Razgovarala: Željka Domazet
Ona je po strani. Ne samo književnost nego je umetnost sklonjena da ne smeta politici. Tako da to nije samo kod nas, nego na celoj planeti. Ona opstaje po sili jezika i o svom trošku. Ali, ono što je ona nekada bila i što su umetnici značili, oni više kao takvi ne postoje.
Rekao je ovo za „Glas Srpske“ akademik Matija Bećković, objašnjavajući gdje se kultura danas nalazi, kako kod sprskog naroda, tako i na globalnom nivou.
Slavni pjesnik, književnik i akademik, koji je gostovao ove sedmice u gradu Istočno Sarajevo, kao gost manifestacije „Momo Kapor: čuvar adrese“, gdje je održao zapaženo književno veče, nema dileme ko je i šta je dovelo do situacije da je kultura prognana na margine civilizacije.
– Politika je preuzela sudbinu sveta u svoje ruke i ona više neće da trpi pojedince ili velike ljude kakvi su nekada postojali. Svi moraju da budu istomišljenici. Nema onih ličnosti kao što je bio Tolstoj, kao što je bio Zola ili kao što su bili veliki umetnici, pisci koji su bili slobodni ljudi. Sada na takvu ulogu više niko nema pravo, rekao je Bećković.
GLAS: Ono što se danas objavljuje i pokušava pribaviti epitet književnosti, po Vašoj ocjeni, šta je to što se nudi, djeluje da je izobilje toga?
BEĆKOVIĆ: Nikada u istoriji nije bilo lakše objaviti knjigu. Nemoguće je uopšte taj inventar napraviti koliko se knjiga objavljuje svake godine, svakog dana. Ali, nadamo se da će se one prave iz te velike deponije nekako iskobeljati, po nekoj višoj pravdi. Ja volim one reči Umberta Eka koji je rekao: „Nećete se lako rastociljati knjige!“. On je rekao da je knjiga bila na početku, pa će biti i na kraju, a u međuvremenu sve ove novine, cela ta tehnologija vrlo brzo zastareva. Tako da ti diskovi od pre deset godina ne mogu da se koriste, a knjige napisane pre hiljadu godina mogu. On je čak pohvalio lopove, kriminalce što ništa ne znaju, pa kad su mu obili stan, oni su mu pokrali telefone, televizore i svu tu tehniku, a nisu dirnuli nijednu knjigu, a te knjige su vredele više nego ta cela kuća. Tako je sada sa ovom celom mobilnom telefonijom, i kako je opet Eko rekao, došla do reči, svetina, koja pre nikada nije govorila. Tačnije, on je rekao: „Ološ je došao do reči“!
Tako da Gutemberg i svi oni koji su izmislili pismo nisu nikad pomislili da bi se tog istog oružja mogla dopasti glupost i nepismenost. Sada niko ne mora da ispunjava nikakav uslov da bi govorio javno o stvarima o kojima nema pojma.
GLAS: Sudeći po onom što se oglašava na društvenim mrežama, pismenih i načitanih sve manje. Koliko se danas čita i šta se čita?
BEĆKOVIĆ: To niko ne zna, ali veliko ohrabrenje je kad mislite da poeziju niko ne čita, niko ne daje pet para za sve to, a negde gde se nikad ne bi nadali sretnete nekog čoveka koji će iz svog bloka, iz nekog zakrpljenog džepa izvaditi isečenu neku pesmu. I ko god je spojio dve reči na način na koji nisu spojene ranije, ima duša koje to registruju i ne daju da to padne u „Bermudski trougao“ i da nestane sa ovog sveta.
Jezik je stvorio nas, a ne mi jezik, kao i život. Čovek nije izmislio život jer da ga je on izmislio, on bi ga i uništio, ali kako nije u njegovoj vlasti, on će nadživeti sve te ludosti.
GLAS: Kada se pomene Vaše ime među intelektualnim krugovima sjetim se jedne opaske: „Kada razgovaraju Matija Bećković i sada već upokojeni Atanasije Jeftić, jedini sagovornik im može biti sam Gospod Bog“?
BEĆKOVIĆ: Hvala mu ko god je to rekao. Ja sam Atanasija voleo kao brata, kao i Amfilohija. Atanas je bio originalan i zato se i zvao i po svom znanju i po svojoj originalnosti. Znao je, kada je on govorio to što naši ljudi psuju Boga, ili se sa njim svađaju, da to nije bezbožništvo. Kada neki seljak kome slana ubije žito i povrće a on stane na sred njive i viče „Bože dokle ćeš, imaš li milosti, kraja..“ Da je to jedan neposredni doživljaj Boga i jedan lični odnos i jedna originalna Bogoslovija. Kad psuju, ljudi dodaju „Ne“ , tako da su te njegove ideje bile nešto najoriginalnije u našoj novijoj teologiji. S druge strane on je bio najneobičniji vladika u Hercegovini koji nije ličio na one vladike kakve Hercegovci pamte, koji su bili uparađeni, koji su bili tako obučeni i izgledom i govorom i razlikovali su se od onog Atanasija koji je stigao u poderanim čarapama i sandalama, ali su ga prihvatili i zavoleli kao svoga da je tamo i ostao i počinuo zauvek.
Meni je bilo samo žao što nije umro isti onaj dan kad i Amfilohije, što je čekao nedelju dana da mu se pridruži, a već je bio spreman. Najpotresnije mi je nešto što mu je na poslednjem času života Amfilohije rekao:“ Da ti se ispovedim!“, a Atanasije je rekao: „I ja tebi!“ E baš me zanima šta su njih dvojica imali jedan drugom da ispovede.
GLAS: Kada govorimo o umnim ljudima kakav je bio Atanasije, Amfilohije… Da li ima vrijednih sagovornika danas ili su značajni i umni ljudi utopljeni u površnost?
BEĆKOVIĆ: Pa u strašnom vremenu su se oni pojavili, pa će i sada odnekud da se pojave gde ne očekujete. Duh diše gde hoće.
GLAS: Vlasnik izdavačke kuće „Vukotić media“ Manojlo Manjo Vukotić u kojoj su štampane Vaše knjige i promovisane sada u Istočnom Sarajevu je rekao da od Vas možemo očekivati još knjiga koje pripremate. O čemu je riječ?
BEĆKOVIĆ: Što sam stariji, sve više pišem. U mladosti nikad nisam ni seo za radni sto, a sada svako jutro sednem i čini mi se da treba nešto još da uradim, tako da mogu reći –To je u božijim rukama. I uvek kažu da Bog daje da čovek živi dok ne uradi ono zbog čega ga je stvorio. Ako me drži, znači da on ima neki razlog.
GLAS: Koliko državne i ostale društvene institucije zadužene za kulturu drže do književnika, slikara, umjetnika u cjelini?
BEĆKOVIĆ: Ne drže ništa. Možemo da ne biramo reči kada se o tome govori. Sve što je bilo vezano sa životom i sa istinom, to je sve sklonjeno u stranu, a do skora su samo apstrakcije, samo fantazije, samo nešto što nema nikakve veze sa životom i sa stvarnošću je forsirano. Sada više nemamo filmove koje smo svi gledali nekada. Nije bilo nikoga ko nije gledao „Lovac na jelene“, „Let iznad kukavičijeg gnezda“, ili slične .. a sada su superheroji u modi ili „Ratovi zvezda“, ratovi ovog i onog, a to je samo da vam odvoje oči od života i od istine.
GLAS: Kada je riječ o srpskoj književnosti, čast Vama i još ponekom među živima, ima li imena koja predstavljaju nadu u valjanu pisanu riječ?
BEĆKOVIĆ: Ima. Hvala Bogu. Bio bi greh misliti da nema, ali sada je tolika gužva i nije više ni običaj da nekoga uočite i da ga istaknete i izdvojite od ostalih. Sada kada se pojavila ova veštačka inteligencija, sada više ne znate da li pišu oni ili ona i teško da mnoge možete razlikovati, ali se ipak pojavi poneko ko je ličnost i ko piše svoje pesme, a ne tuđe.
GLAS: Preko šest decenija pišete, izdajete, recitujete, prošli ste s poezijom i uz poeziju cijeli svijet, hvalili su Vas oni koji su znali, napadali uglavnom oni koji nisu bili dorasli, ali kada ste Vi lično i intimno shvatili da sve što pišete neko čuje i osjeća, onako kako živ čovjek treba osjećati poetsku riječ?
BEĆKOVIĆ: Nijedna reč se nije rodila i ne postoji bez razloga. I ne može da umre. Još srećem ljude tamo gde im se najmanje nadam, koji iz praznog novčanika vade ispresavijanu moju pesmu koju čuvaju, izrezanu iz novina. Ili mi citiraju neki stih za koji sam mislio da ga niko nije zapazio. Ta nagrada se ne može meriti ni sa jednom drugom.
GLAS: Gost ste manifestacije „Momo Kapor: čuvar adrese“ koja se održava u čast čovjeku, sa kojim ste bili blizak prijatelj?
BEĆKOVIĆ: Kao što je poznato, 1941. godine u Sarajevu Kapor je ostao živ tako što se njegova majka bacila preko njega i sopstvenim tijelom ga zaštitila. I ta žrtva obilježila je čitav njegov život. Kao da je ostao da živi da bi slavio majku i da bi slavio život. A život je, zaista, slavio kao malo ko pre i posle njega. Momo je bio renesansna ličnost koja je podjednako snažno ostavila trag u književnosti, slikarstvu, novinarstvu i medijima. Sve čime se bavio nosilo je pečat šarma, duhovitosti i lucidnosti. Pisao je do poslednjeg daha, čak i kada je već gotovo izgubio vid, što govori o njegovoj posvećenosti stvaranju. Kada biste videli papire koje je iskucao, ličili su na mete izrešetane vazdušnom puškom, jedva da se moglo razaznati šta je napisao. Kao što je pisao, tako je i slikao. Kao što je slikao, tako je i govorio. Bio je neodoljiv voditelj na televiziji i radiju, autor radio i TV drama, čovjek izuzetog šarma, duhovitosti i lucidnosti.
Izvor: Glas Srpske
