Piše: Mijat Kostić
Pad režima Bašara al-Asada u Siriji je bio i strateški udarac na interese Irana, čiji je regionalni uticaj sada znatno oslabljen. Ovaj događaj ne samo što će oblikovati buduće odnose Irana sa ključnim regionalnim igračima kao što su Izrael i SAD, već će uticati i na političku klimu unutar zemlje. Ovo se pogotovo odnosi na unutrašnje nezadovoljstvo izazvano sankcijama i neizvesnošću u odnosima sa Zapadom. S obzirom na to da je Sirija bila centralna tačka u iranskoj geopolitici, njen gubitak može imati dugoročne posledice, kako na Bliskom istoku, tako i na globalnoj sceni.
Sirija je bila ključni partner u okviru iranske strategije Ose otpora, političko-vojne mreže koja uključuje i Hezbolah u Libanu, kao i druge šiitske milicije i organizacije širom Bliskog istoka. Ovaj strateški savez, poznat još i kao „šiitski polumesec,“ povezuje Teheran sa svojim saveznicima u Libanu, Iraku, Siriji i Jemenu, pružajući im vojnu, logističku i finansijsku podršku. Nakon pada Asadove vlade, Iran gubi ključnog saveznika, ali i koridor za širenje političkog i vojnog uticaja. Naime, Sirija je bila glavni logistički centar za transport oružja i opreme Hezbolahu u Libanu, ali i palestinskim frakcijama poput Hamasa i Islamskog džihada. U tom smislu, ovaj gubitak ne samo da ugrožava iransku sposobnost da podrži svoje saveznike, već umanjuje mogućnost direktne vojne pretnje Izraelu. Za vreme Asada, Sirija je bila osnovna pozicija za iranske vojne operacije u blizini izraelske granice, a to je išlo u prilog Teheranu da preti bombardovanjem Tel Aviva sa strategijske distance. U novonastalim okolnostima, otvara se mogućnost da Izrael nastavi s vojnom dominacijom u regionu, ali ovaj put olakšano i bez dodatne pretnje koja bi dolazila iz Sirije.
Pored toga, Iran se već dugo suočava s ozbiljnim ekonomskim problemima usled međunarodnih sankcija usmerenih na suzbijanje iranskog nuklearnog programa ali i smanjenje podrške šiitskim grupacijama u regionu. Gubitak Sirije znači i gubitak ogromnih investicija koje je Iran uložio u sirijski sukob, što može dodatno oštetiti domaću ekonomiju i pojačati pritiske Zapada. Ovo može biti uvod u novi talas društvenih i političkih tenzija ako građani Irana budu smatrali da su novac i resursi za vojne operacije u regionu uzaludno protraćeni, a da su umesto toga mogli da se preusmere na građenje unutrašnjih privrednih kapaciteta. To može dovesti do još većeg nezadovoljstva i produbiti postojeće političke podele između konzervativaca, koji podržavaju agresivnu politiku u regionu, i reformista koji traže smanjenje iranskog angažmana u spoljnoj politici. Konzervativci u Iranu će verovatno koristiti pad Asadovog režima kao argument za jačanje iranskog prisustva u drugim delovima Bliskog istoka, kao što su Irak ili Jemen, kako bi nadoknadili strateške gubitke. S druge strane, reformisti bi mogli iskoristiti ovu situaciju kao priliku da promovišu smanjenje iranskog uplitanja u strane sukobe. U tom smislu, ovakav splet okolnosti može imati i dugotrajne posledice po unutrašnju stabilnost Irana.
Odnos sa Izraelom i mogućnost eskalacije
Uprkos slabljenju geostrateške pozicije i smanjenju mogućnosti da Iran napadne Izrael direktno iz Sirije, režim u Teheranu pokušava da nadoknadi ovaj gubitak dodatnim ulaganjem u vojno-tehnološke kapacitete. Najava novog balističkog raketnog sistema, Etemad (što na persijskom znači „poverenje“), sa dometom od 1.700 kilometara jasna je poruka Izraelu da Iran ostaje pretnja i bez vojnog prisustva u Siriji. Razvoj ove rakete je deo šire strategije jačanja odbrambenih kapaciteta i time se šalje jasna poruka da Iran neće tolerisati ugrožavanje nacionalnih interesa. Istovremeno, ceremonijalno otkrivanje ovih raketa u prisustvu iranskog predsednika Masuda Pezeškijana ima za cilj da pokaže regionalnim rivalima da iranska namenska industrija jača i time umanji međunarodnu percepciju da je Iran oslabljen nakon pada režima u Siriji.
Pored vojne demonstracije, stalni napredak Irana u raketnim i odbrambenim tehnologijama pokazuje da je Iran spreman i za dodatnu eskalaciju sukoba. Bitan je i momenat u kom se Etemada teatralno predstavlja svetu – neposredno nakon što su prikazane i nove podzemne raketne i pomorske baze. Sve to sugeriše da je Iran spreman i na scenario dugoročnog sukoba. To je pokazatelj da, uprkos gubitku Sirije kao direktnog saveznika, Iran neće odustati od regionalnih ambicija i da će se osloniti na raketne kapacitete i stratešku infrastrukturu kako bi odvratio eventualne intervencije Izraela i njegovih saveznika.
Trampov maksimalan pritisak
U prvom mandatu, Donald Tramp je imao veoma jasnu i agresivnu politiku prema Iranu, koja je uključivala povlačenje iz nuklearnog sporazuma (JCPOA) iz 2018. i uvođenje politike „maksimalnog pritiska“. Tramp je smatrao da je sporazum bio neadekvatan jer nije obuhvatao sve moguće scenarije, uključujući nastavak raketnog programa ali i sveopštu destabilizaciju regiona. Pored toga, Tramp je više puta izjavio da Iran predstavlja ozbiljnu pretnju za regionalnu i globalnu bezbednost i optuživao ga za finansiranje terorističkih organizacija, pre svega Hezbolaha i Hamasa, ali i Huta u Jemenu. Tramp je takođe izričito naglasio da će SAD učiniti sve što je potrebno kako bi osigurale da Iran ne postane nuklearna sila, sugerišući čak i mogućnost vojne intervencije ako Iran nastavi sa svojim programom.
Nakon ponovnog izbora, Tramp je postao još izričitiji u tome da će podržati Izrael i Saudijsku Arabiju u suprotstavljanju iranskom uticaju u regionu. Ukoliko Izrael uspostavi trajno primirje sa Hamasom i Hezbolahom, to bi značilo jednu prepreku manje u direktnoj konfrontaciji sa Iranom. Dodatni adut može biti i promena kursa sirijske politike ukoliko trenutni lider Sirije, Ahmed al-Šaara normalizuje odnose sa Zapadom i još više se približi pozicijama Turske i Saudijske Arabije. U tom slučaju SAD i Izrael dobijaju još jednog saveznika u suzbijanju iranskog uticaja, pogotovo ukoliko bi se aktivirale nove šiitske grupacije unutar Sirije s kojima bi nova vlada ušla u otvoren sukob. U ovakvim okolnostima, Iran bi se našao opkoljen i suočen dodatnim pretnjama. U tom scenariju, Trampova strategija bi uključila pojačane napore za povećanu izolaciju Irana, kao što su ekonomska potpora saveznicima, pa čak i direktne vojne prijetnje.
Monir Gaedi: Provera činjenica: mnogo lažnih tvrdnji o Asadovim zatvorima
Šira koalicija protiv Irana
Povećana saradnja između Izraela, Saudijske Arabije i drugih arapskih zemalja može dovesti do smanjenja projektovane moći Irana, što Tramp može iskoristiti za jačanje protiviranske koalicije i povećanje američke vojne prisutnosti u regionu. Dodatne sankcije i ekonomski pritisci, posebno na sektore povezane sa iranskim vojno-terorističkim aktivnostima, postali bi ključni deo njegove strategije. Ako Iran, usled ekonomskog pritiska i nedostatka resursa povuče svoje snage iz Sirije i Jemena, to bi oslabilo njegovu sposobnost da direktno ugrozi Izrael i saveznike SAD. Tako bi Tramp mogao da postigne značajne političke i ekonomske ustupke kroz pregovore o nuklearnom programu, ali sa boljom pregovaračkom pozicijom. Međutim, ako Iran nastavi sa razvojem balističkih raketa, Tramp bi mogao i da zaista pribegne vojnim udarima kako bi zaustavio nuklearne ambicije Irana i zaštitio svoje saveznike. Ovakav scenario postaje verovatan u slučaju eskalacije sukoba u Siriji ili Iraku, gde bi Tramp podsticao međunarodnu koaliciju da preduzme akcije protiv Irana, čime bi se dodatno oslabila njegova regionalna moć.
Sve ovo potvrđuje da je gubitak Sirije kao strateškog saveznika dovelo do novih izazova za iranski regionalni uticaj, dok istovremeno povećava pritisak na unutrašnju stabilnost. Bez obzira na vojne i političke napore, Iran će biti nesumnjivo primoran da preispita svoju strategiju na Bliskom istoku i preispita svoju realnu moć u novonastalim okolnostima.
Autor je istraživač i analitičar u organizaciji Novi treći put
Piše: Novi Magazin
