Пише: Мијат Костић
Пад режима Башара ал-Асада у Сирији је био и стратешки ударац на интересе Ирана, чији је регионални утицај сада знатно ослабљен. Овај догађај не само што ће обликовати будуће односе Ирана са кључним регионалним играчима као што су Израел и САД, већ ће утицати и на политичку климу унутар земље. Ово се поготово односи на унутрашње незадовољство изазвано санкцијама и неизвесношћу у односима са Западом. С обзиром на то да је Сирија била централна тачка у иранској геополитици, њен губитак може имати дугорочне последице, како на Блиском истоку, тако и на глобалној сцени.
Сирија је била кључни партнер у оквиру иранске стратегије Осе отпора, политичко-војне мреже која укључује и Хезболах у Либану, као и друге шиитске милиције и организације широм Блиског истока. Овај стратешки савез, познат још и као „шиитски полумесец,“ повезује Техеран са својим савезницима у Либану, Ираку, Сирији и Јемену, пружајући им војну, логистичку и финансијску подршку. Након пада Асадове владе, Иран губи кључног савезника, али и коридор за ширење политичког и војног утицаја. Наиме, Сирија је била главни логистички центар за транспорт оружја и опреме Хезболаху у Либану, али и палестинским фракцијама попут Хамаса и Исламског џихада. У том смислу, овај губитак не само да угрожава иранску способност да подржи своје савезнике, већ умањује могућност директне војне претње Израелу. За време Асада, Сирија је била основна позиција за иранске војне операције у близини израелске границе, а то је ишло у прилог Техерану да прети бомбардовањем Тел Авива са стратегијске дистанце. У новонасталим околностима, отвара се могућност да Израел настави с војном доминацијом у региону, али овај пут олакшано и без додатне претње која би долазила из Сирије.
Поред тога, Иран се већ дуго суочава с озбиљним економским проблемима услед међународних санкција усмерених на сузбијање иранског нуклеарног програма али и смањење подршке шиитским групацијама у региону. Губитак Сирије значи и губитак огромних инвестиција које је Иран уложио у сиријски сукоб, што може додатно оштетити домаћу економију и појачати притиске Запада. Ово може бити увод у нови талас друштвених и политичких тензија ако грађани Ирана буду сматрали да су новац и ресурси за војне операције у региону узалудно протраћени, а да су уместо тога могли да се преусмере на грађење унутрашњих привредних капацитета. То може довести до још већег незадовољства и продубити постојеће политичке поделе између конзервативаца, који подржавају агресивну политику у региону, и реформиста који траже смањење иранског ангажмана у спољној политици. Конзервативци у Ирану ће вероватно користити пад Асадовог режима као аргумент за јачање иранског присуства у другим деловима Блиског истока, као што су Ирак или Јемен, како би надокнадили стратешке губитке. С друге стране, реформисти би могли искористити ову ситуацију као прилику да промовишу смањење иранског уплитања у стране сукобе. У том смислу, овакав сплет околности може имати и дуготрајне последице по унутрашњу стабилност Ирана.
Однос са Израелом и могућност ескалације
Упркос слабљењу геостратешке позиције и смањењу могућности да Иран нападне Израел директно из Сирије, режим у Техерану покушава да надокнади овај губитак додатним улагањем у војно-технолошке капацитете. Најава новог балистичког ракетног система, Етемад (што на персијском значи „поверење“), са дометом од 1.700 километара јасна је порука Израелу да Иран остаје претња и без војног присуства у Сирији. Развој ове ракете је део шире стратегије јачања одбрамбених капацитета и тиме се шаље јасна порука да Иран неће толерисати угрожавање националних интереса. Истовремено, церемонијално откривање ових ракета у присуству иранског председника Масуда Пезешкијана има за циљ да покаже регионалним ривалима да иранска наменска индустрија јача и тиме умањи међународну перцепцију да је Иран ослабљен након пада режима у Сирији.
Поред војне демонстрације, стални напредак Ирана у ракетним и одбрамбеним технологијама показује да је Иран спреман и за додатну ескалацију сукоба. Битан је и моменат у ком се Етемада театрално представља свету – непосредно након што су приказане и нове подземне ракетне и поморске базе. Све то сугерише да је Иран спреман и на сценарио дугорочног сукоба. То је показатељ да, упркос губитку Сирије као директног савезника, Иран неће одустати од регионалних амбиција и да ће се ослонити на ракетне капацитете и стратешку инфраструктуру како би одвратио евентуалне интервенције Израела и његових савезника.
Трампов максималан притисак
У првом мандату, Доналд Трамп је имао веома јасну и агресивну политику према Ирану, која је укључивала повлачење из нуклеарног споразума (ЈЦПОА) из 2018. и увођење политике „максималног притиска“. Трамп је сматрао да је споразум био неадекватан јер није обухватао све могуће сценарије, укључујући наставак ракетног програма али и свеопшту дестабилизацију региона. Поред тога, Трамп је више пута изјавио да Иран представља озбиљну претњу за регионалну и глобалну безбедност и оптуживао га за финансирање терористичких организација, пре свега Хезболаха и Хамаса, али и Хута у Јемену. Трамп је такође изричито нагласио да ће САД учинити све што је потребно како би осигурале да Иран не постане нуклеарна сила, сугеришући чак и могућност војне интервенције ако Иран настави са својим програмом.
Након поновног избора, Трамп је постао још изричитији у томе да ће подржати Израел и Саудијску Арабију у супротстављању иранском утицају у региону. Уколико Израел успостави трајно примирје са Хамасом и Хезболахом, то би значило једну препреку мање у директној конфронтацији са Ираном. Додатни адут може бити и промена курса сиријске политике уколико тренутни лидер Сирије, Ахмед ал-Шаара нормализује односе са Западом и још више се приближи позицијама Турске и Саудијске Арабије. У том случају САД и Израел добијају још једног савезника у сузбијању иранског утицаја, поготово уколико би се активирале нове шиитске групације унутар Сирије с којима би нова влада ушла у отворен сукоб. У оваквим околностима, Иран би се нашао опкољен и суочен додатним претњама. У том сценарију, Трампова стратегија би укључила појачане напоре за повећану изолацију Ирана, као што су економска потпора савезницима, па чак и директне војне пријетње.
Монир Гаеди: Провера чињеница: много лажних тврдњи о Асадовим затворима
Шира коалиција против Ирана
Повећана сарадња између Израела, Саудијске Арабије и других арапских земаља може довести до смањења пројектоване моћи Ирана, што Трамп може искористити за јачање противиранске коалиције и повећање америчке војне присутности у региону. Додатне санкције и економски притисци, посебно на секторе повезане са иранским војно-терористичким активностима, постали би кључни део његове стратегије. Ако Иран, услед економског притиска и недостатка ресурса повуче своје снаге из Сирије и Јемена, то би ослабило његову способност да директно угрози Израел и савезнике САД. Тако би Трамп могао да постигне значајне политичке и економске уступке кроз преговоре о нуклеарном програму, али са бољом преговарачком позицијом. Међутим, ако Иран настави са развојем балистичких ракета, Трамп би могао и да заиста прибегне војним ударима како би зауставио нуклеарне амбиције Ирана и заштитио своје савезнике. Овакав сценарио постаје вероватан у случају ескалације сукоба у Сирији или Ираку, где би Трамп подстицао међународну коалицију да предузме акције против Ирана, чиме би се додатно ослабила његова регионална моћ.
Све ово потврђује да је губитак Сирије као стратешког савезника довело до нових изазова за ирански регионални утицај, док истовремено повећава притисак на унутрашњу стабилност. Без обзира на војне и политичке напоре, Иран ће бити несумњиво приморан да преиспита своју стратегију на Блиском истоку и преиспита своју реалну моћ у новонасталим околностима.
Аутор је истраживач и аналитичар у организацији Нови трећи пут
Пише: Нови Магазин
