Državom mora da upravlja svetovna vlast, njeno ustrojstvo, sistemi i zakoni. Dok funkcionisanje Crkve ne sme da bude opterećeno formom koja bi bila prepreka njenom efikasnm funkcionisanju. Vlasti se ne smeju mešati, i svaka treba da u svojoj oblasti radi na prosperitetu.
Znamo da postoji privatno, javno i državno. Crkva je deo i privatnog i javnog, kojoj se upravo to javno oduzima u sekularnoj državi. Po Ustavu država je država svih njenih građana, dok njen identitet čine upravo ti građani. Dakle, „ne može se uspostaviti niti priznati vlast koja ne proističe iz slobodno izražene volje građana na demokratskim izborima, u skladu sa zakonom“, u Crnoj Gori, koja je građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava.“ Načelo slobode i jednakosti religija, potvrđene Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, ne definiše konkretan pristup pitanja razdvajanja države i Crkve. Na isti način Evropska unija nema pravo da nameće način implementacije slobode religije, a pravo na slobodu religije ne može se ostvarivati u državi koja je pristrasna naspram određenog uverenja. Pravo na slobodu veroispovesti nalaže da država bude neutralna u pogledu svih religijskih ubeđenja. Nadalje, ugovor o EZ isključuje nacionalne koncepte verskih sloboda iz ciljeva evropske legislative i prava, ali sprečava njihovo urušavanje, poštujući „nacionalne identitete zemalja članica“, s obzirom na to da status verskih zajednica formira deo nacionalnog identiteta zemalja članica EU.
Ono što moramo znati u toj jednakosti, jer država i Crkva imaju svoju posebnu i nezamenljivu ulogu za društvo koje, kao što ne bi moglo funkcionisati bez države, jeste, da isto tako ne može ni uspešno da funkcioniše bez Crkve. To ne znači aktivno učestvovanje Crkve u politici. Desekularizacija društva ukazuje na činjenicu da je religija deo kolektivne svesti koji je kao takav nemoguće potisnuti. Osećaj pripadnosti određenoj naciji, naročito onda kada su nacija ili država ugroženi, neretko u religiji pronalazi utočište, češće paravan da poveže pripadnike određene nacije u odbranu države, tradicije i kulture. Vera jeste stvar pojedinca, ali religija se ne može svoditi na privatnu stvar pojedinca. Državom mora da upravlja svetovna vlast, njeno ustrojstvo, sistemi i zakoni. Dok funkcionisanje Crkve ne sme da bude opterećeno formom koja bi bila prepreka njenom efikasnom funkcionisanju. Vlasti se ne smeju mešati, i svaka treba da u svojoj oblasti radi na prosperitetu.
Da li je onda misija Crkve da, poput Isusa u pustinji kom đavo obećava svu vlast nad svim carstvima sveta samo ako mu se pokloni, uvek kaže ne, i tako priđe svom iskonskom naznačenju? Da li je njena uloga da državu kritikuje poput Svetog Jovana u Apokalipsi nazivajući je sedmoglavom nemani, gde jasno prepoznajemo da je neman Rim? A šta kada se desi da jedna od njih prekorači granice svojih nadležnosti, kada jedna postane sluškinja drugoj zanemarujući vlastita načela? Ili, kada jedna koristi drugu za svoje interese, krupne za sebe, sitne za narod. Kada jedna od njih zaboravi šta je njena dužnost i zanemari istu. Šta se desi sa nacionalnim identitetom u jednoj državi kada njega sama država definiše kao interes koji mora da se brani? Tema nacionalizma tada postaje glavna tema trgovine, zajedno sa temom Crkve koja je čuvar nacionalnog identiteta – nekada uspešno, nekada neuspešno, a društvo postaje polarizovano ili statično, dopuštajući rušenje kolektivnog identiteta. Nacionalni interes se ne sme vezivati za jednu etničku pripadnost, već treba, da u odbranu svojih nacionalnih interesa naučimo kako da ispoljimo kolektivni identitet. Jer kao što reče naš filozof s kraja dvadesetog veka, odvajanje od nacionalizma i insistiranja na tradicionalnim simbolima i vrednostima ne mora nužno da znači i gubljenje nacionalnog interesa.
Šta je preče vera ili nacija?
Ako pođemo od toga da je prvu naciju na zemlji stvorio Mojsije dajući joj Zakone koji su u isto vreme i građanski i predstavljaju etički zakonik, a možemo reći i državni Ustav, moramo znati da narod koji je tada nastao nije bio zajednica krvi, nego je po svom slobodnom odabiru izabrao neku zajednicu koja pripada određenom verovanju. Izrael je bio specifičan. On je bio narod-država gde se vera nikako nije mogla odvojiti od nacije. Nakon praznika Duhova, kada apostoli kreću u svet na svoju propoved, oni ne polaze da stvaraju nacije, već da šire hrišćanstvo. Time, naravno, afirmišu svaki narod, ne ukidaju ga. Oni koji su primali hrišćanstvo postajali su Jevreji po veri, ne po naciji. Kada je Rimsko Carstvo uvidelo da mu hrišćanstvo može biti korisno, hrišćanstvo postaje politička vera, u kojoj je „prvosveštenik“ uvek bio iza svetovnog vladara. Veza države i Crkve postaje skoro neraskidiva od tada. Od tada još politika svojim marketinškim trikovima na desnom plućnom krilu daje slobodu Crkvi, dok je na levom kontrolisano koristi protiv Njene vlastite istinitosti – quod licet Iovi, non licet bovi.
Problem je u odsutnosti političke i svake druge imaginacije u promišljanju i rešenjima glavnih pitanja. Onda se lako pribegne samim napadima bez delatnog rešavanja problema. A savršenstvo hrišćanske misli nije u njegovom ponavljanju, već u vrednosti razmere koju nova interpretacija određuje. Postoji jedan broj, koji je toliko veliki, najveći ikada upotrebljen u nekom matematičkom dokazu. Grejem je došao do broja koji je bilo lakše objasniti od onog koji je korišćen u samom dokazu. Toliko je veliki da bi izraz njegovog oblika bio beskoristan u njegovom predstavljanju. Ali koristeći Knutovu notaciju lako ga je predstaviti. Koristeći takve revolucije i Crkva svoj najveći i najlepši „Broj“, onoga koji je nesmestiv, neobjašnjiv i toliko velik može, bez velikog dokazivanja, samo ako ga iskonski interpretira, objasniti svetu koji Ga nije razumeo, i dalje Ga ne razume.
Jelena Petrović
