланак из давне 1986, који се бави делом једног аутора XIX. века, наиме: “Искуствена основа Марксовог проучавања друштва”. Након тог чланка, у њеним расположивим библиографијама се нажалост не затичу даљи, новији радови из “Методологије социолошких истраживања” који би били посвећени актуалном стању дискусије, тезама савремених ауторитета у том домену. (Уместо тога, само је уз тај чланак о Марксу још неколико таквих ранијих чланака рутински сабрано и накнадно републиковано у оквиру издања “Методолошке студије”, Београд 1993.) А то практично значи, да је још негде средином осамдесетих заправо престала да се активно бави том научном дисциплином и окренула се рађе неким другим областима одн. темама. Те да уколико се, као што би било за претпоставити, њена данашња факултетска предавања базирају на њеним властитим научним радовима из дате дисциплине, старим више деценија, то и сама настава утолико поприма својство застарелости, призвук академске патине.
Додуше, унутар прописа Универзитета у Београду нису присутне одредбе, које би експлицитно забрањивале онаква померања одн. промене истраживачких интересовања, након претходно већ досегнутог звања редовног професора. (Тако да се остајање превасходно при тематици оне области за коју је неко био биран у наставна звања пре подразумева, такорећи као имплицитно правило унутар меродавне праксе.) Но, уједно се отвара питање, зашто је онда овој “професорки емерити” било поверено да и након пензионисања и даље држи наставу управо из оног домена, који је по властитом нахођењу и слободном избору пре много година практично напустила, обуставила даље активно научно-истраживачко бављење њиме на данашњем ступњу истраживања? (Зашто јој није рађе била понуђена нека од оних области, којима се она последњих деценија активно бави?) Посезање за кардељевском категоријом “минулог рада”, тј. околношћу да се је она ранијих деценија бавила тим доменом, би се овде тешко могло сматрати сасвим задовољавајућим.
Исто тако и формалистички одговор, да то ето тако бива сугерисано ставом 1., Члана 137, којим се избор у звање емеритуса везује баш за достигнућа у “области за коју је биран” дати професор, те да се онда може сматрати, да управо из те (и не никакве друге) области треба обавезно да уследи и само ангажовање у настави сваког емеритуса. Јер би наиме поред форме, свакако ваљало обратити извесну пажњу и на садржај. А садржаји којима се ова “професорка емерити” последњих деценија превасходно бави нису идентични са својственим тематским садржајима “Методологије социолошких истраживања”, већ су препознатљиво другачијег профила. (Поврх тога, према расположивим званичним библиографским наводима, када се ради о изворним научним чланцима на било које теме, она је у периоду 2000-2024 уопште објавила само два таква чланка.) Под таквим околностима, смело би онда бити смислено питање, да ли сада и даље треба безусловно инсистирати на њеном учешћу у настави из предмета припадних датој области, из године у годину обнављати уговоре са њом о извођењу наставе? Или би можда рађе ваљало потражити адекватну кадровску замену, а у контексту уобичајене смене генерација? Није ли осим тога упутно, чак и у случају професора са извесним заслугама једно наставно деловање на високошколским установама до (у овом случају) навршене 84. године живота сматрати довољним, уместо истрајавања на његовом даљем нелимитираном пролонгирању? Сличних случајева вероватно има и на неким другим нашим факултетима.
Не би ли дакле било упутније, емеритусе са наших универзитета који су досегли 80-у годину живота рађе достојанствено испратити са њихових матичних факултета – одајући им признање на њиховим пруженим доприносима током академске каријере, те остављајући им могућност повременог учествовања у комисијама за дисертације, као и извесног суделовања у реализовању појединих истраживачких пројеката? На основу претходно изложеног, изгледа да би питање једног примереног временског омеђивања ангажовања у настави пензионисаних професора-емеритуса, те одговарајућег прилагођавања важећих прописа и релевантне праксе смело бити једна од тема које би свакако ваљало размотрити у склопу даљих реформских процеса у високошколском образовању у нас. Те по потреби подузети и извесне рационалне коректуре.
