Пише: Оливер Јанковић
Фудбалери Холандије и Турске прекинули су срамну успаванку ЕУРО 2024 што су нам је приредили најприје Французи и Португалци прексиноћ, а затим Енглези и Швајцарци јуче. Све је прштало на Олимпијском стадиону у Берлину, а имао је Реџеп Ердоган рашта и долазити. Турци су играли и срцем и умијећем, на исти начин узвратили су Холандјани, па спектакл није изостао. Мање калкулација и опреза и пуно више игре, дриблинга, пасова и шутева из свих позиција. Да се посраме МБапе, Кејн, Роналдо и друштво…
На основу свега виђеног била би неправда да се у финалу не нађу двије најактивније и најефикасније екипе овог такмичења: Шпанија и Холандија. Јер, по мени Француска и Енглеска демонстрирају мучан сплет умора, неуиграности и тактичке опрезности од које и највећим љубитељима фудбала дође да изађу у шетњу током њихових утакмица. Е сад, хоће ли им поћи за руком да умртве компактне и растрчане заједнице Шпанаца и Холанђана, па да опет прођу на пенале (јер у току 120 мин немају никакве шансе у игри за гол више) то је једино питање предстојећег полуфинала.
Шпанија и Холандија су показале шта значи љепота колективне игре у којој, поред толиких звијезда у њиховим екипама, не знаш ко је ту бољи од кога, од кога пресудно зависи игра, јер – сви играју. И Олмо, и Родри, и Карвахал… и Ван Дајк, и Де Пај и Гакпо. На другој страни имамо утисак да кад не иде МБапеу и Кејну, стаје све.
Предвиђам дакле и навијам да видимо репризу финала Мудијала из 2010. У том случају гарантујем и незабораван меч, сличан оном у Јужној Африци.
Истовремено, негдје у свемиру, Ђоковић показује љепоте индивидуалног спорта, онда када га играш по правилима и у оквирима истог. Прија му вимблдонска трава, игра све боље, ужива у игри. За разлику од Луке Дончића који кошарку покушава да претвори у индивидуални спорт, и зато су словеначки кошаркаши у квалификацијама за олимпијске игре прошли као и њихови фудбалери у покушајима да дају гол са бијеле тачке.
