Od pandemije u martu 2020. godine našu fiskalnu politiku sve više karakteriše neselektivna i jednokratna potrošnja, a sve manje potrošnja koja je usmerena na dugoročnije rešavanje problema. Kakve mogu biti posledice takve potrošnje za ostale javne politike, pogotovo za socijalnu, porodičnu i demografsku
Da se razumemo na početku, nema ništa pogrešno u tome što (bilo koja) vlada želi da vodi socijalnu, demografsku ili bilo koju drugu javnu politiku, i što predviđa da se za neke politike izdvaja više, a za neke manje novca. Socijalna politika je posebno važna u društvima u tranziciji, u kojoj se Srbija još uvek nalazi. Demografska je još važnija u uslovima depopulacije i starenja stanovništva. Ali baš otuda što se oslanja na javnu politiku i budžetsku podršku da bi rešila probleme iz ove oblasti, vlada ima veću odgovornost u tome kako je sprovodi. Jer novca s kojim se vodi javna politika uvek ima samo u ograničenim količinama. Ako ga pogrešno potrošite na jednoj strani, imaćete ga manje na drugoj. Isto važi i za pravičnost javne potrošnje: ako ga nepravično potrošite na jednoj strani, nepravičnost javne potrošnje se uvećava, jer ga neće biti za druga pitanja koja zahtevaju pravedna rešenja.
Jednokratne mere – Medveđa usluga
Od pandemijske 2020. godine, Vlada Srbije, mimo regularnih izdvajanja za socijalna pitanja, penzije i demografska pitanja, sve više troši neselektivno i jednokratno. Prisetimo se nekih najizdašnijih budžetskih izdataka tog tipa u periodu 2020–2023: jednokratna pomoć svim građanima od 100 evra; jednokratna pomoć penzionerima od 20.000 din.; jednokratna pomoć mladima 16–29 godina u iznosu od 240 evra; jednokratno povećanje od 100.000 dinara za rođenje drugog i trećeg deteta; pomoć mladima 1–16 godina; jednokratna pomoć penzionerima od 20.000 din; jednokratna pomoć socijalno ugroženima od 10.000.
Razmotrimo najpre neselektivnost ovakve potrošnje. Novac koji je raspodeljen po principu “svima isto” ima manji efekat. Siromašan koji zarađuje manje od 50.000 mesečno ima više koristi od 100 evra od onog koji zarađuje više od 200.000 dinara. Ovom drugom tih 100 evra znače manje. Efekat pomoći bio bi izraženiji da boljestojeći nisu dobili ovu pomoć, a da su lošijestojeći dobili veći iznos.
Trajanje se razlikuje od mere do mere. Deo mera koje treba pohvaliti jesu mere na duži rok: povećanje penzija za 20 odsto, uvećan dodatak za rođenje prvog deteta, subvencije roditeljima za kupovinu prvog stana po osnovu rođenja deteta u iznosu od 20.000 evra. Drugi deo su jednokratne mere, koje zapravo predstavljaju neku vrstu medveđe usluge. One ne pomažu populaciji na koju su usmerene, jer ne obavezuje vladu da ih stalno primenjuje. Jednom kada se mera sprovede, vladina obaveza prestaje.
Depopulacija i njeni uzroci
Kada se analizira na šta su usmerene ove mere, vidi se da se ističu pitanja depopulacije i starenja stanovništva, što su teme o kojima se malo priča u javnosti, jer nisu tako atraktivne kao pitanje Kosova, stranačke politike ili izbora, ali koja su važnije za blagostanje građana. Na ove probleme skrenuo je pažnju nedavno objavljeni “Izveštaj o ljudskom razvoju za Srbiju”, koji zaključuje da je demografska slika Srbije nepovoljna, te da “smanjivanje i starenje populacije može negativno uticati na ekonomski razvoj, rast produktivnosti i tehnološki progres i investicije u razvoj i inovacije”.
Depopulacija nije posledica isključivo masovnog iseljavanja, već i drugih faktora kao što su odluke da se rađa manje dece, kraćeg života, isključenosti dela stanovništva iz privrednih i društvenih tokova ili lošijih poslova koje je Srbija dobila u globalnoj raspodeli rada.
Od političkih promena 2000. godine, posebno se ističu reforme na tržištu rada, koje su pogoršale pozicije nižih i srednje kvalifikovanih radnika kroz pogoršanje nivoa socijalnih prava (npr. ukidanje toplog obroka) i uvođenje regresivnog oporezivanja (radnici sa nižim primanjima plaćaju procentualno viši porez). Ove mere smanjile su dohodak donjih 50 odsto stanovništva u periodu 2000–2015. godine. Ovo je poslalo poruku investitorima da se ulaganje u radno intenzivne poslove ne isplati. Mlađi ljudi su posebno pogođeni fleksibilnim radnim zakonodavstvom koje ih gura ka sekundarnom tržištu rada i nesigurnim poslovima na kojima su potplaćeni. Sve ovo je dodatno smanjilo potražnju za nižom i kvalifikovanom radnom snagom, koja je zapravo u najvećem broju emigrirala iz Srbije od 2000. godine od danas.
Depopulacija je dodatno osnažena porodičnom politikom koja je toliko pooštrila uslove za dobijanje dečjeg dodatka da četvoročlana porodica sa dvoje dece praktično više ne može da se kvalifikuje za dečiji dodatak.
Ekstremni primeri rasipničke potrošnje
Da bi se rešili problemi depopulacije, starenja i penzija, potrebno je, dakle, da se ove mere vrate na tačku pre promena. Činilo se da je ovaj problem prepoznat 2016. godine, kada je napravljeno posebno ministarstvo za demografska pitanja, koje je posle ukinuto a demografska politika je pridodata Ministarstvu za socijalni rad. Uprkos svemu tome, u demografskoj i porodičnoj politici, umesto politike usmerene na zadržavanje mladih i njihovo aktiviranje, uočavamo čestu jednokratnu i neselektivnu novčanu pomoć.
Na drugim mestima pak vidimo potrošnju na projekte koji nisu usmereni na probleme blagostanja i ljudskog razvoja. Recimo, za projekat Edžpo 2027. i nacionalni stadion je za 2024. godinu planiran izdatak od 25 milijardi dinara (213 miliona evra). Ovaj novac rezervisan je za građevinsku industriju, koja je u poslednjih desetak godina u velikom procvatu. Slično je i sa zaštitom čovekove okoline. Prošle godine Vlada je u rebalansu budžeta ukinula ekološke takse za preduzeća koja zagađuju okolinu u iznosu od četiri milijarde dinara (34 miliona evra). Ova 34 miliona podrazumevaju toliko manje novca svake godine za druge projekte zaštite čovekove okoline ili zdravstvene politike koji sada ne mogu da se urade. Ova tri projekta predstavljaju veliku redistribuciju nacionalnog dohotka korporativnom sektoru.
Da bi se videle razmere ovakve redistribucije, na grafikonu je predstavljeno poređenje potrošnje za dva pomenuta projekta (Edžpo 2027, nacionalni stadion) sa nekim najznačajnijim socijalnim projektima i institucijama. Lako se može videti da se potrošnja na ove budžetske projekte nalazi u ravni sa najvećim projektima socijalne politike, a da uveliko premašuje ukupne budžetske vrednosti za neka ministarstva, inspektorate, sudove, agencije i druge institucije od kojih zavisi društveno blagostanje.
Ovo su, razume se, ekstremni primeri rasipničke potrošnje i redistribucije bogatstva. Ali takvih primera u budžetu ima na sve strane. Kontrolom ovakvih troškova, te javnom potrošnjom koja je usmerena na projekte koji dugoročno rešavaju probleme depopulacije, socijalne zaštite, tržišta rada i penzionera, javne finansije bi bile više u službi realnih životnih pitanja od kojih zavisi budućnost svih građana ove zemlje.
Dušan Pavlović
Izvor: Vreme
