Једнога дана ћемо се чудити – зар је могуће да смо живели у време Бећковића и Данојлића, који су постали класици и споменици за живота, никад се не укочивши у класику и монументалност, него увек живо сведочећи о живоме језику и народу који тим језиком говори? А живели смо и живимо.
Два су велика српска песника, Матија Бећковић и Милован Данојлић, доживела леп час ових дана: Матија је говорио, поводом 85. рођендана Данојлићевог и давања његовог имена Градској библиотеци у Љигу, о племенитом песничком сабрату једним свечаним АКСИОС, како само он уме, знајући да, како рече Маларме, песници дају јасије значење речима племена, и да је то њихова величанствена улога. Лепо је то било чути: песник о песнику. Или, боље рећи, Песник о Песнику.
Једнога дана ћемо се чудити – зар је могуће да смо живели у време Бећковића и Данојлића, који су постали класици и споменици за живота, никад се не укочивши у класику и монументалност, него увек живо сведочећи о живоме језику и народу који тим језиком говори? А живели смо и живимо.
Али, ово неће бити текст о песницима који се дозивају – један од Љига, други од Ваљева, а обојица од Његоша, него о томе како су они, као прави синови свог народа, осетили величину ђенерала Драгољуба Михаиловића, патничког вожда напаћеног сељачког племена, који је, 2021, доживео да изгуби сто хиљада људи више него што му се родило.
Умире то племе, али га још има. И песника његових има.
Када се није знало
Убијен у ноћи између 16. и 17. јула 1946, двадесет осам година после Царских Мученика Романових, ђенерал Драгољуб Михаиловић је деценијама био оклеватан и одбачен и презрен. Познати историчар маше отаџбинске борбе из Другог светског рата, Милослав Самарџић, о томе каже:“Објективних информација није било и временом је створен феномен који је књижевник Милован Данојлић описао у причи ‘‘Сарадња’‘. Деведесетих година 20. века, литерата је питао једног старог Дражиног борца, из околине Љига, да ли су четници сарађивали са Немцима. Добио је потврдан одговор, на што је питао саговорника да ли је он лично сарађивао са Немцима. Старац је плануо, рекавши да је Немце целог рата гледао само преко нишана. Уследила су питања да ли је сарађивала његова јединица, нека суседна јединица и да ли је уопште видео ма које Дражине четнике у сарадњи са Немцима. Како су сви одговори били негативни, писац је упитао старца како онда зна да су четници сарађивали са Немцима, а он је одговорио: „Како не бих знао, кад новине о томе пишу 50 година!““
О томе је Матија Бећковић писао у песми „Издајник и сарадник окупатора“:
Многи се питају
Зашто се издајник
И сарадник окупатора
Одметао у шуму
И шта му је требало
Да пушта коротну браду
Што се носи кад је земља у ропству
И да на својој застави исписује завет
Слобода или смрт
Зашто га је окупатор
Гонио као звер
И давао суво злато
За главу издајника
И сарадника окупатора
И зашто је окупатор
Стрељао хиљаде издајника
И сарадника окупатора
Његових присталица и војника
Зашто је издајник
И сарадник окупатора
Спасавао пет стотина
Америчких пилота
И зашто није побегао
Заједно с окупатором
Или ако није хтео с њим
Зашто се није одазвао
Онима који су га звали
И одликовали
Пошто је осуђен и стрељан
Као издајник
И сарадник окупатора
Зашто издајник
И сарадник окупатора
Није остао у граду
У топлом апартману
У кућном огртачу и папучама
И сарађивао с окупатором
Као господин човек
Него се четири Божића
Потуцао по пећинама
Борећи се с ранама
Вашкама и бувама
Не силазећи испод хиљаду метара
Надморске висине
Слободних српских планина
Како зашто
Коме то није јасно
Па да сакрије издају
И сарадњу
Али, то време је прошло. Сада се зна истина. Крвава, али српска. Тешка, али славна.
Владика Николај сведочи
Мишљење православне Србије о ђенералу Дражи исказао је Свети владика Николај. Говорећи о ђенералу Михаиловићу 18. јула 1954, у храму Христовог Васкрсења у Чикагу, Свети Николај је рекао: „Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим, тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека, него за Бога. (…) Дража је био народни човек. (…) Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, причешћивао се и држао крсну славу. (…) Дража је био у законитом браку с венчаном женом. (…) Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. (…) Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“
Тако је и било.
Матија Бећковић сведочи
Матија Бећковић нас је, увек и свагда, подсећао: “Има ли још неки сарадник окупатора код кога су савезници држали своје војне мисије? Да ли се још неки сарадник окупатора крио у шуми, не силазећи све време рата испод хиљаду метара надморске висине? Да ли је још неки вођа војске која је сарађивала с окупатором био уцењен од оних са којима је сарађивао и то на сто хиљада рајхс – марака у злату? Да ли је у Лондону столовала још нека квислиншка влада осим наше? Да ли се још неки од краљева који је по избијању рата био присиљен да оде у Лондон издајник и кукавица? Да ли је још неки сарадник окупатора спасавао америчке пилоте? Да ли су још нечији сарадници окупатора били заточени у немачким логорима? /…/ Да ли ми боље од Немаца знамо ко је с њима сарађивао?/…/Чувам неколико ратних плаката којима је врховни заповедник немачких трупа у Србији Мајснер на српском и немачком оглашавао стрељање талаца, Михаиловићевих присталица. Као и плакат уцене на Михаиловићеву главу на којој је он сам, без Тита“. То јест:“Безгробни командант безгробне војске дао је за свој народ све што жив човек може дати, издани савезник, стрељан. Двије године касније амерички предсједник Хари Труман га је одликовао Легијом за заслуге, не само због спасавања 540 америчких пилота, него и због допринса савезничког победи. Ова одлука је објављена 23 године касније, орден уручен након 38 година његовој кћерки Гордани у Београду.“
Можда касно. Али, пред Вечним нема позника.
Наставиће се…
Владимир Димитријевић
Извор: Искра
