Па ипак не могу да кажем да је Достојевски пресудно утицао на мене. То је, додуше, била моја далека, можда и несвесна тежња, али је никад нисам могао остварити. Зато што је то немогуће.
„У четвртом разреду гимназије прочитао сам „Бедне људе“ Достојевскога, а онда и остале његове романе у издању „Народне просвете“ из Београда.
Запрепастио сам се пред том чудесном литературом која ми је открила неслућени свет тајни људске душе, толико испреплетен и толико чаробан да сам остао — забезекнут. Чини ми се да сам са Достојевским нагло сазрео.
После сам се том писцу непрестано враћао, па и данас га још читам с интересовањем, одушевљен тим чаробњаком који је открио све тајне књижевничког заната.
Био сам уверен, а и сада сам, да је то више него литература, више него живот, да Достојевски наново, суверено обликује живот.
У његовим романима сусретао сам се с дубоким сазнањем и прометејски дрским отплитањем тајне човекове заплетене мисли, са слутњом живог душевног кретања под дебелом кором скривене људске психе, са открићем метапсихологије, која је и сама тајна.
Достојевски ми је убедљиво указао на свет нагона, тако пресудан за нашу духовну активност.
Било је рано за мој сусрет с таквим писцем, и ја сам га одболовао, премлад за његову сложеност, за запрепашћујућу способност роњења до вртоглавих дубина душе, где се губи дах и могућност праћења. Али сам му остао верни поклоник: освојио ме, опчинио, заробио за цео живот.
Па ипак не могу да кажем да је Достојевски пресудно утицао на мене. То је, додуше, била моја далека, можда и несвесна тежња, али је никад нисам могао остварити. Зато што је то немогуће.
Достојевски се не може следити. Доказ су писци који су то покушали, заиста без икаква успеха. Достојевски рони у дубину, продире тајновито, трага по неиспитаним пределима, а то се не може преузети.“
Интервју са Мешом Селимовићем,
Забележио: Драгослав Адамовић
Извор: Телеобјектив, 1974.
