Један од најагилнијих противника рушења Његошеве капеле и подизања маузолеја на Ловћену био је и знаменити универзитетски професор Михаило Ђурић. Због својих јавних иступа завршава на суду и бива осуђен на двије године строгог затвора. Окружни јавни тужилац у Београду 7. јуна 1972. године у оптужници наводи како професор „злонамерно и неистинито приказује друштвено-политичке прилике у земљи“. Врховни суд Србије првобитну казну ублажује на „затвор у трајању од девет месеци“. Овдје доносимо један од Ђурићевих јавних иступа који је био приложен као доказни материјал против њега.
„Колико је неизвесна судбина сваког културног подухвата, колико је култура крхка као и све људско, види се, можда, најбоље по томе што споменици могу да претрпе потпун слом још у фази припреме, давно пре свог подизања, што споменик може да снађе оно најгоре још у њиховој преегзистенцији, знатно пре него што почну да живе самосталним световним животом као готова уметничка дела. Један такав споменик је Мештровићев маузолеј на Ловћену који се управо подиже на месту на коме тавори своје последње дане на смрт осуђена капела Његошева. По томе како је дочекан на свом почетку, на свом првом јавном испиту, каква је све противљења изазвао својим првим корацима ка остварењу, Мештровићев маузолеј је јединствен споменик на свету.

Можда још увек није касно поставити одлучно питање. У име чега неки провинцијски управљачи уопште присвајају себи право да подижу споменик једном подвижнику духа који је још за живота био грађанин света, кад нису у стању да обезбеде ни сасвим обичну, а камоли најширу подршку домаће културне јавности за тај свој подухват? Коме је толико стало да од једног споменика који тако очигледно противречи својој сврси, који тако оштро раздваја и супротставља људе, под којим се никако неће моћи окупити сви истински поштоваоци великог песника, пред који извесно неће доћи многи данашњи значајни представници српске културе, дакле управо они који су најпре позвани да одају пошту једном од њених највиших врхова? Чему уопште треба да служи један такав споменик раздора?“
Милорад Дурутовић