Mеђу савременим скулпторима нисмо имали ни раснијега, ни изворнијега. Као што ни од камена нема ништа живље, трајније и модерније
Ако је Лубарда креда која се са сваком сликом смањивала, Ратко Вулановић је камен који је тражећи себе тражио стену од које је одваљен. Нека тајна га је каменим језиком из камена дозивала и он јој се одазивао до последњег даха.
Као у некој акцији спасавања голим рукама кидисао је на голе литице и што је дуже клесао и дубље залазио у камен, откривао је скривене светове и цивилизације које су некад биле па се скамениле.
О њима су сведочила гигантска слова непознатог писма незнаног народа и језика. Ратко Вулановић их је избављао из каменог заточеништва и са оног враћао на овај свет. Кад би ме неко питао ко је најраснији савремени српски скулптор, рекао бих – Ратко Вулановић.
Онај који, кад сам га једном питао, није знао шта представљају његове скулптуре. И само што ми није рекао – питај њих, оне боље знају. У сваком случају, да је знао не би био скулптор него каменорезац, а његово дело каменолом. То колосално незнање било је равно његовом колосалном дару.
Пошто не разумемо шта говори, мислимо да камен ћути. О чему ћути знао је Ратко Вулановић, рођен из каменог јајета у каменој пустињи, као жив камен коме је језик камена био матерњи језик.
Као да није био Вулановић него Вулкановић.
Није се угледао ни на кога осим на Творца, чије дело није подражавао него допевавао са страхом да га не оскрнави, тaкнуо би га тек толико да се боље види и лакше проговори.
Ако је Гете мислио да су планине жива бића, Ратко Вулановић је знао да су литице живе скулптуре. Зато међу савременим скулпторима нисмо имали ни раснијега, ни изворнијега. Као што ни од камена нема ништа живље, трајније и модерније. Некад су титанске скулптуре сведочиле о снази, моћи и богатству држава и култура у којима су настајале.
У наше време подвиг уметника је тим већи што су таква дела одударна од времена и околности у којима настају. Нову Атлантиду Вулановић није нашао под водом него угледао и препознао на копну, кад се вода повукла после потопа који се догодио у наше време а да нико није ни приметио.
Никола Мирков је написао: „Да Атлантида није никада потонула, у људском духу и стваралаштву доказао је Ратко Вулкановић својом каменотеком, каменом азбуком и каменим градовима од Аде до Оногошта и Будве.”
Човек је потонуо, а Атлантида није. Истерани смо из раја који је у нама самима. Тај рај је одбранио Ратко Вулановић, чије дело заувек остаје као град на гори који су узалуд рушили.
Матија Бећковић
Извор: Политика
