Jednoga dana ćemo se čuditi – zar je moguće da smo živeli u vreme Bećkovića i Danojlića, koji su postali klasici i spomenici za života, nikad se ne ukočivši u klasiku i monumentalnost, nego uvek živo svedočeći o živome jeziku i narodu koji tim jezikom govori? A živeli smo i živimo.
Dva su velika srpska pesnika, Matija Bećković i Milovan Danojlić, doživela lep čas ovih dana: Matija je govorio, povodom 85. rođendana Danojlićevog i davanja njegovog imena Gradskoj biblioteci u Ljigu, o plemenitom pesničkom sabratu jednim svečanim AKSIOS, kako samo on ume, znajući da, kako reče Malarme, pesnici daju jasije značenje rečima plemena, i da je to njihova veličanstvena uloga. Lepo je to bilo čuti: pesnik o pesniku. Ili, bolje reći, Pesnik o Pesniku.
Jednoga dana ćemo se čuditi – zar je moguće da smo živeli u vreme Bećkovića i Danojlića, koji su postali klasici i spomenici za života, nikad se ne ukočivši u klasiku i monumentalnost, nego uvek živo svedočeći o živome jeziku i narodu koji tim jezikom govori? A živeli smo i živimo.
Ali, ovo neće biti tekst o pesnicima koji se dozivaju – jedan od Ljiga, drugi od Valjeva, a obojica od Njegoša, nego o tome kako su oni, kao pravi sinovi svog naroda, osetili veličinu đenerala Dragoljuba Mihailovića, patničkog vožda napaćenog seljačkog plemena, koji je, 2021, doživeo da izgubi sto hiljada ljudi više nego što mu se rodilo.
Umire to pleme, ali ga još ima. I pesnika njegovih ima.
Kada se nije znalo
Ubijen u noći između 16. i 17. jula 1946, dvadeset osam godina posle Carskih Mučenika Romanovih, đeneral Dragoljub Mihailović je decenijama bio oklevatan i odbačen i prezren. Poznati istoričar maše otadžbinske borbe iz Drugog svetskog rata, Miloslav Samardžić, o tome kaže:“Objektivnih informacija nije bilo i vremenom je stvoren fenomen koji je književnik Milovan Danojlić opisao u priči ‘‘Saradnja’‘. Devedesetih godina 20. veka, literata je pitao jednog starog Dražinog borca, iz okoline Ljiga, da li su četnici sarađivali sa Nemcima. Dobio je potvrdan odgovor, na što je pitao sagovornika da li je on lično sarađivao sa Nemcima. Starac je planuo, rekavši da je Nemce celog rata gledao samo preko nišana. Usledila su pitanja da li je sarađivala njegova jedinica, neka susedna jedinica i da li je uopšte video ma koje Dražine četnike u saradnji sa Nemcima. Kako su svi odgovori bili negativni, pisac je upitao starca kako onda zna da su četnici sarađivali sa Nemcima, a on je odgovorio: „Kako ne bih znao, kad novine o tome pišu 50 godina!““
O tome je Matija Bećković pisao u pesmi „Izdajnik i saradnik okupatora“:
Mnogi se pitaju
Zašto se izdajnik
I saradnik okupatora
Odmetao u šumu
I šta mu je trebalo
Da pušta korotnu bradu
Što se nosi kad je zemlja u ropstvu
I da na svojoj zastavi ispisuje zavet
Sloboda ili smrt
Zašto ga je okupator
Gonio kao zver
I davao suvo zlato
Za glavu izdajnika
I saradnika okupatora
I zašto je okupator
Streljao hiljade izdajnika
I saradnika okupatora
Njegovih pristalica i vojnika
Zašto je izdajnik
I saradnik okupatora
Spasavao pet stotina
Američkih pilota
I zašto nije pobegao
Zajedno s okupatorom
Ili ako nije hteo s njim
Zašto se nije odazvao
Onima koji su ga zvali
I odlikovali
Pošto je osuđen i streljan
Kao izdajnik
I saradnik okupatora
Zašto izdajnik
I saradnik okupatora
Nije ostao u gradu
U toplom apartmanu
U kućnom ogrtaču i papučama
I sarađivao s okupatorom
Kao gospodin čovek
Nego se četiri Božića
Potucao po pećinama
Boreći se s ranama
Vaškama i buvama
Ne silazeći ispod hiljadu metara
Nadmorske visine
Slobodnih srpskih planina
Kako zašto
Kome to nije jasno
Pa da sakrije izdaju
I saradnju
Ali, to vreme je prošlo. Sada se zna istina. Krvava, ali srpska. Teška, ali slavna.
Vladika Nikolaj svedoči
Mišljenje pravoslavne Srbije o đeneralu Draži iskazao je Sveti vladika Nikolaj. Govoreći o đeneralu Mihailoviću 18. jula 1954, u hramu Hristovog Vaskrsenja u Čikagu, Sveti Nikolaj je rekao: „Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim, time što je položio život svoj za narod svoj. Ljubav koja premaša i tu ljubav, nije za čoveka, nego za Boga. (…) Draža je bio narodni čovek. (…) Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, pričešćivao se i držao krsnu slavu. (…) Draža je bio u zakonitom braku s venčanom ženom. (…) Draža je činio sva usilja da ujedini i složi srpski narod. (…) Draža Mihailović je bio legendarna ličnost i za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol Svetog ratnika. S vremenom će taj oreol biti sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije.“
Tako je i bilo.
Matija Bećković svedoči
Matija Bećković nas je, uvek i svagda, podsećao: “Ima li još neki saradnik okupatora kod koga su saveznici držali svoje vojne misije? Da li se još neki saradnik okupatora krio u šumi, ne silazeći sve vreme rata ispod hiljadu metara nadmorske visine? Da li je još neki vođa vojske koja je sarađivala s okupatorom bio ucenjen od onih sa kojima je sarađivao i to na sto hiljada rajhs – maraka u zlatu? Da li je u Londonu stolovala još neka kvislinška vlada osim naše? Da li se još neki od kraljeva koji je po izbijanju rata bio prisiljen da ode u London izdajnik i kukavica? Da li je još neki saradnik okupatora spasavao američke pilote? Da li su još nečiji saradnici okupatora bili zatočeni u nemačkim logorima? /…/ Da li mi bolje od Nemaca znamo ko je s njima sarađivao?/…/Čuvam nekoliko ratnih plakata kojima je vrhovni zapovednik nemačkih trupa u Srbiji Majsner na srpskom i nemačkom oglašavao streljanje talaca, Mihailovićevih pristalica. Kao i plakat ucene na Mihailovićevu glavu na kojoj je on sam, bez Tita“. To jest:“Bezgrobni komandant bezgrobne vojske dao je za svoj narod sve što živ čovek može dati, izdani saveznik, streljan. Dvije godine kasnije američki predsjednik Hari Truman ga je odlikovao Legijom za zasluge, ne samo zbog spasavanja 540 američkih pilota, nego i zbog doprinsa savezničkog pobedi. Ova odluka je objavljena 23 godine kasnije, orden uručen nakon 38 godina njegovoj kćerki Gordani u Beogradu.“
Možda kasno. Ali, pred Večnim nema poznika.
Nastaviće se…
Vladimir Dimitrijević
Izvor: Iskra
